уторак, 07. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Ватикан и распад Југославије - да ли је папа Војтила стварно миротворац
Црква и политика

Ватикан и распад Југославије - да ли је папа Војтила стварно миротворац

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Димитријевић   
субота, 21. април 2012.

Повод за овај текст

Недавно је на сајту Нове српске политичке мисли вођена полемика о томе да ли је папа од Клинтона директно тражио бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини. Испоставило се да цитат који би такав директан захтев потврдио – не постоји. Онда се кренуло даље – почело је доказивање тезе да је римски папа на трагичним јужнословенским просторима у последњој деценији 20. века био – миротворац. Па чак и србофил...

Што је много, много је. Зато је овај текст и настао – да покаже улогу папе Ивана Павла Другог и његових бискупа у земљама бивше Југославије, у најтежим тренуцима грађанских ратова 1991 – 1995. Ту су и одговарајући цитати.

Римски папа и његово „миротворство“

Од 20. до 22. априла 1991. године, у Токију је заседала Трилатерална комисија, која је расправљала о подели Европе на „римску“ и „византијску“. У извештају Трилатерале истакнуто је да је византијска Европа од Запада одвојена „дубоким културним и историјским разликама“ (цит. према Аврамов, стр. 161). У току заседања комисије, папа Иван Павао Други је 21. априла 1991. истакао да су неопходне политичке промене у Југославији, јер су „народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику“ (цит. према Аврамов, стр. 161). А 28. јуна 1991. године (на српски празник Видовдан, дан Косовског боја), папа упућује писмо Стипи Месићу, хрватском члану Председништва СФРЈ, хрватском челнику Фрањи Туђману и словеначком лидеру Милану Кучану, да би 29. јуна изјавио како је погрешно гушити „легитимна права и аспирације народа“ (исто, стр. 162). Да та права не важе за Србе, видело се из папине изјаве да је за осуду сваки „микронационализам“ (читај: право Срба на територији Хрватске као федералне јединице СФРЈ да се референдумом изјасне о животу у заједници са својим сународницима из других република). Приликом посете Мађарској, 17. августа 1991, папа је примио групу хрватских бискупа и рекао: „Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску“ (исто, стр. 162). А 13. новембра 1991, кад га је посетила група хрватских „ходочасника“, папа је отворено рекао: „Ово је агресија коју треба окончати“ (исто, стр. 163). Под „агресијом“ се подразумевала легитимна борба српског народа из Книнске Крајине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Барање за право да остану у Југославији.    

Усред рата у бившој Југославији, иако је знао шта то значи, папа је овластио свог државног секретара да 26. новембра 1991. земљама чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи упути Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске у авнојевским границама. У Меморандуму се, поред осталог, каже: „Света столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би жељели да остварују то право“. Хрватски бискуп Ратко Перић, у свом предавању о „црквеној дипломацији“ (Глас концила, 7/1994), каже да је папа 26. новембра „позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио Меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, учинио је искорак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније, 20. коловоза, Републику Босну и Херцеговину“. У својој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира, др Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света столица, Меморандумом држава КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991.“ Тим поводом, патријарх Павле је, у име Светог архијерејског сабора СПЦ, папи упутио писмо болног протеста, подсећајући га да ће таквом одлуком „благословити и освештати и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су немало учешће узели и многи клирици Римокатоличке цркве у Хрватској“. Патријарх је истакао да је папа својом непромишљеном одлуком о признавању Хрватске у авнојевским границама постао кривац „за сваку сузу сваког српског и хрватског детета које је у трагичном рату у Југославији остало без дома, детињства, а веома често и без оба родитеља“/.../ /(цит. према Николић, стр. 399).

Папа је идеолошки оправдао концепцију „хуманитарне интервенције“, која се тако издашно користи до наших дана. Поводом рата у Босни и Херцеговини, изјавио је: „Уколико видим да је мој сусед прогоњен, ја морам да га браним. То је акт милосрђа. Међународна заједница има иста права и обавезе према било којој заједници која је нападнута – и у крајњој линији има право да брани недужни народ снагом оружја“ (Аврамов, стр. 164). Ватикан је 15. априла 1992. године, поводом рата у Босни и Херцеговини, упутио меморандум земљама Европске заједнице, у коме се истиче: „Интервенција оружаних банди Југословенске федералне армије у корист само једне стране је у флагрантној контрадикцији са нормама дефинисаним у Завршном акту из Хелсинкија... нарочито у погледу признатих граница“ (исто, стр. 166). Због тога је од „међународне заједнице“ (читај: НАТО-а) тражено оружано мешање у грађански рат на територијама бивше СФРЈ. Представник Ватикана је, на скупу Конференције о европској безбедности и сарадњи у Прагу, 16. септембра 1992, тражио одлучну осуду „једног истинског агресивног рата... и етничког чишћења“ („зли“ Срби против „добрих“ босанских Хрвата и муслимана), при чему речи и дела треба усагласити да би се обезбедио „ефективни територијални интегритет Босне и Херцеговине“ (исто, стр. 167). А 6. децембра 1994, на састанку шефова држава и влада чланица КЕБС-а, главни дипломата Ватикана кардинал Содано протестовао је против тога што у Босни и Херцеговини „међународна заједница“ не разликује „агресора и жртву“ (Срби – „агресори“, иако живе на својим вековним огњиштима, Хрвати и муслимани – „жртве“), тражећи „конкретне одлуке да би се наметнуо прекид непријатељства“ (исто, стр. 167). Када је 1995. године, Туђманова Хрватска, подржана од стране САД и њених европских сателита, извела офанзиве „Бљесак“ и „Олуја“, у којима су Срби протерани са својих постојбина на територији Туђманове „Независне државе Хрватске“, Ватикан је то назвао „повраћајем територија“, иако су оне биле под заштитом трупа Уједињених нација. Поводом уласка војске Републике Српске на челу с генералом Ратком Младићем у Жепу и Сребреницу, одакле су терористи муслиманског команданта Насера Орића годинама упадали у околна српска села и правили покоље, папа Иван Павао Други је, 19. октобра 1995, изјавио следеће: „У извесним ситуацијама не искључује се употреба силе, уколико је то потребно за одбрану оправданих права једног народа, и уколико је то неопходно да би се одржао мир између различитих ривала, да би се избегао масакр недужног становништва. У таквим ситуацијама реч је о хуманитарној интервенцији, легитимној и обавезној, да би се сачували људски животи и заштитиле немоћне, беспомоћне личности, у крајњој линији, да би дошло до солидарности и мира под покровитељством међународне заједнице“ (исто, стр. 169). Сасвим „случајно“, после тога уследило је НАТО бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини, од чијих последица се и данас умире (осиромашени уранијум обогаћен папином љубављу, зар не?). За све то време, папа Иван Павао Други, сасвим у складу с вековним лицемерјем цркволике државе којој је на челу, лије крокодилске сузе због жртава рата, и пише поруке „екуменске љубави“ патријарху Павлу: средином октобра 1991, шаље му писмо у коме изражава „лично, дубоко и присно суделовање у болу многих српских породица православне вере у часу трагедије за све народе у Југославији“ (Николић, стр. 390).

Улога локалних бискупата

Хрватски новинар Дарко Худелист својевремено је, у „Глобусу“, објавио велики чланак „Како је Госпа срушила СФРЈ“ (пренет у НИН-у од 25. септембра 2008). У њему је подробно описана стратегија и тактика „Цркве у Хрвата“ која је, помоћу верских свечаности и активности, премостила период од слома „Маспока” до доласка Туђмана на власт, борећи се свим силама против Југославије, а за „неовисну Хрватску“ (у авнојевским границама, дакако). Кључни механизам био је организовање различитих прослава и годишњица веза Хрвата с Римом и западним хришћанством (крај лета 1979 – хиљаду стота годишњица обнове контаката Хрватске с папским престолом у Нину, септембар 1984 – четиристо хиљада људи на Националном еухаристичком конгресу у Марији Бистрици итд.). Монсињор Владимир Станковић, један од најактивнијих римокатоличких делатника тих дана, Худелисту је причао: „Комунисти су успјели сломити Хрватско прољеће или 'Маспок', међутим, ми смо увидјели да се и на мала врата може нешто направити. И то на сасвим религијском подручју, али је, будући да је ту била ријеч о сјећању на 13 стољећа кршћанства у Хрвата, то нужно дотицало не само културне, повијесне теме, него, индиректно, и национално-политичке.“ Живко Кустић, уредник Гласа Концила (по Худелисту, „водећи оперативац у планирању освјешћивања Хрвата после 'хрватског прољећа'”), каже: „Свећеници су сигурно жељели да побиједи ХДЗ. Али ми тада ХДЗ нисмо доживљавали као једну од странака, него као народни покрет.“ Худелист закључује да је Туђман, за своје политичке циљеве, преузео готову инфраструктуру коју је већ припремила Римокатоличка црква.

Папина „Црква у Хрвата“ учинила је све да српски народ буде облаћен као „агресорски“ и да се добије подршка Запада за комадање Југославије. У фебруару 1991, бискупи из Хрватске и Босне и Херцеговине, са загребачким надбискупом (касније кардиналом) Фрањом Кухарићем и сарајевским надбискупом (касније кардиналом) Винком Пуљићем на челу, упутили су писмо светској јавности, где су тврдили да су Хрвати од настанка Југославије били у угњетеном положају: под влашћу српске династије, која је тобоже Српску православну цркву учинила „државном црквом“, што је била лаж: у Краљевини Југославији постојао је систем признатих цркава и верских заједница, али државне цркве није било. Хрвати су наводно били гоњени зато што су изражавали своја национална осећања (у ствари, држава се није борила против Хрвата као народа, него против терористичког сепаратизма усташког покрета). Устврдили су да су сви „угњетени народи Југославије“ распад прве Југославије 1941. године дочекали са олакшањем, као ослобођење од српске окупације. Хрватски бискупи су истакли да су за независност свих бивших република СФРЈ, али су упозорили да се томе противе они што се залажу за „социјализам комунистичког типа, усмерен ка очувању централистичке Југославије“. „Иза овог плана стоје српски политичари, официрски кадар војске (у већини случајева српски) и, нажалост, многи представници Српске православне цркве“ (цит. према Аврамов, 160). Ако Југославија опстане, сви њени народи ће, тврдили су бискупи, изгубити своја национална права, као Албанци на Косову и Метохији. И у току рата, политика римокатоличких бискупа била је више него јасна: 7. децембра 1994. године, кардинали, загребачки Фрањо Кухарић и сарајевски Винко Пуљић, упутили су апел домаћој и светској јавности, у коме се истиче да је српски народ носилац „неморалне агресије“, извршилац „незаустављивог етничког чишћења“ и народ који „врши злочине над новим државама“ (Николић, стр. 484). СА Сабор СПЦ је у мају 1995. одговорио да је немогуће да српски народ, који вековима живи у Хрватској и Босни и Херцеговини, може бити агресор на својим територијама, а да је одбрана од покушаја новог геноцида логична последица онога што се збивало у Другом светском рату. Наравно, хрватско-босански бискупат није могао тако да наступа без одобрења Ватикана и самог понтифекса максимуса, чију су србофобију морали да уоче и најревноснији екуменисти у СПЦ. Однос папе према Србима у Босни најбоље је описао владика бачки Иринеј у свом интервјуу НИН-у (20. јун 1997): „Чак је и папа Јован Павле II, поводом уласка Војске Републике Српске у Жепу и Сребреницу, говорио о 'поразу цивилизације' и 'срамоти човечанства', али није ништа изјавио док су редовне хрватске јединице из разних оружја тукле бескрајну колону српских избеглица и њихове нејачи из Крајине 1995. године.“

У свом огледу „Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору“, Ана Филимонова истиче: „/.../ Можемо рећи да се учешће Ватикана у етничко-религијском сукобу на простору бивше Југославије испољило у једностраној подршци хрватском и словеначком сепаратизму, у развијању антисрпске кампање у средствима јавног информисања, у подржавању антисрпских акција које су западне земље спроводиле на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије“ (Филимонова, стр. 34).

Љубав или лицемерје

У исто време док је хушкао „међународну заједницу“ (сад сви знамо да се то зове Империја, и да јој је оружје НАТО), папа римски стално је слао „екуменске сигнале“ патријарху Павлу. Рецимо, у марту 1994. у Београду се обрео његов изасланик Винченцо Паља, који је нагласио да папа, као Словен и хришћанин, „гаји дубоке емоције и забринутост“ за српски народ, и да није србомрзац (цит. према Николић, стр. 414). Председник Србије Слободан Милошевић у то време покушавао је да добије пристанак патријарха Павла на папину посету Београду, а изасланику ватиканског државног секретара Анђела Содана епископ бачки Иринеј Буловић чак је уручио и могући текст папиног говора у Београду, у коме би се папа, „Словен и хришћанин“, заложио за укидање санкција против СР Југославије, као и за међуверску толеранцију; папа би такође изнео „позив обема црквама да активније иницирају помирење својих народа, које би прихватиле и њихове државне власти“ (цит. према Николић, стр. 416). Вук Драшковић, шеф опозиционе партије Српски покрет обнове, у недељнику НИН 24. септембра 1994. заложио се за хитан папин долазак у Београд, па чак и за заједничко служење литургије папе и патријарха, да би „међународна заједница“ Србији укинула санкције.

Папа је, тврдећи да воли Србе, прогласио блаженим Алојзија Степинца, кардинала „Цркве у Хрвата“ (да поновимо, пошто је понављање мајка учења: члана усташког државног сабора, сукривца за прекрштавање 250.000 православних Срба, човека који је одушевљено поздравио долазак Павелића и Ендехазије, тражећи да се у свим црквама служи „TeDeum“ (благодарење Богу)). Иван Павао II, тај самопроглашени србофил, Степинца је назвао „слугом Божјим“, „мучеником вјере“, који је симбол „чврстог лика Цркве у Хрвата“. Све се то збило у јесен 1998. (године 2011, уочи уласка Хрватске у Европску унију, на његовом гробу молиће се папа Бенедикт Шеснаести, који такође веома цени Степинца.)

У лето 2003, папа је прогласио блаженим Ханса Ивана Мерца, једног од раних идеолога хрватских крижарских братстава, из којих ће се регрутовати многе усташе. Папа је, свесно и изазовно, дошао да беатификацију изврши у Бањалуци, и учинио је то код самостана Петрићевац, из кога је потицао познати фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, „фра Сотона“, логорник у Јасеновцу и монструм који је 1942. године извршио покољ у бањалучким селима Дракулићи, Мотике и Шарговац, поред осталог кољући српску децу у школи, пред учитељицом (касније је стављен под забрану служења мисе, али чин му није одузет).

Римокатоличка црква је, у доба велике кризе на просторима бивше Југославије, показала своје право лице и у активностима косовског бискупа Марка Сопија, који је, поред осталог, тврдио да су тамошње светиње српског средњег века у ствари подигли Шиптари римокатолици, касније насилно преведени у православље. Сопи је устврдио да су Срби, после уласка НАТО снага на Косово 1999. године, морали да беже у Србију зато што су се понашали веома лоше у последњих десет година, а нарочито за време рата, па је било сасвим природно да се боје за свој живот. Најзад, Ватикан је Косову дао статус „апостолске администратуре“ (као независној области), а Сопи је постављен за папиног администратора. Да не заборавимо: чим је српска богословија Света три јерарха избегла из Призрена 1999, језути (познати љубитељи суживота и толеранције) у овом су граду основали своју гимназију, под именом „Игнације Лојола”. Гимназија језуита и даље траје, а богословија је стигла у Ниш, надајући се неким бољим данима.

Све ово знао је блаженопочивши патријарх Павле, и зато никад није позвао римског папу да крочи у Србију. Без обзира на све притиске које је подносио, одбио је да то учини, позивајући се на чињеницу да му је за ту врсту одлуке потребна сагласност читавом сабора српских епископа. Кажу да га је Светозар Маровић, пред одлазак на виђење с папом, као председник својевременог СЦГ провизоријума, питао да ли да зове понтифекса у посету нашој земљи. Патријарх му је мудро одговорио: „Господине Маровићу, нити сам ја Црква, нити сте Ви држава“. Није случајно што је председник Србије Борис Тадић папу позивао у госте док је патријарх Павле умирао у Београду, новембра 2009. године.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Смиља Аврамов (у тексту: Аврамов): Opus Dei/Нови крсташки поход Ватикана, LDIJ, Ветерник, 2000)

2. Марко Николић (у тексту: Николић): Екуменски односи Српске православне и Римокатоличке цркве 1962-2000, Службени гласник, Београд, 2011.                       

3. Ана Филимонова (у тексту: Филимонова): „Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору”, у зборнику Светосавље данас: изазови и одговори, Епархија банатска – Лио, Вршац, Горњи Милановац, 2009. (стр. 25-37) 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер