O jedinoj i najvećoj Svetosavskoj akademiji i jednom tužnom paškvilu

Na dan oca našeg Svetog Save, 27. januara leta Gospodnjeg 2025, održana je najveća Svetosavska akademija u istoriji Srpske Pravoslavne Crkve i srpskog naroda. Nažalost, nisu joj prisustvovali visoki crkveni velikodostojnici, a bolje da jesu. Najbolje bi bilo da su bili tu, sa svojim narodom, sa narodom Svetoga Save, sa sadašnjošću i budućnošću srpske Crkve, Škole i Države. Umesto toga, odabrali su da budu na nekim drugim, za njih možda važnijim, životnijim, merodavnijim mestima.

Najveća Svetosavska akademija u istoriji SPC i srpskog naroda održana je, dakle, 27. januara 2025. godine, bez blagoslova Svjatjejšeg Patrijarha, no sa blagoslovom Duha Svetoga, koji je bio očigledan svakome ko se tu našao, na beogradskoj Autokomandi. Održana je uz neućutne „jerihonske trube“ (kako pištaljke i plastične trube, još davnih devedesetih, u tadašnjem srpskom osvajanju slobode, nazva blaženopočivši Mitropolit Amfilohije), uz anđeoski hor svih beogradskih fakulteta sa neponovljivim izvođenjem Himne Svetom Savi i uz „trpezu ljubavi“ koja je, obimom čudesnog izobilja, nalikovala onoj na obali Galilejskog mora, od pre dve hiljade godina.

Jedina Svetosavska akademija ove godine, na dan našeg zajedništva, beše sazvana sviše, u ime Ljubavi, Vere i Nade, zbog Dobrog, Lepog i Istinitog

Beše to, ujedno, i jedina Svetosavska akademija ove godine. Jedina, jer, na dan našeg zajedništva, beše sazvana sviše, u ime Ljubavi, Vere i Nade, zbog Dobrog, Lepog i Istinitog, porivom srca i dvigom mladih duša i tela, razlivenih po slobodnim beogradskim ulicama i umorno poleglih po januarskom asfaltu i travnjacima „Komande“. Druge „akademije“ i retke, uprkos svemu, održane školske priredbe, pak, kao veštastvene senke, pokušavale su da održe privid normalnosti u jednom stravičnom, nenormalnom, neljudskom vremenu, odvojene od realnosti života i trenutka u kome se našao naš narod i naša Otadžbina. Odvojene, uostalom, od realnosti tragedije, u kojoj je, u deliću sekunde, ugašeno petnaest nevinih života u Novom Sadu, među njima i najnevinijih, dečjih.

Našao se, međutim, neko, da problematizuje i relativizuje motive tekuće srpske, najpre studentske, a zatim opštenarodne, vapijuće na nebo, pobune protivu beščašća, lopovluka, izdaje i unižavanja Države, Ustava, zakona, narodne baštine i Bogom nam darovanih prirodnih dobara. Ni manje, ni više, našao se, taj, na zvaničnom portalu Srpske Pravoslavne Crkve – g. Dušan Stokanović, potpisan kao „službenik Srpske Patrijaršije“ – da napiše sramotni paškvil, naslovljen sa „Paralelni univerzumi ili doprinos studentskih protesta savremenoj nauci“, koji, više od svega drugoga, izaziva transfer neprijatnosti prilikom čitanja. Ovo neveselo sočinjenije pokušava da nas ubedi da studentska pobuna, zapravo, nema orijentaciju i da varira između onih koji nose srpske zastave, krste se i celivaju ikone, do otelotvorenih, kako kaže, antisrba, antihrišćana i antisvetosavaca, koji „izvrgavaju ruglu sve svetosavske vrednosti i sva identitetska obeležja“, te da se studenti moraju odlučiti, konačno, za šta su, pa „kako odluče, tako će i biti“.

Autor povode za narečeni napis i javno iznošenje mišljenja na zvaničnom portalu SPC nalazi u dva događaja.

Ne imenujući prvi, navodi da se odigrao „na tri fakulteta: Organizacionih nauka, Političkih nauka i Pravnom“. Da budemo pedantni: reč je o, uistinu skandaloznoj i odvratnoj, predstavi „Zoran Đinđić“, reditelja Olivera Frljića, a u produkciji jednog budžetskog, dakle državnog, dakle repertoarskog pozorišta, „Ateljea 212“ iz godine 2012, „ovenčanoj“ Velikom nagradom 47. Bitefa, koja je mnogo puta kritikovana u javnosti i na čiju je blasfemiju mnogo puta ukazivano i pre inkriminisanih događaja „na tri fakulteta“; no tim prigodama g. Stokanović i zvanični portal SPC ne nađoše za shodno, bar koliko je nama poznato, da javno reaguju na ovaj socio – psihološko - kulturološki autošovinistički fenomen. Nekako je to ispalo pogodno baš sada, kada su srpski studenti ustali protiv otelotvorenog zla, koje je veoma dugo prizivano, i koje se, po duhovnoj zakonomernosti, iz „sveta ideja“ u jednom momentu preselilo u „materijalnu stvarnost“, kako bi satrlo decu u „Ribnikaru“, na našu braću i sestre strovalilo novosadsku nadstrešnicu, a evo, pre neki dan, jedan „dom za stare“ pretvorilo u užasni krematorijum. G. Stokanoviću je naročito zasmetalo što prisutni nisu reagovali. G. Stokanoviću nije, međutim, palo na pamet, da se, možda, samo možda, radi o prljavoj agendaškoj podmetačini čistim mladim dušama srpskih studenata. Da je možda, samo možda, ta kompromitacija čak i brižljivo osmišljena (od ljudskog ili, pak, demonskog uma), kako bi se cisterna čiste vode pobune zagadila jednom kapi nihilističkih fekalija.

Drugi je događaj vezan za pokušaj održavanja Svetosavske akademije u Matici Srpskoj u Novom Sadu, prilikom koga se, u publici, pojavila grupa studenata, pokušavši da izdeklamuje pesmu „Sričem pesmu“ upravnika ove institucije, g. Dragana Stanića, podržavaoca izborne liste vladajuće stranke 2023. godine. Posle par razmenjenih rečenica između studenata i g. Stanića, usledilo je gušanje, prilikom koga je studente, primenom grube fizičke sile, iz sale Matice srpske izbacila grupa ljudi koja, kako Matica saopštava, nije njeno obezbeđenje (ko su, onda, ti odvažni i snažni ljudi?). Režim se svojski potrudio da nastup studenata brzometno obeleži kao „antisrpski“. Po kom osnovu? Šta ako su porivi studenata možda, samo možda, patriotski, i tiču se potrebe da živimo u zemlji u kojoj nadstrešnice javnih objekata ne padaju ljudima na glavu? Dokle će radikalski partijski jurišnici zamišljati da imaju monopol na patriotizam, pogotovo što je njihov „patriotizam“, baziran pretežno na „dobrovoljnom davanju tuđe krvi“, „šetanju“ maskirnih uniformi, fašisoidnom progonu neistomišljenika i nacionalnih manjina i blaćenju svih srpskih svetinja (posebno Krune i Crkve), kao svoj krajnji domet imao jedan od najvećih egzodusa u srpskoj istoriji – onaj iz Srpske Krajine. Šta je, na koncu, u događaju u Matici Srpskoj, uopšte, sporno? Događaj, možda neželjen, možda neprijatan, no legitiman, bezbroj puta viđen na javnim i kulturnim manifestacijama, koji samo verno odslikava shizofreniju u koju je jedna sumanuta, pogubna politika uvela naše društvo.

Da se o temi ovih dvaju, odista nemilih, događaja, može pisati i dobronamerno i mudro, vodeći se vrednosnom motivacijom, a ne nižerazrednim udvorištvom i propagandom odlazeće vlasti, svedoči aktuelni tekst „Istina oslobađa“, oca Olivera Subotića, u kome nas autor vodi od zla rijalitija do stvarnih uzroka naših sadašnjih posrtanja: prihvatanja komunističke ideologije i zatrovanosti i prevarenosti njome i njenim zlim nasleđem.

Autoru paškvila o „paralelnim studentskim univerzumima“ nije palo na pamet da je možda, samo možda, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije trebalo da se pojavi, makar jednom, tokom trajanja „zime studentskog nezadovoljstva“ na njihovim blokadama

No, ništa od svega toga, ni kockarnice, ni rijaliti, ni narkotici, ni silikonski „etos, eros i tanatos“, ni komunistička ideologija, ni idolatrija partije, ni psihopate koje automobilima kose srpske studente, nije bilo predmet interesovanja, niti kritike, g. Dušana Stokanovića.

Autoru paškvila o „paralelnim studentskim univerzumima“ nije palo na pamet da je možda, samo možda, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije trebalo da se pojavi, makar jednom, tokom trajanja „zime studentskog nezadovoljstva“ na njihovim blokadama, da ih, promrzle, ne svrstavajući se, pritom, ni na jednu političku stranu, duhovno ukrepi i obodri u traganju za istinom, lepotom i dobrotom, da im neposredno pruži očinsku, svetosavsku ljubav (koje su, uz „zajednicu“, kao nikada, pune beživotne propovedi srpske jerarhije), da ih podseti na osu vertikalnu i horizontalnu i nestvorenu preobražajnu svetlost Tavora, da ih upozori na prevarne i grabljive vukove ovog sveta i na duhove tame u podnebesju, da, konačno, fizički bude tu, „kako se ne bi desilo ništa neukusno“, kako to, blago i krotko, reče Sveti Pavle naš Srpski, jednom davno, kada sam ja, grešni pisac ovih redaka, bio student Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

U dugoj noći između 27. i 28. januara 2025. godine

u slobodnom Beogradu

Vladislav T. Lalicki

arhitekta