уторак, 09. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Отворено писмо Светом Архијерејском Сабору СПЦ поводом давања аутокефалности МПЦ - Шта то нису знали патријарси Викентије, Герман, Павле и Иринеј, а знамо ми данас?!
Црква и политика

Отворено писмо Светом Архијерејском Сабору СПЦ поводом давања аутокефалности МПЦ - Шта то нису знали патријарси Викентије, Герман, Павле и Иринеј, а знамо ми данас?!

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Вукосављевић   
четвртак, 23. јун 2022.

Ваша Светости, уважени архипастири СПЦ,

Повод да Вам се обратим отвореним писмом су одлука Светог архијерејског Сабора СПЦ да додели аутокефалност до недавно расколничкој Македонској православној цркви и последице које из таквог чина произлазе.

Несумњиво је да је овај потез изазвао различите реакције у српској јавности, у распону од подршке до осуда. Имајући у виду да се ради можда и о јединственом преседану у историји наше цркве, такав развој ситуације не треба никога да чуди.

Спадам у оне који су непријатно изненађени тим чином. О томе сам понешто и рекао у једној емисији емитованој на интернету и писао на једној друштвеној мрежи, за ограничен број гледалаца и читалаца, али су то понекад пренели и поједини мањи интернет портали. Могуће је зато да о мојим ставовима већ нешто знате али ми је логичније да то ипак није случај.

Можда о томе ипак нешто подробније зна један Ваш свештеник који се, не знам тачно у ком капацитету, јавности у вези са овом темом обратио преко страница дневног листа „Политика“ али све и да је тако, није ми намера да полемишем са званичним или незваничним представницима за медије СПЦ, већ да јавно прозборим о нечему што ме тишти, без посебне жеље да то ико чита. Више је реч о вапају и давању одушка сопственој савести. Много боље би било да нису постојали разлози ни за ово писмо ни за повод који га је изнедрио.

Моје име ће стајати испод, у потпису, али да се прво представим на уопштен начин. Један сам од неколико милиона Срба православне вере, који живе на свим континентима али су најприсутнији на Балкану, од Хиландара до Истре и од Боке до Темишвара и Сент Андреје. Као и сви преци за које знам и са очеве и са мајчине стране, крштен сам у цркви, славим славу, Божић и Ускрс, у цркву идем често, да се помолим и запалим свеће за живе и мртве, на литургију одлазим али не и редовно. Верујем у Бога и дубоко поштујем своју и нашу Српску православну цркву, њене свеце и мученике страдале за веру, патријархе бивше и садашњег и из народа поникло свештенство. Клањам се њеној улози и историјском значају за српски народ, током дугих векова испуњених страдалништвом. Речју, по томе сам налик већини својих сународника, како савременицима тако и свима онима који су живели пре нас, борцима из Кумановске битке и онима са Кајмакчалана и Груништа, сељацима из Шумадије, Босне, Црне Горе, или давнашњим себрима или старом племству из Пелагоније, Дримкола и из долине Вардара који одавно леже по безбројним расутим гробиштима широм Македоније и по читавом српском културноисторијском простору. То је мој скромни основ да уопште говорим о овоме.

Сматрам да је одлука коју сте донели а која се тиче давања аутокефалности МПЦ, по многим основама спорна и забрињавајућа. Одлука је донета на неуобичајено скровит, нејасан и збрзан начин, без икакве најаве да се о томе разговара и без припреме јавности за такав потез

Сматрам да је одлука коју сте донели а која се тиче давања аутокефалности МПЦ, по многим основама спорна и забрињавајућа. Покушаћу да наведем и разлоге за такав став.

Одлука је донета на неуобичајено скровит, нејасан и збрзан начин, без икакве најаве да се о томе разговара и без припреме јавности за такав потез.

Неспорно је да је црква донела одлуку сасвим у складу са прописима о свом унутрашњем уређењу, дакле у сагласју са словом али можда не сасвим и у свему са духом своје традиције. Једна од главних дијахронијских особености СПЦ је саборност, која се може разумети на више начина али која се најчешће доживљава као чврста испреплетаност народа и цркве, нарочито када је реч о одлучивању о питањима од великог интереса за државу и читаву заједницу. Црква и народ јавно су већали и често заједно доносили многе важне одлуке, од кретања на велике сеобе па до подизања устанака и других важних питања. Српски свештеници, владике и патријарси увек су били са народом и уз народ, са Библијом у руци али и са мачем, сабљом, кубуром и пушком, када и ако је требало. И у миру и у рату, и на свадбама и крштењима али и у вртачама са покланима у бројним геноцидима над Србима током наше славне и страдалничке историје. Тиме је заједница јачала чврсте нити солидарности и одговорније и мудрије приступала изазовима. СПЦ не постоји мимо народа и без народа. Она је народ и народ је она. Данас наравно није време за саборовање испод записа или у портама манастира али зато постоје веома бројни званични и незванични канали савремене комуникације кроз чији крвоток је могла да се пусти вест да се о једној виталној националној теми размишља на неочекивани начин. Овако, упркос испоштованој форми остао је снажан утисак да се о аутокефалности МПЦ одлучивало у свесно изабраној скровитости.

Јавности је прво саопштено да је МПЦ упутила писмо у коме наводно прихвата статус аутономије понуђен 1959. године и то је представљало изузетно добру вест. Одржана је и „литургија помирења“ која је требало да озваничи нове околности, односно прекид раскола и прихватање аутономије од стране МПЦ.

Овако, на трагу комунистичке и коминтерновске отровне доктрине о Србима као угњетачима других народа, мимо стандардних историјских околности и природних процеса у народу, за историјске токове пребрзо и донекле вештачки, створена је читава једна нација. На силу су људима мењана српска презимена и чињена су бројна друга идеолошка али и физичка непочинства како би се српство у Македонији избрисало из историје

После само неколико дана, на велико изненађење свих, у Скопљу, патријарх српски г. Порфирије је објавио да СПЦ даје аутокефалност МПЦ и да се тиме“окончава раскол“ који је званично трајао 55 година. Након тога, у Београду, архиепископу Стефану уручен је и томос, за који се убрзо испоставило да на њега и Македонци и Фанар гледају другачије него СПЦ.

Саопштено је и да се сва имовина СПЦ у Македонији „уступа“ МПЦ.

Када је реч о расколу, мимо мноштва детаља, ствари су у основи јасне и познате. Савремена македонска нација почела је да добија своје политичке обрисе на злогласном, антисрпском конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године а свој коначни облик на такође злогласном Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, у тадашњој НДХ, 1943. године. Осећај регионалне припадности, тако чест на Балкану (Херцеговци, Далматинци, Славонци, Крајишници итд.) код дела народа који живи у Македонији, искоришћен је да се, на рачун српских интереса, неприродно, политички и идеолошки убрза један дугачак историјски процес који би можда довео до спонтаног и на здравим основама заснованог конституисања нове нације, језика и свести, а можда и не би. Овако, на трагу комунистичке и коминтерновске отровне доктрине о Србима као угњетачима других народа, мимо стандардних историјских околности и природних процеса у народу, за историјске токове пребрзо и донекле вештачки, створена је читава једна нација. На силу су људима мењана српска презимена и чињена су бројна друга идеолошка али и физичка непочинства како би се српство у Македонији избрисало из историје.

Део тог пројекта је и стварање МПЦ на начин који је СА Сабору сигурно добро познат а о чему део неупућене српске јавности може данас лако да се обавести. Ако за тренутак оставимо по страни бројне околности које упућују на то да је српског патријарха Викентија 1958. отровала злочиначка Титова УДБА и то непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве јасно је да је Титов диктаторски режим чинио све да од тела СПЦ одвоји њен значајан део. Невиђене притиске на СПЦ вршили су у та вунена времена злогласни комунистички функционери Петар Стамболић, Едвард Кардељ, Вељко Влаховић, Мијалко Тодоровић, Боби Радосављевић, Крсте Црвенковски, Милутин Морача, Никола Минчев и други. Јавно је наглашавано да ће СПЦ „својим одбијањем изазвати бројне штетне последице“. Упркос свему, СПЦ није попустила.

Патријарх Викентије

Коначно, јула 1967. у Охриду, под Титовом сликом, донета је одлука о проглашењу „аутокефалности МПЦ“ и почео је раскол.

Српски верујући народ и свештенство у Македонији суочавали су се од тада све до сада са невиђеним прогоном и ускраћивањем религијских права а српски манастири и цркве, различитим противправним потезима припали су расколничкој МПЦ док је српском свештенству забрањен чак и приступ.

Јавност о томе зна делимично, али СПЦ и те како зна све.

Зна се и како су представници МПЦ прво прихватили а потом и одбили договор о аутономији из 2002. године и које су све велике силе, политичке и религијске, томе кумовале.

У периоду од 55 година, три српска патријарха, након страдалника Викентија, Герман, Павле и Иринеј и практично све владике у различитим сазивима СА Сабора сматрали су, с разлогом, да је аутономија МПЦ у оквиру СПЦ, максимум у складу и са Божијим и са људским разлозима и аршинима. Данас се то, на пречац, променило.

Које су то нове околности наступиле, одговор је који многи очекују да чују.

Зашто је СПЦ одустала од братске и хришћански широкогруде понуде аутономије за МПЦ и олако јој дала аутокефалност?

Ако је хришћанска и братска љубав била главни мотив да СПЦ данас заузме овакав став, шта се догодило са истом том љубављу код наше браће Македонаца? Да ли је љубав коју СПЦ показује према МПЦ већа од он оне која тече у супротном правцу и како је то могуће? Зашто им је аутономија неприхватљива? Зар није логично да црква која је ушла у раскол и тиме деценијама правила верницима и СПЦ и МПЦ велику штету, направи суштински одлучујући корак ка изласку или ка превазилажењу раскола и није ли управо аутономија тај корак?

Да ли је, макар и сасвим нехотично, СПЦ остварила антисрпске снове и визије Броза и АВНОЈ-а, о трајном протеривању српске историје и културе из Македоније?

Зашто је СПЦ ћутала када је македонски архиепископ Стефан усред Београда рекао српском патријарху да је „СПЦ најзад прихватила реалност“? Није ли било исправно да је изразио било који, макар и најсведенији вид покајања за раскол или за бројна петодеценијска сагрешења МПЦ премa српској цркви, свештенству и верницима? Да не говоримо о извињењу за државни и црквени терор према епископу Јовану Вранишковском. Ако им је племенити владика и опростио у своје име, и то без извињења и покајања архиепископа Стефана, СПЦ то није ни могла ни смела да уради. Вранишковског нису терорисали и мучили због његових личних особина већ због чињенице да је Србин и владика СПЦ. Зар није једина „реалност“ да је МПЦ у неканонском расколу? Ако знамо ко нам све и којим још поводом говори да „морамо да прихватимо реалност“, ово изазива врло непријатне асоцијације.

Шта то нису знали патријарси Викентије, Герман, Павле и Иринеј а знамо ми данас?

Да ли је, макар и сасвим нехотично, СПЦ остварила антисрпске снове и визије Броза и АВНОЈ-а, о трајном протеривању српске историје и културе из Македоније?

Шта је то, до јуче расколничка, МПЦ за 55 година урадила да би на било који начин ублажила последице раскола или га превазишла? Који уступак, какав компромис или гест братске љубави? Или је можда братска љубав у искључивој надлежности СПЦ?

Сви они разлози који су у образложењу СПЦ наведени као основ за доношење одлуке о давању аутокефалности расколничкој МПЦ, важили су од истог оног дана када је МПЦ ушла у раскол па све до сада. Да ли то може да значи да су сва три или четири претходна патријарха и сви СА Сабори и Синоди пуних 55 година мислили и поступали погрешно а самим тим и на штету цркве и народа? Која је то нова околност, материјална, морална или метафизичка недавно настала и темељно утицала на суштину проблема?

Да разјаснимо и ово. Македонци су добри људи, вредни, поштени и честити. Такозвани „обичан свет“, без обзира на идентитетске нијансе, вероватно је Србима најкоректнији сусед а по међусобним симпатијама најближи су нам од свих са којима се граничимо. Просто речено, пријатељски народ. Одани су породичним вредностима, верни су као пријатељи, веселе су нарави, углавном веома музикални, насмејани, вазда орни за песму и игру, срдачни. Историја је била груба према њима, навикли су се на муке и тежак рад и свуда у свету преко Европе и Америке све до Аустралије, на гласу су као марљиви радници и печалбари, штедљиви и чуварни, навикнути да поштују и свој и туђи хлеб. Македонци и Срби често се међусобно жене и удају и то су скоро увек срећне и веселе породице и стабилни бракови. Иако је свако уопштавање одлазак на клизав терен и мора да трпи изузетке, верујем да велики број Срба дели управо ово или бар веома слично мишљење. С друге стране, у дугом процесу претварања регионално-географског идентитета у национални, углавном али не нужно, у индукованом низу радњи и поступака, настају и непријатне последице. Новонастајућем танком слоју политичке, културне и црквене елите, био је потребан прави или измишљени противник, насилник, окупатор, узурпатор и „негатор“ идентитета у настајању, од кога се млада нација еманципује и од кога мора стално, или да се брани или да због њега буде на опрезу. За ту нову, послератну, малобројну, титоистичку македонствујушчу елиту, која се поред дрезденских и јајачких принципа усмерених ка стварању нових нација, увек и само на штету Срба, донекле ослањала и на бугарску антисрпску пропаганду из периода 1870.-1945., дилеме није било. Таквој, национално острашћеној елити, Срби су главни историјски ривал, непријатељи, окупатори и често предмет фанатичне мржње. Они сматрају да млада нација своју виталност и борбу за историјски идентитет и трајање мора да заснива на сталном отпору усмереном ка том замишљеном непријатељу. Та и таква, малобројна, политичка, културна и црквена „елита“ не одражава ставове и осећања највећег дела горе описаног народа, штавише оштро му је супротстављена. Овај необични унутармакедонски дуализам, чињеница је пред којом не треба затварати очи. Тој елити и њиховим србофобним уверењима СПЦ је поклонила оно о чему до недавно нису могли ни да сањају. Дала им је то можда пребрзо и олако, на тацни, без икаквих обавеза друге стране, напротив, уз њену јасну уздржаност и демонстративни изостанак искрене захвалности и макар одглумљеног покајања.

Тој елити и њиховим србофобним уверењима СПЦ је поклонила оно о чему до недавно нису могли ни да сањају. Дала им је то можда пребрзо и олако, на тацни, без икаквих обавеза друге стране, напротив, уз њену јасну уздржаност и демонстративни изостанак искрене захвалности и макар одглумљеног покајања

Сада и реч две о храмовима.

Велики српски владари из династије Немањића, али и не само они, изградили су свуда по Македонији мноштво прелепих цркава и манастира и накитили су ту страдалну земљу духовним средиштима и културноуметничким благом у обиму који вековима изазива дивљење. Данас је сачувано близу 60 таквих бисера архитектуре и уметности. Жртва Титовог геноцидног терора над Србима, знаменити писац и национални радник Григорије Божовић каже: „Јер путник никако не може да се засити овим крајевима ни овим сутескама које граде Шар, Кораб, Крчин, Стогови. По којима су се шћућурила наша најстарија племена српска, где су древна незнабожачка требишта и светишта, старе незнабожачке олтаре, наследили манастири и цркве наше, од Наума и Климента па непрекидно до наших дана; и преко архиепископа Јована, рођеног ту испод Кораба у селу Требишту или Видуши, преко Саве Немањића и Макарија Соколовића, преко Самуила и Владимира, преко Милутина, Душана, Уроша, Вукашина, деспота Оливера и кнезова Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића, па до краља Александра“. Сви они и многи други Срби зидали су храмове које смо ми данас „уступили“ некоме. То су здања која су током дугих векова била понос, уточиште и утеха многим нараштајима Срба који су на својој старој баштини мученички страдавали од Турака, Бугара, арбанаса и фанариота, али су сачували своје име, своју веру и своју традицију. Данас су та света здања српске славе и поноса предата у руке другој цркви.

У томосу пише: “Свети храмови и манастири, нарочито светиње из немањићког периода и познијег периода српског присуства, црквеноградитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Северне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина СПЦ, унутар њених граница, уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској цркви“.

Представници СПЦ, било да се ради о свештеним лицима или не, тврде да су храмови у С. Македонији „црквена имовина“. Формално можда и јесу, зависи где, али суштински ствари стоје нешто другачије.

СПЦ нема нити може да има власничке листове за своју и за народну имовину створену пре много векова. Те светиње градили су знаменити српски владари, често и локални властелини, а онда су их предавали на трајно коришћење и српској цркви и српском народу. Црква те објекте све да је и (сачувај Боже) хтела, није могла да прода, поклони или уступи Турцима, Грцима, Бугарима или било коме. Дакле, није реч о класичном „власништву“, већ је та имовина дата на трајно располагање цркви и народу да је користе у тачно одређене сврхе. Власнички листови и укњижбе могу постојати само када су у питању црквени објекти релативно новијег датума, а никако они који су подигнути пре седам или осам векова. С тим у вези, веома лош утисак остављају софистичке тврдње да је наша имовина прекњижена на МПЦ 1959. или било када у последњих седамдесетак година. Правни послови склопљени у Титовом диктаторском и антисрпском режиму, који су ишли на штету или против интереса СПЦ не могу се сматрати важећим и наша црква и народ би требало да их третирају као и све одредбе сличног карактера које су важиле током отоманске власти или за време бугарске Егзархије. Као ништаве. Оне не могу бити основ за било какав озбиљан разговор. И Богородица Љевишка је вековима служила као џамија и имала је минарет па данас Турцима не пада на памет да се позивају на ту околност по било ком основу.

Остаје да сазнамо шта СА Сабор тачно подразумева под појмом „уступа“. Већина људи зна да „уступати“ углавном не значи и „поклонити“ осим ако се то изричито не нагласи или ако није у питању свакодневни и појмовно често не сасвим прецизни говор. Дакле, ако смо некоме нешто „уступили“ онда се услови уступања, ако је реч о некој вреднијој покретној или непокретној ствари, ближе одређују уговором или другим писаним споразумом

Остаје да сазнамо шта СА Сабор тачно подразумева под појмом „уступа“. Већина људи зна да „уступати“ углавном не значи и „поклонити“ осим ако се то изричито не нагласи или ако није у питању свакодневни и појмовно често не сасвим прецизни говор. Дакле, ако смо некоме нешто „уступили“ онда се услови уступања, ако је реч о некој вреднијој покретној или непокретној ствари, ближе одређују уговором или другим писаним споразумом. Ако је реч о ствари мање или неодредиво мале вредности, онда је довољан и усмени договор или неко претпостављено, уобичајено или подразумевајуће понашање обе стране. Ако је СПЦ „уступила“ своје али и општесрпско духовно, материјално и културноисторијско благо, онда су могуће две ситуације. Или је то учинила у писаној форми, у неком анексу у оквиру томоса или је то учињено само горе наведеном изјавом, обичним изрицањем, без посебних разјашњења. У првом случају било би веома важно да СПЦ јавности пружи на увид услове и околности под којима је наше благо „уступљено“ МПЦ и македонском народу а у другом би то отворило многа питања. Што се првог случаја тиче, „уступање“ би морало да подразумева и неке обавезе оне стране којој се нешто уступа. Конкретније, обавезе чувања и одржавања храмова, забрану њиховог даљег „уступања“ или отуђења, непрестани брижљиви, стручни конзерваторски и рестаураторски надзор и неопходне поправке уз обавезно учествовање и претходну сагласност српских стручњака. Осим тога и видљиво истицање информација испред храмова, о томе ко их је и када подигао али и то да су у власништву СПЦ и да су МПЦ само братски уступљени на коришћење и друге сличне информације и објашњења. Подразумевају се и гаранције МПЦ али и државе С. Македоније да никада и ни под каквим условима преко објеката и земљишта на коме се налазе, не могу пролазити нове трасе било каквих аутопутева или да се објекти могу измештати или селити због изградње било какве привредне или друге инфраструктуре. Даље, страна којој се храмови и цркве „уступају“ не сме, протеком било ког времена, година, деценија или векова, без обзира на будуће околности сопственог историјског хода, „уступљену“ имовину да отуђи или преда на коришћење некој другој хришћанској деноминацији или другој традиционалној монотеистичкој или „new age“ религији. Одступање од оваквих или сродних одредби или њихово кршење, морало би да значи да се „уступање“ прекида и да се ствар аутоматски враћа на стање пре маја 2022. године и да српска страна има право на повраћај имовине и на одштету. Све битно другачије од овога значило би да је „уступање“ заправо само симуловани гест који прикрива праву природу чињења а то је чисто поклањање, бестеретно и трајно, без било каквих обавеза или услова. Заједничке верске службе никако се не могу подразумевати као неко посебно и узвратно чињење јер се заједнички може службовати са свим гостима које нека црква домаћин позове у госте.

Нажалост, оваквих одредби или нема или нису дате јавности на увид.

Коначно и не најмање важно је то што су храмови СПЦ истовремено и непроцењиво значајни културноисторијски споменици српског народа. Без обзира на то да ли су као такви уписани или нису у различите листе или државна документа. Они су један од израза миленијумског постојања Срба на том простору, материјални доказ духовног и уметничког стасавања једног народа, његове еманципаторске снаге и виталног културног развоја, снажног, рафинираног и истанчаног, амблематично укорењеног у европски идентитет. Многи утицајни историчари уметности истицали су да су неке фреске у нашим средњовековним манастирима и црквама, па и оне у Македонији, први рани пропламсаји ренесансе у европској култури. Та здања припадају свим Србима, нама који данас живимо, онима који су ту баштину правили, чували, сачували и предали нам је у руке и свима који ће живети после нас, све док буде људи. То је такође требало имати на уму приликом доношења оваквих судбинских одлука. Народ и нација нису само језик, простор за живот и неговање идентитетских успомена, они су и трајна опредељеност око вредности за које се и живи и умире.

Строго формално гледано, СПЦ је својим недавним поступањем прихватила раскол и наводне историјске, новомакедонске и, зашто и то не рећи, титоистичке разлоге за његов настанак, помирила се са њиховом „оправданошћу“ и задовољила се обећањем дозволе МПЦ да ће понекад, заједно моћи да обављају службу те да ће се српски језик тим поводом „поново после 55 година чути у храмовима“. Све то је заодевено нескривеном радошћу што је „победила братска и хришћанска љубав“.

То даље значи да СПЦ гаји наглашену наду да ће „братска и хришћанска љубав и захвалност“ МПЦ да трају дуже од неколико месеци и да се никада више, ни за годину дана, ни за пет, двадесет или сто година, уз нове генерације свештеника аутокефалне МПЦ и нове нараштаје Македонаца и њихових световних власти, неће понављати прогон српског свештенства и народа, прекречавање фресака које приказују српске владаре, фалсификовање историје и искорењивање свих српских трагова у Северној Македонији, или како год да у будућности та територија буде називана. Признајем да овакав цунами оптимизма дуго није забележен у српској историји.

Правни представник СПЦ који се у вези са овим питањима огласио, изнео је и суви податак са недавног пописа становништва у С. Македонији из кога се види да је број Срба у тој држави спао на само 1,3 посто а те малобројне преостале православне Србе упућује „да се посвете монашком подвигу у неком од манастира који су задужбине српских владара, као на пример у манастиру Хиландару“.

Било би корисно чути шта представници СПЦ мисле о педантно спровођеном искорењивању српства у Македонији након 1945. године, о насилној промени презимена Срба, о вишедеценијским оптужбама за „српску окупацију“, о тенденциозним и антисрпским школским програмима, нарочито у областима историје и језика и наравно о стварању МПЦ, претежно на темељима СПЦ и последично на расколничким потезима и поступцима тамошњег новоствореног клира и световне власти

Занимљиво и индикативно је да се ни у том тексту ни у другим апологетским реаговањима у којима се наводи овај податак, уопште не разматрају разлози због којих Срби у региону, или на територијама насталим дисолуцијом СФРЈ, нестају или им број брзо и драстично опада. Тако је у Хрватској и у Федерацији БиХ, док одлагање пописа у Црној Гори говори о потенцијално нечасним намерама тамошњих власти. Ситуација је из јасних, трагичних разлога слична и на КиМ. Једноставно и са бирократском дистанцом се наводи да је постотак Срба у С. Македонији сада толики и индукује се закључак да ако тамо скоро да више нема народа, онда ваљда ни СПЦ и њени храмови и историја на тој територији више никоме нису потребни. На овај начин, СПЦ се, свесно или не, упушта у опасну авантуру недоследног логицирања и пренебрегавања контекста.

Било би корисно чути шта представници СПЦ мисле о педантно спровођеном искорењивању српства у Македонији након 1945. године, о насилној промени презимена Срба, о вишедеценијским оптужбама за „српску окупацију“, о тенденциозним и антисрпским школским програмима, нарочито у областима историје и језика и наравно о стварању МПЦ, претежно на темељима СПЦ и последично на расколничким потезима и поступцима тамошњег новоствореног клира и световне власти. Да ли су и ти потези можда довели до смањивања броја Срба у тој држави? О нерегуларностима током спровођења пописа да и не говоримо.

Да ли СПЦ разуме да не сме да деконтекстуализује стварност ни у С. Македонији, ни у Хрватској, ни у БиХ, ни у Црној Гори ни на КиМ? Велики план Запада а поглавито Ватикана, Вашингтона, Берлина и Лондона усмерен ка сузбијању и потискивању сваког замисливог српског државног, историјског и културолошког интереса на Балкану, имао је поред осталог као последицу и подржавање сваког антисрпског сепаратизма, подстицање на рат и физичко уништавање Срба и на расељавање или протеривање преживелих. Злокобне одлуке из Дрездена и Јајца добиле су крајем двадесетог века своје нове (старе?) савезнике. Сме ли зато СПЦ да се понаша и размишља као ускогруди статистичар, слеп и глув за околности и сложене анализе узрока нестајања Срба и брисања српске историје на Балкану? Или још и горе, да подржава такве намере и околности које до таквих последица могу и даље да воде? Не бих рекао.

Да закључим.

СПЦ је донела своје одлуке на начин који је описан. Српска јавност о томе углавном ћути. Већ пословично глувонеме на све догађаје изван својих на најужи начин схваћених надлежности, у леденој тами своје удаљености од скоро свих горућих проблема државе и народа, тихују некада значајне институције, установе и појединци, САНУ, Матица српска, универзитети, академије, институти за важна и мање важна питања, заводи за заштиту споменика културе, владине и невладине организације различитих профила и надлежности, историчари, књижевници, песници, социолози, филозофи, антрополози, архитекте, рестауратори, конзерватори, већина културних посленика и уметника свих профила који су етаблиране звезде јутарњих и других тв програма, познаваоци свих тема, од сукоба у Украјини, преко екологије и родне равноправности па до криптовалута и тајни дуговечног живота. Углавном, традиционално брбљива и логореична Србија ћути. Због незнања, незаинтересованости, инертности, опортунизма, страха од замерања или губитка неке повластице… али ћути. И то гласно ћути. Наравно и пре свега тога, могуће је да ћути зато што се слаже са одлукама СПЦ и понуђеним објашњењима. Ћутање, кажу, најчешће и значи одобравање. То би за мене била и најбоља вест и спасоносно објашњење. Већина и то она компетентнија већина у читавом народу правилно разуме и тумачи историјске одлуке СПЦ. Види оно што ја не видим а то су темељне и далекосежно веома повољне последице давања аутокефалности до јуче расколничкој МПЦ, види победу хришћанске љубави, толеранције и разумевања и пораз националне искључивости и јереси етнофилетизма. Види Србију која поново проналази своју изгубљену душу и опрана од грехова, одевена у блиставо рухо извезено златним нитима опроштаја и дарежљивости, чистог лица и савести окреће нову страницу свог историјског јеванђеља.

Не би било први пут да грешим у проценама. Нико радоснији од мене не би био да је и овог пута тако. А како јесте, сазнаћемо када историја и време, те строге судије, просеју нашу колективну памет и одлуке. Сазнаће они који ће доћи после нас и по нашим одлукама, добрим и погрешним и по мотивима који су нас руководили да нешто учинимо или не, да кажемо или да прећутимо, вредноваће наша постигнућа, наша уверења и заблуде.

Моје је да сумњам и стављам на пробу размишљања и поступке који се односе на читав народ. То је питање савести и унутрашње потребе. На околностима и поштено изнетим чињеницама јесте да ме демантују. Важно је да се Срби међусобно чују и разумеју

Да ли је уопште могуће да је Свети архијерејски синод СПЦ погрешио у вези с овим питањем? Могуће теоретски да јесте. Грешили су фараони и свештеници Египта, сенати Рима и Картагине, ареопази, конвенти, скупштине, сенати, синедриони, герузије, грешили су Фанар, Света столица, Московска патријаршија, надбискупи, бискупи, кардинали, патријарси, владике, имами и ајатоласи, верници и неверници. Људи греше, баш као и њихове установе, секуларне и верске. Сви могу да погреше. Ипак, велике грешке се ретко дешавају, о њима се много више прича него што постоје, од њих се чешће страхује него што икада заиста настану. И наравно, много чешће греше појединци него читаве институције, нарочито оне најважније и најугледније. Зато је и у овом случају много реалније да сам у стратешкој процени погрешио ја него СПЦ, то је охрабрујућа нада и могућа утеха за моје евентуалне и прижељкиване нетачне процене, изречене у добронамерној сумњи и вођене честитим намерама. Моје је да сумњам и стављам на пробу размишљања и поступке који се односе на читав народ. То је питање савести и унутрашње потребе. На околностима и поштено изнетим чињеницама јесте да ме демантују. Важно је да се Срби међусобно чују и разумеју.

Важно је и следеће. Пред српским народом налази се период великих изазова. По свој прилици биће све теже а не све лакше народима да опстају у историји, нарочито оним бројчано мањим и онима у антагонистичком окружењу. Срби оба услова испуњавају. Као што се све гласније чују позиви да се укине Република Српска и да се Срби свуда у окружењу додатно сузбијају на сваки начин, идентитетски и бројчано пре свега, тако је све гласнији бруј о томе да се СПЦ мора свести на „Цркву Србије“. Та злокобна и непријатељска идеја, уз већ делимично остварену стратегију о сузбијању српске државности и културе на уски простор између Дрине и Тимока, уз покушаје постепеног одвајања српске Војводине у некакву ЕУ регију, прети да избрише наш народ из повести. Страшни двадесети век скоро да нас је сасвим уништио, а силе које су на томе радиле спремне су да то поново покушају. Од непроцењивог је значаја да потези СПЦ у вези са МПЦ ни по коју цену не буду довођени у везу с тим. Зато и мислим да су нам свима потребна подробнија објашњења читаве ситуације и то са најмеродавнијег места.

Свет се променио и мења се, променили су се и Срби и мењају се њихове вредности, потребе, ставови, циљеви, веровања и заблуде. Мења се све, то је закон живота и закон историје. Ипак, једно не би смело да се промени. СПЦ и у неизвесној и непредвидивој будућности мора да остане један од највећих ослонаца свом народу, онаква каква је увек и била. Поуздани путоказ за есхатолошке недоумице, светионик православног хришћанства, народна и национална стожерна институција, нежна мајка за разумевање и опрост наших грехова и строги отац за наша посустајања и кризе идентитета, циљева и мотива у борби за спас и за опстанак. СПЦ баш као и читав народ морали би да очувају снагу и вољу да увек у себи, поред себе и око себе чују не само заглушујућу буку свакодневице већ и подвижничке гласове и савете које нам упућују Злате из Слатине, Глигор Соколовић, Бабунски, поп Ташко, ђакон Авакум, Вукашин из Клепаца, отац Харитон, светородна лоза Немањића, заклани мученици са дна безбројних јама, Милош и Карађорђе, инок Сава и Михајло Пупин, Дучић и Монастерлија и бесконачни низ знаних и незнаних Срба који су својим примером и подвизима уткали себе у ову пребогату тканицу којом смо ми данас огрнути и која нас и краси и штити. Гласови оног што често погрешно зовемо прошлошћу а заправо је свевремена садашњост понављају нам вечну инкантацију српске судбине, која гласи: „Ако се српска црква и народ и на тренутак, макар и мало одвоје, више се неће пронаћи у вртлогу историје а то ће и народу и цркви бити крај.“

Праштајте!

Раб Божији

Владан Вукосављевић

(Стање ставри)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер