уторак, 21. јануар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Црква и политика

Патријархов завет

PDF Штампа Ел. пошта
Момир Турудић   
петак, 14. новембар 2008.

(Време, 13. новембар 2008)

Црква и њен утицај никада се нису ограничавали само на духовну сферу, чега је свесна свака држава. Чак и у време када је совјетска Русија религију потиснула из јавног живота, ни народу ни бољшевичким вођама није било свеједно ко ће бити патријарх руске цркве. У тренутку када овај број "Времена" одлази у штампу (уторак увече) још није званично објављено да ли је Сабор Српске православне цркве одлучио да ли ће се молба патријарха Павла за повлачење наћи на дневном реду заседања. Уколико та молба буде прихваћена, Српска православна црква би требало да ускоро добије новог поглавара. Међутим, чак и ако се то не буде сада десило, ако се та одлука одложи за пролећно заседање или се нађе неко друго решење, молба за разрешење на неки начин означава крај периода у историји СПЦ-а у коме је на њеном челу био патријарх Павле.

У биографијама патријарха Павла каже се да га је, када је 2. децембра 1990. постао 44. по реду патријарх СПЦ-а "сачекало безброј проблема", мада је историја на овим просторима тек тада почела да се убрзава и згушњава. Осамнаест година касније, готово ништа од тих проблема није нестало, само су многи постали далеко трагичнији него што су били, па се из ове перспективе та 1990. чини као рајско доба. На место патријарха Павле је дошао после 33 године проведене на Косову, где је био епископ рашко-призренски.

Патријарх српски Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанце у Славонији као Гојко Стојчевић. У аутобиографским списима Без осуда, отворено, очински, пише да је рано остао без родитеља. Отац му је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре". Пошто му је и мајка убрзо умрла, одгајила га је тетка. Схвативши да је Гојко "врло слабачко" дете, тетка га је поштедела сеоских послова па је одлучено да настави школовање. Како је био склон "предметима где не мора да се меморише, као што су математика и физика", под утицајем родбине уписао је богословију.

После Тузле и Сарајева, током Другог светског рата доспева у Београд где се уписао на Богословски факултет. Мобилисан је у санитетску јединицу, а после капитулације је отишао пешке до Сарајева, затим у своје родно место. Прешао је као избеглица у Срем, па у Београд. Дипломирао је 1942. У разрушеном Београду радио је на грађевинама да би имао од чега да живи, али пошто физички напор ње могао да издржи, како сам каже, разболео се. Боравио је у многим манастирима, а у Вујан је стигао већ тешко болестан. Схватио да су његови планови о женидби и парохији неоствариви. "Лета 1945. сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била ‘отворена туберкулоза’, не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву... Свестан, дакле, да тај позив није за мене и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се уочи Благовести 1946", испричао је у својим аутобиографским списима. Тада је и узео монашко име Павле.

Од 1950. до 1951. године био је наставник и васпитач у богословској школи у Призрену, јеромонах је постао 1954, а исте године одликован је чином протосинђела, 1957. је произведен у чин архимандрита. Последипломске студије на Богословском факултету у Атини завршио је 1957, када је изабран и за епископа рашко-призренског. На том месту остаће све до избора за патријарха.

ДОБРИ ПАСТИР: Иако тада непознат широј јавности, новоизабрани епископ рашко-призренски Павле је у наредним годинама показао све квалитете "доброг пастира". Многи биографи и сведоци тврде да је пешке обилазио своју епархију, разговарао с људима, обилазио и најзабаченије цркве и манастире, градио нове и поправљао порушене храмове. Водио је свакодневну борбу за национална права косовских Срба, писао надлежнима, куцао на врата свима за које је проценио да би могли помоћи у спречавању сукоба. Труд је био узалудан, на његова упозорења да "не можемо више да живимо од арнаутског зулума" ни државни ни црквени званичници нису обраћали пажњу. И поред свега, понављао је да на Косову Срби и Албанци могу живети у миру.

После 33 године на Косову и Метохији, епископ рашко-призренски Павле постао је 2. децембра 1990. године 44. српски патријарх. Тај избор је за многе представљао изненађење, пре свега због чињенице да је избор обављен за живота претходног патријарха Германа, без његове сагласности. Архијереји су одлучили да бирају новог патријарха после оцене лекара на Војномедицинској академији у Београду да Герман више није у стању да обавља сложене црквене дужности, што за црквене прилике није уобичајена процедура.

На тајном гласању је требало тада изабрати тројицу владика, с тим што је сваки од њих морао да добије поверење више од половине присутних. Павлово име се нашло на листи кандидата тек у деветом кругу избора, а до тада су довољан број гласова за улазак на листу добила свега два кандидата. После тога, по "апостолском начину бирања" коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, најстарији присутни великодостојник их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха.

О новом патријарху тада је изречено много похвала. Митрополит загребачко-љубљански Јован рекао је да је то најбоље решење за тадашње црквене прилике, јер је "реч о најугледнијем епископу у погледу монашког подвижничког живота". Епископ жички Стефан обратио се Сабору речима: "Ми смо први пут у историји Српске православне цркве применили апостолски метод у избору патријарха. То се, као што видите, показало веома корисним. Заплакао сам се од радости, јер је најсветији, најбољи, најмолитвенији међу нама дошао на трон светог Саве."

Павле је тада рекао присутнима: "Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити. Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена."

Тешка времена су тек долазила. Избор патријарха поклопио се с најтежим годинама новије српске историје, а њему је пошло за руком да га током следећих 18 година подједнако цене и опозиција и властодршци, и верни и они који то нису.

За то је највише заслужна патријархова скромност, несвојствена и световним и црквеним великодостојницима. Увек је стајао иза става да се ниједног посла не треба стидети: "Ни најпрљавији посао не може човека да понизи, понижава га само грех." Причају да је сам себи спремао храну, да одећу себи сам шије, крпи и пере, поправља ципеле и одржава. Ишао је пешке, возио се градским превозом... Пензију дели сиромашнима: "Колико је нас, људи Цркве, и колико пута залазило у прихватилишта, домове, болнице, да би свакодневно показивали своје старање о њима? Колико свештеника утиче да скромније буду свадбе, славе, разна освећења, па и саме сахране и парастоси, у време највеће беде највећег броја становника ове земље… Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не само да се згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас." Светац који хода.

КОЈИ ОБЕЋАВАЈУ: Шест дана након његовог устоличења одржани су парламентарни избори у Србији. Сабор СПЦ-а је тада позвао грађане да гласају за оне који су "истински верни Богу и роду", а не за оне "који много обећавају". Мада није познато да ли је сам патријарх стајао иза ових речи, у опозиционој јавности је било приметно разочарање због формулације која је деловала као подршка онима који су већ били на власти. У предвечерје рата, у време опозиционих деветомартовских демонстрација 1991, на Павлов позив да се разиђу са платоа код Теразијске чесме студенти су реаговали звиждуцима. Сутрадан се патријарх извинио студентима, објашњавајући да је желео да се избегне могући сукоб због најављеног доласка Милошевићевих присталица са Ушћа. Патријарх је, касније, у једном интервјуу рекао: "Чинио сам своју дужност, по савести, како сам знао и могао. Схватам ја шта је младост, те нисам замерио кад је један број студената, не разумевши о чему је реч, реаговао на буран начин, својствен младости."

Демонстрације су биле само увод у балканске ратове током којих ће СПЦ и сам патријарх трпети многобројне критике због својих ставова, мада су пре почетка сукоба на многобројним сусретима патријарх Павле и црквени великодостојници других верских заједница из свих република позивали на разум и мир, апеловали против злоупотребе вере у национално-политичке сврхе. У марту 1991. године је од "православаца, католика и свих људи добре воље" захтевао да покажу суздржаност и разумност и да "за добробит свих учине све што је у њиховој моћи" да поново дође до мира. Црква, објашњавао је патријарх, вернике позива да на злочине не одговарају злочинима. Међутим, немали број великодостојника у СПЦ-у сматрао је да рат може бити оправдан ако се води као одбрамбени. Такав став је повремено износио и сам патријарх: "Зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља и Авељ мора да се брани. Одбрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинца, живот, а и мир својих ближњих, границе су које означавају праведан рат." Једини проблем је био што су се границе "одбрамбених" и "нападачких" ратова на Балкану изгубиле на самом почетку.

Такве ставове су противници рата највише замерали патријарху, мада је он још чешће, као 1992. године, поручивао и да "народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна... У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу."

Кривица може бити само индивидуална, никад колективна. "Велико је зло у овом рату задесило хрватски народ, али и српски. Многи наши сународници су у њему учествовали. Индивидуа за злочине мора да одговара, али колективитет – не." Таквим деловањем патријарха Павла нису били задовољни многи – уз замерке да се никада није јасно оградио од руководства босанских Срба, тврдо крило у СПЦ-у никад није заборавило да је ставио потпис на преддејтонски споразум, оптужујући га да је подржао Милошевића у време када су се погоршали односи између Милошевића и прекодринских Срба. Иако се свих тих година патријарх састајао са многима, сусрети са Милошевићем остали су мета најжешћих критика. Коментаришући негодовање што прима и личности за које су многи сматрали да не заслужују ни да приђу патријаршији, једном је рекао: "Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одабир кога ћете примити и саслушати ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам говорио..."

Патријарх је био присутан и на већини уличних протеста опозиције. У време демонстрација 1996/97. студентима је послао поруку у којој их благосиља и поздравља достојанствен начин на који изражавају протест. Био је на челу Светосавске литије 1997. године пред којом се после вишенедељне блокаде повукао полицијски кордон у Коларчевој улици.

У заједничком апелу за мир патријарх Павле, католички надбискуп Перко, београдски муфтија Јусуфспахић и Исак Асеил, рабин Југославије, осудили су у марту 1999. бомбардовање СРЈ. Патријарх је у својим изјавама молио да бомбардовање престане и да се нађу мирна решења, али је такође упозоравао и на непримерено понашање поводом одржавања концерта на Тргу Републике: "Пркос није израз моћи, него немоћи. Он не даје снагу него је растаче."

БЕЗУСПЕШНИ АПЕЛИ: У јуну 1999, Синод СПЦ-а издао је саопштење у коме је, уз дубоку забринутост због збивања на Косову и Метохији и захтев за заштиту српског народа и светиња, затражио и да "актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење, поднесу оставку, како би нови људи прихватљиви за домаћу и међународну јавност, као влада народног спаса, преузели одговорност за свој народ и његову будућност". Патријарх Павле је то саопштење појаснио следећим речима: "Смисао тог саопштења јесте да се дође до владе национланог спаса у којој ће учествовати сви добронамерни људи, без обзира на то којој странци припадају или ниједној. Суочени са трагичним положајем у којем се нашао сав наш народ и држава, уверени да је у имену Божјем коначни суд и правда, а не у инструментализованом Хашком суду, сматрамо да актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење, треба да поднесу оставку како би нови људи, прихватљиви за домаћу и међународну јавност, као влада народног спаса, преузели одговорност за свој народ и његову будућност."

Патријарх Павле је половином јуна 1999. донео одлуку да оде у Пећку патријаршију и тамо борави док се стање не стабилизује. Позвао је Србе да не напуштају своја огњишта и изјављивао како је запањен размерама злочина који су почињени. Када је те године отишао на пријем код Слободана Милошевића у част 29. новембра, рођендана одавно непостојеће Републике, и црквена и светована јавност бурно су реаговале. Нарочито жестоко било је отворено писмо које му је тада упутио владика рашко-призренски Артемије. Патријархова подршка противницима Милошевићеве власти је крајем 1999. постала отворена. Представници покрета "Отпор" добили су његов благослов у новембру те године, али је од њих затражио да се уздрже од насилних метода, "недоличних речи и поступака". Дан после 5. октобра 2000. у беседи на платоу испред храма светог Саве на Врачару патријарх Павле је рекао: "Помолимо се Богу, једином дародавцу мира и љубави, да мир, љубав и братску слогу умножи у нама, посебно ових дана када наша држава треба да доживи свенародни преображај, укидање санкција и везу са светом, што смо сви желели и очекивали тако дуго. Молили смо се, исто тако, да нам подари дар покајања, праштања и помирења, а искорени из ума и срца нашег сваку помисао на мржњу, освету и сукобе."

И са новом влашћу је патријарх имао честе контакте. Под његовим утицајем је 2001. уведена веронаука у школе. Косово је такође остало место где је покушавао да својим присуством и речима помогне свима. У октобру 2001. служио је архијерејску литургију у Пећкој патријаршији и том приликом је поручио да Срби имају због чега да се кају и да траже опроштај, али да разлога за кајање имају и Албанци. И после свега изражава наду да је суживот на Балкану могућ. У интервјуу једном италијанском листу изјавио је да има поверења у будућност, јер верује "у Бога и у људе добре воље": "Верујем да ће потомци и Срба и Хрвата и Словенаца живети у миру, стидећи се уместо нас и нашег времена и наших поступака."

Од 13. новембра прошле године, када је смештен на Војномедицинску академију, најаве његовог повлачења постају све чешће. Обишли су га многи: између осталих и Борис Тадић, Војислав Коштуница, Александар Карађорђевић, реис-ул-улема Адем Зилкић… Жеље за оздрављење упутили су патријарх руски Алексеј Други, папа Бенедикт XVI, и други. Уз то се шире и све јачи гласови о унутарцрквеној борби око наследника, притисцима на патријарха да се повуче... Црквени великодостојници, наравно, демантују да икакве борбе има.

А да ли има и како ће да се реши, видећемо. У овом тренутку последња вест гласи да остаје доживотно. Помози боже.

*

Несложни Сабор

Док настају ови редови, 11. новембра, неслужбено се сазнаје да су епископи Светог архијерејског сабора Српске православне цркве већином гласова одбили да бирају новог патријарха. Другим речима, патријарх Павле остаје на челу СПЦ-а док је жив. Из истих извора је и вест да ће митрополит Амфилохије и даље обављати део послова патријарха, али да је добио нешто шира овлашћења од оних које је имао раније.

Чини се да је сукоб у врховима Српске православне цркве у чијем је средишту избор патријарха тренутно замрзнут. Чињеница је да је патријарх Павле половином октобра поднео молбу да му се на Сабору СПЦ-а због дуже болести одобри да се повуче са челног места у Цркви, али и да су поједини епископи већ дуже време наговештавали "потребу да се изабере нови патријарх".

Како се незванично сазнаје, заседање Сабора је протекло у жучној свађи епископа око питања да ли патријархову молбу уопште треба разматрати; спорно је било да ли је патријарх потписао молбу, а ако јесте, ко му је и са чијим одобрењем однео такав документ на потпис. На крају, није постигнута сагласност ни око дневног реда.

Иначе, после објављивања информација о молби за повлачење патријарха Павла, јавност је кренула да лицитира са именима његовог наследника. Као најозбиљнији кандидати спомињани су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика нишки Иринеј, епископ жички Хризостом, али и епископ захумско-херцеговачки Григорије и епископ браничевски Игњатије. Према незваничним информацијама – јединим које долазе о току Сабора – на мајском заседану биће донесена коначна одлука о променама Устава СПЦ-а и о избору новог патријарха.

Р.В.

Повлачење и смене

У својој историји Српска православна црква бележи четири архиепископа и деветорицу патријарха који су пре смрти, из различитих разлога, напустили место поглавара СПЦ-а.

Архиепископи

Свети Сава (1219–1233) – добровољно се повукао

Арсеније Сремац (1233–1263) – повукао се због болести, умро 1266.

Данило I (1271–1272) – смењен из непознатих разлога

Јоаникије I (1272–1276) – повукао се због болести, умро 1279.

Патријарси

Јефрем (1375–1390) – добровољно се повукао, умро 1399.

Макарије (1557–1572) – добровољно се повукао, умро 1574.

Гаврило Рајић (1648–1655) – избегао у Русију пред одмаздом Турака због својих политичких активности, смењен у одсуству, обешен у Бурси 1659.

Максим (1655–1679) – смењен због болести, умро 1680.

Гаврило II изабран 1752. – после 50 дана на челу СПЦ–а и пет дана пре смрти предао дужност

Кирило II – изабран 1759, свргнут, али нема података када ни због чега

Василије (1763–1765) – оклеветан за шпијунске активности, свргнут и заточен, умро 1772.

Калиник II (1765–1766) – поднео оставку

Герман (1957–1989) – сломио кук на Видовдан 1989, после операције пао у кому; примењен је Устав СПЦ-а, па је због "доказане немоћи" разрешен, умро 27. августа 1991. године

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер