Početna strana > Debate > Crkva i politika > Pouke jedne kanonizacije - Sveti Justin Ćelijski i njegovi zaveti
Crkva i politika

Pouke jedne kanonizacije - Sveti Justin Ćelijski i njegovi zaveti

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Dimitrijević   
četvrtak, 20. maj 2010.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC je, na svom aprilsko – majskom zasedanju 2010, kanonizovao dvojicu svetih Srba – starca Simeona iz manastira Dajbabe kraj Podgorice (koji se upokojio uoči Drugog svetskog rata) i oca Justina Ćelijskog (+1979), velikog podvižnika, čudotvorca i teologa, koji je, pored Svetog vladike Nikolaja najpoznatiji u svetu savremeni pravoslavni Srbin. Grci su oca Justina nazvali „visokovrhim hrastom Pravoslavlja“ i govorili da je on „savest Srpske Pravoslavne Crkve“ u doba titoizma, konfiniran u manstiru Ćelije kod Valjeva, on je zaista bio svedok apostolske tvrdnje da se „reč Božja ne da vezati“).

Autor monumentalnih Žitija svetih, otac Justin je napisao i opsežno, višetomno tumačenje Poslanica svetog apostola Pavla, kao i nezaobilaznu trotomnu Dogmatiku Pravoslavne Crkve. Njegove studije i zbirke ogleda poput „Svetosavlja kao filosofije života“, „Filosofskih urvina“, „Dostojevskog o Evropi i Slovenstvu“ čine čast srpskoj teološko – filosofskoj misli dvadesetog veka, i spadaju u najprevođenija dela naših pisaca (prevođena su na ruski, engleski, francuski, grčki, itd.) Uz sve ovo, otac Justin je bio (što je i najvažnije) veliki podvižnik i molitvenik, koji je i za života i posle smrti činio čuda silom Božjom (i o tome je objavljena zbirka svedočenja.) Dokumentarni film o njemu snimio je đakon Nenad Ilić. I film je privukao pažnju ne samo Srba.

No, ovaj tekst se više neće baviti izlaganjem „zasluga“ oca Justina, a ni činjenicom da se iz njegove Dogmatike ne uči na Bogoslovskom fakultetu SPC. Pošto su Srbi skloni da svojim zaslužnim ljudima pevaju posmrtne pohvale i zidaju spomenike samo da bi brže zaboravili njihove poruke i zavete, nastojaćemo da se podsetimo Justinovih „reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ ćelijske konfinacije. Da su njegove reči aktuelne i danas, i da pogađaju u samu sredu, pokazuje nam i činjenica da „drugosrbijanci“ već dve decenije dižu graju protiv ćelijskog gorostasa kao „mračnjaka“ koji je bio „protiv Evrope“ i „ekumenskih evrointegracija“.

Hristocentričnost i evropoklonstvo

Kao i svaki autentični hrišćanin, otac Justin Popović je u Bogočoveku Isusu Hristu video meru i proveru čoveka i sveta. Bez Hrista, govorio je, naš bi svet bio „trkalište priviđenja kaldrmisano lobanjama ljudskim“. Ako su, na Veliki petak, ljudi Boga osudili na smrt, On je njih „osudio na besmrtnost“, darujući im, Svojim vaskrsenjem, večni i neprolazni život. Život u Hristu preporađa i čoveka i njegovu zajednicu: načelo ljubavi prema Bogu i bližnjem prožima sve, i gradi sve, i donosi neuništivu radost postojanja. Hristos je Logos – Smisao čoveka i sveta (a, kako bi rekao austrijski psiholog Viktor Frankl, vapaj svih ljudi je „nečujni vapaj za Smislom“.) Ljubav prema Hristu neodvojiva je od odnosa prema braći ljudima. “Voleti bližnjega kao samoga sebe ne znači voleti ga kao što volimo sebe, nego voleti ga jer je bližnji naše istinsko JA“, govorio je Georgije Florovski; ili, kako kaže svetootačka izreka: „Video si brata svoga – video si Boga svoga“.

Po ocu Justinu, ovoj životvornoj nauci Srbe je naučio Sveti Sava. U knjizi „Svetosavlje kao filosofija života“, nastaloj na osnovu predavanja omladini za vreme Drugog svetskog rata, on je ponudio sveobuhvatnu viziju ličnosti i društva iz hristocentrične perspektive. I ta vizija se poklapa s vizijom Nove Srbije Vladike Nikolaja: „Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka“.

Zato je otac Justin bio snažan kritičar savremene Evrope. Kao intelektualac evropskog formata, on je u zapadnim „zemljama svetih čudesa“ (A. Homjakov) uvek umeo da razlikuje ono što je dobro i vredno od onoga što je zlo i naopako. Na nesreću, u dvadesetom stoleću preovladalo je zlo i naopako. Aušvic, GULAG i Hirošima potvrdili su da je to, po Justinovim rečima, bio „vek atomske  tehnike i prašumske etike“, u kome su i Bog i Božji čovek odgurnuti u stranu da bi nastalo idolopoklonstvo delima sopstvenih ruku, tehnici lišenoj logosnih orijentira. Počeo je da nastaje svet – mravinjak, koji poriče nasušnu slobodu u ime neostvarljivih utopija.

Umesto ikonomije (čovekoljubivog Hristovog domostroja) trijumfovala je ekonomija (novac, kao koncentrisana moć, srušio je vrednosne lestvice, i metastazirao, prekrivajući planetu nihilističkom tamom egocentrizma.) Još u delu „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“, objavljenom 1940. godine, Justin Popović je podsetio na pisca „Braće Karamazova“ kao proroka koji je pozivao: „Smiri se, gordi čoveče!“ To jest, umeri svoje zahteve, ne gledaj samo u zemlju, podigni glavu ka Tvorcu. Inače, stvorićeš antihristovo društvo, kojim će upravljati Veliki Inkvizitor, i u kome ljudi neće biti braća, nego crvi pod crnom čizmom totalitarne kontrole.

Zato je otac Justin stalno pozivao Srbe da ne pristupaju Evropi bez Hrista – jer ona nije bratstvo slobodnih, nego hedonistički mravinjak. I zaista: savremeni zapadni sekularizam ne znači puku odvojenost Crkve od države, nego aktivno bogoborstvo. Zakoni koji se u Evropskoj uniji donose direktno su kršenje hrišćanskih moralnih normi (od ozakonjenja sodomije do eutanazije), a zabrana pominjanja naciotvornog i kulturotvornog hrišćanstva u preambuli Ustava Evropske unije jasan je dokaz kuda Evropa stremi. Da i ne govorimo o nepopravljivoj moralnoj truleži: ako u Dansku, iz Nemačke i drugih EU zemalja, dolaze „mušterije“ da bi na farmama plaćali vlasnicima mogućnost da imaju seksualne odnose sa životinjama i ako u EU ima oko 4,5 miliona zavisnika od kokaina, to, očito, nije sredina u kojoj bi čovek nesputano mogao da se razvija kao bogoliko biće.

Sastavni deo srbskog identiteta je pravoslavna vera, autentično hrišćanstvo sa svojom uzvišenom etikom („Bolje ti je izgubiti glavu, / nego svoju ogrešiti dušu“ i „Zemaljsko je za maleno carstvo, / a nebesko uvek i doveka“ osnovni su etički postulati svetosavskog naroda). Ulazak u Evropsku uniju (koja, naravno nije degolovska zajednica otadžbina od Atlantika do Urala, nego amerikanoidna nihilistička pustoš ego – ekonomske utopije), u Uniju „senilnih varvara“ (Žan Bodrijar), lišenih pamćenja i morala, očito bi bio slom čitave naše istorijske vertikale.

Upravo zbog toga je otac Justin upozoravao Srbe da se klone Evrope koja je porekla svoje hrišćansko poreklo, i krenula putem opisanim u „Zlim dusima“ Dostojevskog.

Ekumenizam i modernizam

U korenu savremene evropske propasti, otac Justin je video udaljavanje Zapada od punote crkvene istine koje se, u jedanaestom veku, zbilo kroz rimskog papu. Po ocu Justinu, to je bio treći najveći pad u istoriji čoveka: Adam je otpao od Boga, Juda izdao Boga, a papa sebe proglasio za Boga „namesnika Hristovog na zemlji“. Iz papizma se razvio krajnji protestantski individualizam (danas ima preko dvadest hiljada protestantskih sekti koje za sebe kažu da su „Crkva“.) Sedamdesete godine devetnaestog veka konačno su učvrstile papizam: na Prvom vatikanskom koncilu je donet dekret po kome je papa NEZABLUDIV PO PITANjIMA VERE. I to je osnova svih totalitarizama: pre nego što je gas kuljnuo iz tuš – kabina u Aušvicu, smrdele su lomače „Svete Inkvizicije“, plodovi jedne „nepogrešivosti“.

Zato je otac Justin, u svojoj čuvenoj knjizi „Pravoslavna Crkva i ekumenizam“ (objavljenoj 1974. u Solunu) bio tako odlučan protivnik ekumenizma, kao zapadne političke ideologije, čiji je cilj da „ujedini“ podeljene hrišćane, ali bez osvrtanja na Istinu. Oba ekumenizma – i vatikanski, kao kriptounijatski (nedavno je u Kanadi kardinal Levada, šef Kongregacije za doktrinu vere, izjavio da je cilj ekumenizma povratak svih hrišćana Rimu) i ženevski, protestantski – imaju za cilj da odbace pitanje pravoverja, i da sve svedu na sentimentalističku priču „all you need is love“ tipa. Iza te priče se, naravno, uvek krije politička „volja za moć“ globalističkih elita, koje moraju da „postroje“ nedisciplinovane hrišćane pre nego što ostvare svoju drevnu devizu: „e pluribus unum“. Protestanti su raspršeni, pravoslavci „previše“ nacionalno orjentisani, pa zato svi treba da hrle centralizovanom Rimu, a onda, skupa, da se poklone zlatnom teletu svetskog tržišta. Koga briga za Istinu?

Otac Justin je, odlučno, tvrdio da je Istinu nemoguće zaobići, jer ona nije pojam, nego Ličnost – Ličnost Hristova. Zato je mnogo puta od srbskih episkopa tražio da istupe iz ženevskog Svetskog saveta crkava, i da Vatikanu ne čine ustupke zaboravljajući Jasenovac, jer vreme jeste za sjedinjenje svih odeljenih hrišćana – ali samo ako zapadni hrišćani shvate sa je Pravoslavna Crkva ona Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva koju je osnovao Hristos.

Zato je otac Justin bio i protiv modernizma u crkvi koji je plod ekumenizma - da bi se hrišćani sjedinili – (bez osvrtanja na Istinu, ponavljamo!) – njihove bogoslužbene i predanjske prakse moraju se ujediniti, i to po principu protestantskog, tobož „ranohrišćanskog“, minimuma. Još pre Drugog svetskog rata Justin se izričito protivio reformi kalendara, koju je, da bi se približila Vatikanu, Londonu i Ženevi, sprovela Carigradska patrijaršija. Bio je i protiv tzv. „liturgijske reforme“, koja racionalistički poriče mističku punotu pravoslavne liturgijske prakse. Zalagao se i za vekovni način pripreme za Sveto Pričešće – postom, molitvom i ispovešću, umesto svakoliturgijskog pričešća bez lične odgovornosti. Kada su se, u SPC,  pojavili zahtevi da se postovi skrate, otac Justin je stavljao do znanja da bi to razorilo podvižnički duh naše Crkve (doduše, u Crkvi ima mesta i za one koji dva – tri puta godišnje pale sveću; ali Crkva se ne orjentiše prema njima, mada ih voli, nego prema svojim svecima – isposnicima i podvižnicima.)

Za kraj

Od nasleđa oca Justina Srbska Crkva bi mogla da živi vekovima. Koliko će živeti zaista – to zavisi samo od nas, pravoslavnih Srba. U svakoj crkvenoj situaciji, svetojustinovska mudrost bi nam dobro došla. Recimo, kad je Sabor SPC raščinio episkopa američko-kanadskog Dionisija (navodno, zbog finansijskih i drugih prestupa, a u stvari, po nalogu Titovog režima), otac Justin je govorio da se tako ne postupa s jednim episkopom, čak i ako je kriv, i da je raskol, izazvan njegovim raščinjenjem, raskol koji je zavadio Srbe u dijaspori, pakleno grotlo koje proždire ljudske duše.

Otac Justin je kanonizovan, i time je SA Sabor SPC priznao svenarodno poštovanje koje mu je srbski narod ukazivao i ukazuje, i svepravoslavnu svest o njegovoj svetosti. Pa ipak, ako ne budemo poštovali njegove pouke, bićemo kao fariseji koje je Hristos prekorevao da zidaju grobove prorocima koje oci njihovi pobiše. A Gospod nije voleo fariseje.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner