Празна црква као опомена

У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам. 

Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“.

Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна.

У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас

У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих.

Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића.

И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља , пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализије замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу.

И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам.

Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности.

Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву.

И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква.

Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира.

(frontal.rs)