Стварање и делатност Хрватске православне цркве током Другог светског рата

(Вестник Церковной истории, Москва. 2006, N4 с. 221-262)

[Скраћени текст превода. Изостављени су делови (*) који се тичу искључиво Руске заграничне цркве – у даљем тексту РПЦЗ. Интегрални текст превода се може преузети ОВДЕ – Word 273KB]

Убрзо по слому и окупацији Југославије, под покровитељством Трећег Рајха је створена такозвана Независна Држава Хрватска (НДХ). У ту државну творевину биле су укључене и велике области Босне, Херцеговине и Санџака, превасходно насељене православним Србима и босанским муслиманима. По немачким подацима, број становника НДХ је у лето 1941г. износио 6.300.000 људи (око 40% целокупног становништа Југославије). Од тог броја, 1.925.000 су били Срби (31% становништва нове државе), 3.300.000 Хрвати и 700.000 Босанци [1]. Према подацима Српске Православне Цркве (СПЦ), на територији НДХ су се нашле (у целини, или делимично) 8 епархија: Дабро-Босанска, Захумско-Херцеговачка, Зворничко-Тузланска, Бањалучка, Горњо-Карловачка, Пакрачка, Загребачка и Београдско-Карловачка, са 2.450.000 верника [2].

На власт у НДХ су дошле усташе, војно-политичка профашистичка организација, коју је 1929г. формирао секретар Хрватске Странке Права, Анте Павелић. Карактеристике ове организације су биле терористички методи и расистичка идеологија која је предвиђала масовно уништавање Срба, Јевреја и Цигана. Усташе су 1934.г. убиле југословенског краља Александра I Карађорђевића и министра спољних послова Француске Луја Бартуа; усташе су одржавале блиске везе са Абвером (немачка војно-обавештајна служба) и са IV Одељењем немачке Главне Управе Државне Безбедности (РСХА).

Немачка војска је запосела Загреб 10. априла 1941г., а истог дана је било проглашено и стварање НДХ (званично – 12. априла). За Поглавника (вођу) те државе је био проглашен Павелић. НДХ је приступила Тројном пакту 15. јуна, и постала војни савезник Немачке. Немци су у суштини били господари у земљи, окупирајући Загреб и остале најразвијеније области. У другој половини 1941г. Павелић је чак послао мање хрватске војне формације на совјетско-немачки фронт (они су се борили нпр. на Криму).

Влада коју су формирале усташе тежила је стварању “етнички чисте државе“, увела је антисрпско законодавство засновано на нацистичкој политици према Јеврејима. 30. априла усвојен је закон “О чистоти аријске крви и части хрватског народа“. Још 24-25 априла, хрватске власти су издале уредбе о забрани употребе ћирилице и о посебном опорезивању Српске Патријаршије. Срби су 8-10 маја исељени из центра Загреба на периферију (у делове који су пре тога били издвојени за Јевреје – тј. у гето), и забрањено им је излажење из станова после 6 сати увече.

Све православне школе и дечија забавишта су затворени 3. јуна, а 26. јуна је наређено да Срби на рукавима носе траку са словом “Р“ (pravoslavac). Термин “српска православна вера“ је био забрањен 18. јуна и замењен термином “грко-источна вера

Све православне школе и дечија забавишта су затворени 3. јуна, а 26. јуна је наређено да Срби на рукавима носе траку са словом “Р“ (pravoslavac). Термин “српска православна вера“ је био забрањен 18. јуна и замењен термином “грко-источна вера“, имовина Београдско-Карловачке Митрополије је конфискована 20. септембра 1941г.; а 4. априла 1942г. је свим православнима било забрањено да у црквеном животу користе јулијански календар; српска имена су мењана у хрватска, итд. У циљу уништења јединствене црквене организације још је у лето 1941г. било забрањено да црквене општине одржавају везе са Српском Патријаршијом [3].

25. фебруара 1942г., у свом програмском говору у Државном Сабору, министар правде и вера, М.Пук је изјавио да се у земљи званично признају само 3 вероисповести: католицизам западног или источног (унијати) обреда, ислам и евангелизам. Министар је на следећи начин прокоментарисао постојање православаца у Хрватској: „Што се грко-православне цркве тиче, појашњавам да се у Хрватској ова конфесија не прогања, али да Српска Православна Црква не може бити призната. Православна црква у својој целини позната је једино као орган одговарајућих државних власти, без икакве слободе, и у њеним организацијама доминирају мирјани. Одобравање постојања СПЦ у [нашој] земљи би представљало пружање државно-правне базе влади Србије на територији Хрватске, што [хрватска] држава не може дозволити. Што се грко-православног становништва тиче, познато је да се оно појавило на територији Хрватске тек после турског освајања. Део католичког становништва, нарочито у југоисточној Херцеговини и Јужној Босни, као и у другим областима Босне, Сријема и Славоније било је у XVI-XVII веку под терором грко-православног свештенства, и уз подршку Турака прекрштено, што признају и српски историчари. Због тога, хрватска влада помаже враћање тих грко-православних становника у веру њихових предака, чиме ће бити успостављено јединство хрватског народа у области у којој је било насилнички ослабљено. Ко не признаје ову историјску чињеницу, може да напусти државну територију“. По мишљењу начелника немачког одсека пропаганде “S”, Југоистока Европе, Липерта, хрватске власти су на тај начин суштински изједначиле Србе са Јеврејима, Циганима и комунистима [4].

Католичка црква је у НДХ добила изузетно привилегован положај, па је због тога активно потпомагала нови режим. Загребачки надбискуп Лудвиг (Алојзијус) Степинац је у почетку сматрао несрећом везу НДХ са Трећим Рајхом, према чијем секуларном режиму је гајио одвратност. Надбискуп је, такође, “оплакивао“ Далмацију која је припала Италији – али је, ипак, честитао усташкој влади стварање независне НДХ и учинио званичну посету Павелићу. Надбискуп је 28. априла издао позив свим католичким свештеницима да сарађују са Павелићевом влашћу. И сви остали католички архијереји НДХ су 4. маја издали одговарајуће позиве, а неки од њих – као нпр. сарајевски надбискуп Јанко (Шарић) су усташама пружали још јачу подршку него Степинац [5].

У мају 1941г., током приватне аудијенције папи Пију XII у Риму, Павелић је успео да од Ватикана добије de facto признавање [НДХ]. Папа је 13. јуна именовао доминиканца Јосипа Рамиро Марконеа за апостолског изасланика у Хрватској – овај је боравио у Загребу од 5. августа 1941г., па до краја рата. Архиепископ Степинац је почаствован троструком аудијенијом код папе – 1941г., у априлу 1942г., и у мају 1943г., а почетком 1942г. папа Пије XII је Степинца именовао апостолским викаром у НДХ. Па ипак, Ватикан није званично признао независност те земље [6].

Одмах по доласку Вермахта, од краја априла 1941г., усташе су почеле са убијањима и прогонима Срба. Немачки историчари, Л. Хори и М. Бросцат с правом бележе: „Упркос пропагандистичким изјавама да је највећи део православног становништва у НДХ хрватско по народности, оно је великим делом постало жртва фанатичне освете. Усташко грабљење власти и стварање усташких организација у земљи се посвуда претворило у продужни устанак против Срба. У њему је према православном српском “старијем брату“ дошло до излива мржње која се накупила код вођа илегалних усташа у југословенским затворима и у емиграцији до 1941г“ [7].

Почетак усташких репресија је био у потпуности одобрен од стране нацистичког руководства. Хитлер је 16. маја са одобравањем говорио о тежњама за „смањивање претерано велике српске мањине у Хрватској“, указујући министру спољних послова Рибентропу на могућност да се уместо Срба прогнаних из Хрватске, у њу депортује око 200.000 Словенаца из Доње Штајерске и Јужне Каринтије, где је био у току процес германизације. За време састанка са Павелићем, 6. јуна у Бергхофу, Хитлер је изнео тај план и препоручио: „Ако хрватска држава стварно жели да буде дуговечна, она мора током 50 година да спроводи политику националне нетрпељивости“. На тај начин, фирер је у суштини одобрио масовно уништавање Срба [8]. Убрзо по поглавниковом повратку, 22. јуна, хрватски министар просвете Миле Будак (доцнији посланик у Берлину) је на јавном збору рекао да ће једна трећина Срба бити депортована из земље, друга трећина побијена, а преостала трећина обраћена у католичанство и тако “охрваћена“. Усто, Будак је нагласио: „да је сваки Хрват на првом месту искрено верујући католик“ [9].

Масовна депортација Срба је отпочела убрзо по завршетку немачко-хрватске конференције у Загребу, 4. јуна 1941г. Шеф немачке Главне Управе Државне безбедности, Хајдрих, је 26. септембра телеграфисао Рибентропу да је из Хрватске у Србију депортовано 118.000 људи. Уз то, до јесени 1941г., 11.250 Срба је било затворено у логоре за касније потеривања. Насилно протеривање Срба се и надаље настављало, мада су Немци после 31. октобра 1941г. покушавали да га смање. Тако је – када је начелник хрватске пољске командатуре Загреба средином августа 1942г. молио немачку администрацију за помоћ ради прогона у Србију 12.000 – углавном жена и деце, немачки командант је реаговао одбијањем, уз образложење да се у Србији већ налази 400.000 депортованих и избеглица из Хрватске, па нема места за размештај нових. Усто је изјавио да је спреман да прима индивидуалне пријаве [10].

Надбискуп Степинац, који се најнегативније односио према православљу, активно је помагао и олакшавао превођење Срба у католичанство и унијатство. Још пре слома Југославије, 27-28. марта 1941г., у свој дневник је записао: „Дух Бизанта, тј. Источне Православне Цркве – то је нешто тако ужасно, да само Свемогући и Свезнајући Бог то може да истрпи. Шизма Источне Православне Цркве – највеће проклетство Европе, скоро да је горе и од протестантизма“

Надбискуп Степинац, који се најнегативније односио према православљу, активно је помагао и олакшавао превођење Срба у католичанство и унијатство. Још пре слома Југославије, 27-28. марта 1941г., у свој дневник је записао: „Дух Бизанта, тј. Источне Православне Цркве – то је нешто тако ужасно, да само Свемогући и Свезнајући Бог то може да истрпи. Шизма Источне Православне Цркве – највеће проклетство Европе, скоро да је горе и од протестантизма“ [11]. Са овим становиштем су се слагали и неки други католички бискупи у Хрватској. Тако је мостарски бискуп Мишић писао Степинцу у новембру 1941г. да под условом умешног превођења у католицизам, број католика може, као минимум, бити повећан за 600.000; нарочито у Босни и Херцеговини њихов број треба увећати са 700.000 на 1.300.000. Католичке новине “Недеља“ је 6. јуна 1941г. писала: „Христ и усташе, Христ и Хрвати марширају кроз историју заједно... нове усташе – Хрвати припадаће Христу и нама, и никоме више“. У извештају својој команди, 26. априла 1942г., немачки капетан из Загреба, А.Хефер каже: „Носилац усташког покрета у Босни и Херцеговини је искључиво католичка Црква... Још активније него бискуп Шарић у Сарајеву, у Босни и Херцеговини као руководиоци усташког покрета делују свештеници и фратри фрањевачког реда којима је у задатак дато увлачење становништва у католичанство.“ [12]

Хрватске власти су на све начине помагале католичење православних. На челу специјалне државне комисије која је од новембра 1941г. радила на спровођењу конвертирања је у почетку био лични Павелићев капелан, францискаски свештеник Дионисије Јуричев (који је пре тога радио у министарству правде и вера), а после његове смрти у 1943.г., други францискански (поглавников човек од поверења, који је био и) свештеник усташа, начелник верског одељења Радослав Главаш. Током 1941г., прекрштено је око 100.000 Срба (те акције су најактивније спровођене током маја-септембра). Привремено се успоривши у првој половини 1942г., покатоличавање се касније поново активирало. Према извештају немачког посланства у Загребу својим претпостављенима (26. октобра 1942г.), у околини Славонског Брода, приморавали су православно становништво да се покатоличи, а оне који би се противили затварали су у концентрационе логоре уз конфискацију имовине. У Босанском Броду је 17. октобра 1942г. издата наредба о промени вере православног становништва. У том циљу, у локалној католичкој цркви, свештеник С. Кошић је уз помоћ усташа извршио масовно покрштавање Срба....[13]. У другом извештају немачког посланства, од 22. октобра 1942г. писано је о масовном учешћу нижих чланова католичког клера, а нарочито фрањеваца у непријатељским акцијама против православља. Притом, далеко од тога да су се сви слагали са покрштавањем – неки су сматрали такву праксу штетном. По извештају надбискупа Степинца римском папи, до 8 маја 1944г., у католичанство је прешло 240.000 Срба. Други извори – и они СПЦ говоре о отприлике 350.000 конвертираних током целог ратног периода (после маја 1945г., већина њих се вратила у православље). Поједини католички свештеници, у жељи да спасу Србе од смрти , издавали су сведочанства о покрштавању без обављања одговарајућих св. Тајни, али таквих случајева вероватно није било много [15].

Још је неколико хиљада Срба, у жељи да избегну смрт прешло у унијатство, јер је у Хрватској постојала мала Крижевачка епархија са центром у Загребу, на чијем челу је стојао пронемачки члан Хрватске народне странке Јанко Шимрак. Например, у Сарајеву, где је до рата живело 15-20 породица унијата – Украјинаца из Галиције, усташе нису после убистава српских свештеника порушили српску катедралну цркву, него су је предале унијатском свештенику, оцу Биљаку, који је у ту сврху допутовао у Сарајево. Ватикан није са одобравањем гледао на насилни карактер покатоличавања, али је признавао његову корист за знатан део православног становништва, јер је прелаз у католичанство представљао извесну заштиту од прогона [16].

Павелићева власт је муслимане сматрала Хрватима који су прихватили ислам, тј. “хрватским народом по крви“. Усташе их нису прогониле и у ратним годинама је у Загребу била чак и изграђена џамија. Због тога је знатан део муслимана помагао усташама у борби против Срба. Познати су и извесни случајеви да су муслимански духовници убијали православне. Под немачком командом је 1943.г. формирана бошњачко-муслиманска СС дивизија, али је део муслимана активно учествовао и у партизанском покрету.

Покољ би текао по следећем сценарију: Долазиле би усташе и сакупаљале све Србе. Онда би им наређивали да пређу у католичанство. Онима који би то одбијали – а такви су били у већини, наређивали би да се окупе у локалној цркви. Затим би их затварали у цркву и палили је. На тај начин је по српским селима пострадала маса српских православних мушкараца, жена и деце

Масовне репресије су почеле у јуну 1941г. Понекада су православни храмови постајали места за масовна убиства српског становништва. Историчар И. Вертц је написао: „У многим селима, покољ би текао по следећем сценарију: Долазиле би усташе и сакупаљале све Србе. Онда би им наређивали да пређу у католичанство. Онима који би то одбијали – а такви су били у већини, наређивали би да се окупе у локалној цркви. Затим би их затварали у цркву и палили је. На тај начин је по српским селима пострадала маса српских православних мушкараца, жена и деце.“ [17]. У извештају немачке службе безбедности (СД) од 25. јула 1941г. се наводи неколико карактеристичних случајева, уз примедбу да понекада чак ни пристанак на покрштавање није Србе спасавао од смрти. Тако су се нпр. у реону села Глина (Хрватска), усташе обратиле сељацима који су се од њих разбежали по шумама са обећањем потпуне слободе за оне који пређу у католичанство. Међутим, око 250 њих који су се одазвали и дошли у месну православну цркву, били су прободени оштрим коцима и тако заковани за земљу, а затим побијени. У околини Добоја, репресије су почеле у јуну хапшењем и стрељањем православних свештеника. У околини Плитвичких језера, већ су крајем јуна били срушени православни храмови у 8 насеља. У Бернићу, као и у Глини, српске цркве су коришћене као тамнице и места за погубљења, итд [18]. О таквим случајевима је писао и архимандрит Иоанн (Шаховској), познији Сан-Франциски архиепископ Америчке Православне Цркве, који је за време рата служио у Берлину: „ Члан црквеног савета моје берлинске цркве је била православна Српкиња Душанка Ш., супруга професора Берлинског Универзитета. Њен отац, стари православни протојереј, је живео као пензионер у једном од хрватских градића. Када је у тој земљи почео погром православних, старцу је било наложено да пређе у римокатолицизам, или да изгуби сву имовину и буде прогнан из насеља и земље. Тих дана су хиљаде православних Срба биле мучене и убијане. Порушено је много цркава. Тада су многи попунили редове комуниста-партизана“ [19]. Убрзо се критика такве политике појавила чак и у информационим саопштењима немачких служби. Тако се, у извештају немачког капетана Хефера из Загреба од 27. августа 1941г. о политичкој ситуацији у Хрватској каже, да су усташе већ убиле 200.000 Срба и да таква нереална политика изазива нерасположење становништва према Вермахту и повећава покрет отпора Срба [20].

Према подацима СПЦ, усташе су током рата у НДХ убили око 750.000 људи. Епископ Николај (Велимировић) је те мученике уписао у црквени календар за 31. август, као „ седамсто хиљада пострадалих за православну веру од руку римских крсташа и усташа за време II Светског рата. То су прави нови српски мученици“ [21].Истина, већина савремених истраживача указује на мањи број убијених: хрватски научник В. Зерјавић је писао да је током целог ратног периода погинуло 530.000 Срба, по мишљењу немачког историчара Л. Штајнорфа - 500.000, а још један хрватски истраживач, Ј. Батеља је писао о 488.000, српски историчар Б. Косовић о 487.000, а енглески истраживач М. Алмонд је показивао да су усташе убиле око 325.000 Срба, од чега у по злу познатом концентрационом логору Јасеновац 60.000 [22]. Треба забележити да су и у том логору Србе приморавали да прелазе у католичанство, а оне који би одбили убијали би после окрутних мучења, као нпр. светог старца Вукашина (у Јасеновцу су такође убијене хиљаде Хрвата антифашиста, Јевреја и Цигана).

Према подацима СПЦ, усташе су током рата у НДХ убили око 750.000 људи. На територији НДХ, од око 700 православних свештеника и монаха прогоњено је 577, а од њих 217 убијено, 334 депортовано у Србију, 3 ухапшена, 18 је побегло од прогона, а 5 је умрло после мучења. Убијени су и скоро сви српски архијереји

Према подацима СПЦ, на територији НДХ, од око 700 православних свештеника и монаха прогоњено је 577, а од њих 217 убијено, 334 депортовано у Србију, 3 ухапшена, 18 је побегло од прогона, а 5 је умрло после мучења. Убијени су и скоро сви српски архијереји: митрополита Дабро-Босанског Петра (Зимоњића) који је ухапшен 12. маја, и епископа Горње-Карловачког Саву (Трлајића), ухапшеног 17. јула, усташе су стрељали током лета 1941г., епископ Бањалучки (дипломирао на Московској Духовној Академији) Платон (Јовановић) је убијен 25. маја 1941г., после окрутног мучења (одсекли су му нос и уши, ископали очи, а на грудима му запалили ватру) [23]. Митрополит Загребачки Доситеј (Васић) – дипломирао на Кијевској Духовној Академији, био је затворен у Загребу, где су га зверски тукли. Затим су га, на самрти, допремили у манастир Ваведење у Београду, где је владика, не долазећи свести, преминуо 13. јануара 1945г. Усташе су из њихових епархија изгнале и у Србију прогнале епископа Зворничко-Тузланског Нектарија (Круља) и епископа Захумско-Херцеговачког Николаја (Јокановића), а епископ Николај је у Србији касније умро од последица [усташког] премлаћивања. На првом састанку Српског Синода после почетка окупације, ујесен 1941г., епископ Нектарије је био именован за администратора 4 епархија које су остале без сопствених архијереја: Дабро-Босанске, Бањалучке, Пакрачке и Загребачке [24]. Скоро сви православни манастири и већина цркава били су затворени, 17 обитељи и 255 храмова је било срушено или озбиљно оштећено, много оскрнављено, предато католицима или унијатима. На територији Босне и Херцеговине је радило посебно одељење за рушење српских цркава. Током целог ратног периода, српска православнима катедрална црква у Загребу је остала затворена [25].

Неки детаљи уништавања српских светиња од стране усташа су у својим извештајима Првојерарху РПЦЗ Анастасију (Грибановском) наводили војни свештеници Руског Корпуса на територији Југославије. Тако је јеромонах Викторин (Љабах), 25. фебруара 1945.г. написао владици да су у православној цркви у селу Мирковци (Хрватска) иконе биле оштећене ударцима, све одежде исцепане на комаде, црквене књиге су лежале „исцепане напољу и биле употребљаване за потребе домаћинства“, остале ствари су биле или уништене или неупотребљиве, а о свештенику мештани нису могли ни да маштају. Слично је митрополиту Анастасију писао 1945.г. јеромонах Никодим (Нагајев) о православном храму босанског градића Жепче. Та црква је била затворена од пролећа 1941г.; Испочетка је у њој била немачка касарна, затим биоскоп, а најзад усташка касарна, „свештеник је нестао без трага“

итд. [26].

Зешко је страдао и „српски Сион“ – чувена Фрушка Гора, са 12 манастира и духовним центром Српске патријаршије, градом Сремски Карловци. Још пре почетка рата, Рус – библиотекар Патријаршијске библиотеке – најстарије библиотеке Србије, основане крајем XVII века, заједно са настојатељем манастира Крушедол је предложио пројект превоза најдрагоценијих књига и предмета црквеног музеја у Београд, али – патријарх Гаврило и Синод, нажалост, нису прихватили тај предлог, не верујући да би немачке снаге могле заузети Срем. Као последица тога – Немци и усташе су опљачкали уникатне црквене драгоцености, уништен је музеј у Крушедолу (где је сахрањен и српски краљ Милан). Тешко је страдала и библиотека Патријаршије – усташе које су је окупирале, хтеле су да спале књиге. Једино захваљујући заузимању научника и културних радника из Загреба, фондови библиотеке су углавном били спасени и после краја рата превезени у Београд [27].

Мушки манастир Ваведење, основан још у XIV в. је 1941г. опљачкан и остао пуст до 1953г. У пролеће 1941г. нестала је и позната богословија Св Саве у Сремским Карловцима, где су од 1920 – до 1940-тих година предавали руски свештеници Иоанн Сокаљ, Василиј Виноградов, Тихон Троицки, Борис Волобујев, Нил Софински, Борис Селивански, Нил Малахов, професори и предавачи Н.Г.Дориомедов, Ф.Ф.Балабанов, В.А.Розов и др. Зграду богословије су заузеле усташе 17. априла,а после – крајем јуна, немачка војска, а њеног ректора су тада прогнали у Србију. У Сарајевској богословији, где је тада предавао свештеник Борис Селивановски, сместила се немачка јединица 16. априла, а од 23. јуна је тамо био логор интернираних Срба. 20. јула су ректора прогнали у Србију, а имовину и библиотеку су разграбиле усташе [28]. Из затворених фрушкогорских манастира су 14. априла пренете у Београд мошти светих кнеза Лазара, цара Стефана Уроша и српског деспота Стефана Штиљановића (из манастира Шишатовац). По допремању у Београд, мошти су три пута обнесене око катедралног храма св. Архангела Михаила и постављене у њему на постољу. Следећег дана, заменик српског патријарха, митрополит Јосиф у саслужењу са епископом Дамаскином и првојерархом РПЦЗ митрополитом Анастасијем је пред њима обавио свечано молепствије, коме су присуствовали чланови српске владе на челу са М. Недићем и бројни верници [29].

Православни храмови су често служили као места крвавих ликвидација верника. Према сведочењу епископа Григорија „низводно, Савом су пловили лешеви измучених Срба и то у толиком броју, да се понекада заустављао и бродски саобраћај“

Како је већ речено, православни храмови су често служили као места крвавих ликвидација верника. Према сведочењу епископа Григорија (Граббе), „низводно, Савом су пловили лешеви измучених Срба и то у толиком броју, да се понекада заустављао и бродски саобраћај“[30]. Тешко је и писати о тако запањујућој свирепости. А треба, с тугом, констатовати да су у прогањању Срба активно учествовали католички свештеници. У фебруару 1942г., бивши југословенски министар, католик П. Гризогоно је упутио писмени протест надбискупу Степинцу: „Наша католичка црква је двојако учествовала у тим злочинима – горим но у незнабожаца – али, што је још ужасније, католички свештеници су постајали команданти логора и давали наређења за то, или нису спречавали та дивљачка мучења, убиства и зверства над крштеним људима. Један католички свештеник је пререзао грло српском православном свештенику.... Бискупи се [с тим] слажу – бар својим немешањем.... Један бискуп се отворено подсмевао судбини невиних српских хришћана, који су страдали горе него Јевреји у Немачкој. Ја ово пишем да спасем своју душу и да Вама пружим прилику да спасете и своју“ [31]. Сам Степинац је, по неким сведочењима, покушавао да се прекину масовна убиства, схватајући да она дискредитују процес “добровољног“ прелаза Срба у католичанство. Надбискуп је више пута писао хрватском руководству, протестујући против убистава Срба, а у јуну 1943г. је чак и јавно иступио против незаконитих прогањања православног становништва НДХ [32]. У појединим случајевима, католички свештеници су помагали православнима да се спасу од погибије. У априлу 1942г., римски папа је, после реферата католичког београдског надбискупа упутио у Србију 10.000 долара као помоћ православним избеглицама из Хрватске. Међутим, у целини – католичка црква се није јавно изјаснила против геноцида над Србима. Како исправно закључује немачки научник Т. Бремер: „очигледно је за католичку јерархију преимућство привилегованог положаја цркве у НДХ имало већу важност од потребе да се заузму за некатоличке грађане те државе“ [33].

У почетку, прогони су погодили и руске емигранте. Усташе су изједначавале Србе са православљем; ако би ови под претњом смрти прелазили у католичку или унијатску цркву, више их не би прогонили. Већ у априлу 1941г., локалне хрватске власти су сва ограничења која су погађала Србе, проширили и на Русе. Истина, 31. маја је уследио указ министарства унутрашњих послова који је појашњавао: „мада су Руси православни, они не подлежу подлежу ограничењима која важе за Србе“ [34]. Али, у пракси тај прогон се настављао током још скоро целе године. Неки руски црквени радници су хапшени. Тако је у априлу 1941г., у Сремским Карловцима ухапшен бивши секретар српског патријарха Варнаве, библиотекар патријаршијске библиотеке, В.А.Мајевски. Остао је у затвору неколико месеци, а онда ослобођен уз налог да не напушта Сремске Карловце и свакодневно се јавља полицији ради регистрације (Мајевски је ускоро тајно отпутовао у Београд). Старешина загребачке [руске] цркве, свештеник Серафим Купчевски је 1941г. из затвора вршио требе верницима, по указу српског архијерејског намесника Н. Витковића (који је такође био затворен). Свештеник Григориј Крижановски, који је служио у бањалучком храму је, због нелојалности према католичкој цркви и одбијања да у њу пређе, био у лето 1941г. интерниран и прогнан у Србију, итд. [35].

(*)

Архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Јермоген (Максимов), члан Архијерејског Синода РПЦЗ (прим. прев.: у даљем тексту: Гермоген, јер га тако и у Историји СПЦ бележи Ђ.Слијепчевић), живео је у српском манастиру Гргетег и усташе су га у Сремским Карловцима накратко ухапсиле, а затим приморале да пређе у Хопово. Други истакнути владика, члан и секретар Архијерејског Синода, архиепископ Курски и Обојански, Феофан (Гаврилов), који је из своје епархије одвезао и пренео у иностранство главну светињу руског расејања – чудотворну Курску Коренску икону Мајке Божије, живео је до рата у манастиру Раковица, али је ујесен 1941г., такође био приморан да се пресели у Хопово. Тамо се преселило и 8 монаха из Миљкова. Један од њих, будући архиепископ Антониј (Медведев), касније се сећао: „Наше монашко братство су из Миљкова пребацили у други манастир. Међу српским партизанима било је различитих групација: осим православних, који су се борили против фашистичких освајача, били су и комунисти, који су нам били претња. Наш игуман нас је сакупио и рекао да се у случају потребе морамо бранити са оружјем у рукама. А ја, отац Феофан и отац Серафим, будући подвижник на Карули (Св. Гора), смо били јеромонаси. Игуман је казао да они који се не слажу с тим, могу да с његовим благословом напусте манастир. Ја и отац Серафим Карулски смо рекли да се не слажемо, и тако смо отпутовали из манастира у Београд и нашли се код првојерарха РПЦЗ, митрополита Анастасија“ [38].

(*)

У новинама "Православная Русь", од 25. септембра 1941г., писало је: "Сви православни у Хрватској су једно време били приморани да на рукаву носе белу траку. То чак ни Јарославски није могао да смисли"

У новинама "Православная Русь", од 25. септембра 1941г., писано је : „Сви православни у Хрватској су једно време били приморани да на рукаву носе белу траку. То чак ни Јарославски [председник Савеза ратоборних безбожника СССР – М.Ш.] није могао да смисли. Изгледа да је сада та наредба укинута. Све те мере су својом оштрицом биле уперене против православних Срба у Хрватској, али су узгред захватиле и Русе, који никада Хрватима ништа нису скривили. Све је то јако жалосно, јер је теже трпети притиске од браће – хришћана, него од безбожника – комуниста“ [41].

(*)

Руски духовници су давали изјаве о неопходности обустављања истребљења Срба. Архимандрит Иоанн (Шаховској) се касније сећао: „Покушао сам за време рата да преко баварског кардинала Фаулхабера обавестим Ватикан о почетку прогона православне цркве у Хрватској и о мучеништву Срба... Имао сам поуздане податке о погрому над православним свештеницима и црквама у новостовореној хрватској држави. Хрвати су убијали, и прогањали православне Србе из њихових насеобина – а у томе, што са тугом говоримо, усташама је помагао и део римокатоличког клера Хрватске.... На почетку тог похода против православља, отпутовао сам у Минхен и преко једне немачке породице која је била блиска кардиналу Фаулбахеру, пренео сам му све што сам знао о положају у Хрватској, а гарантовао сам за истинитост тога и молио га да неодложно о томе саопшти Риму. Молио сам га да пренесе [моју поруку] да Римска Црква има моћ и да је позвана да изрекне своју реч. А, ако она не заустави своје пастире и мирјане, полуделе од нечовештва – последице ће бити тешке и по саму Римску Цркву“ [46].

Југословенска влада у избеглиштву, као и архијереји СПЦ су се такође протестујући обраћали Ватикану и страним католичким круговима. Наравно, такве изјаве су износили и представници других православних цркава – између осталих и савезника Трећег Рајха, Бугарске и Румуније. Тако је, 10. децембра 1941.г., међународна служба Немачке Евангелистичке Цркве саопштила немачком Министарству иностраних послова да јој се обратио најистакнутији бугарски теолог професор протојереј Стефан Цанков, протестујући у име целог православног света против “окрутног прогањања православне Цркве у Хрватској“, уз молбу о пружању помоћи. Међународна служба [Евангелистичке Цркве] је ту молбу подржала. Министарство иностраних послова је било приморано да реагује – схватајући да даље немешање у усташке акције јако поткопава немачки престиж у православном свету. Осим тога, Немци су желели да се што брже “смири“ становништво Хрватске, што би им омогућило пребацивање својих трупа из те земље на фронт.

Трећи разлог за реакцију немачких власти је била жеља да се не дозволи још веће јачање ионако снажне позиције католичке цркве у Хрватској. Још 22-23 септембра 1941г., на берлинском саветовању стручњака за црквену проблематику разних одељења РСХА, под председништвом шефа Гестапо-а, Милера, у реферату унтерштурмбанфирера СС-а, Вандеслебена „Проблематика источних Цркава и службено-информативни закључци“, било је речи о потреби подршке православнима “као противтеже“ католицима у Хрватској: „Тамо је, уз подстицај Римске Цркве побијен низ православних свештеника. Ово догађање се мора искористити како би се завадиле различите групације. У овом случају, [наша] полиција безбедности указује подршку православнима, јер римокатолици непрекидно шире област свог утицаја и заузимају водеће положаје, док су православни у мањини“ [47]. Негативни став нацистичког руководства према католицизму се још јасније показала у реферату шефа полиције безбедности и СД, Хајдриха рајхсфиреру СС Химлеру, 17 фебруара 1942.г. – Хајдрих је писао о “садистичким методама“ убистава око 300.000 православних и критиковао насилно покатоличавање које јача католичку цркву [48].

Историчар Ф. Јелић–Бутић је први објавио 1978г. да је идеја о стварању ХПЦ у годинама Другог Светског рата потицала од Немаца [50]. Ипак, усто треба рећи да је о неопходности стварања такве Цркве још 1861г. први говорио хрватски политичар Еуген Кватерник

Немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше је 2. децембра 1941г. у извештају Белину по први пут поменуо идеју о стварању Хрватске Православне Цркве (ХПЦ). Почетком 1942г., немачко посланство је већ добило задатак да изврши притисак на хрватског поглавника Павелића. Каше се 7. фебруара састао са поглавником и током разговора о начину смиривања становника те земље, предложио оснивање самосталне ХПЦ. Истог дана, посланик је телеграфисао Берлину да је имао дуг разговор са Павелићем, који је испољио неке промене свог става: „Поглавник дозвољава православну Цркву у Хрватској.... Ускоро ће предузети прве кораке. О том питању ће изнети своје гледиште пред Сабором, који се састаје средином фебруара. Што се тиче прекршаја од стране усташа и полиције, он је предузео даље мере како би се ови обуставили“ [49]. Историчар Ф. Јелић–Бутић је први објавио 1978г. да је идеја о стварању ХПЦ у годинама Другог Светског рата потицала од Немаца [50]. Ипак, усто треба рећи да је о неопходности стварања такве Цркве још 1861г. први говорио хрватски политичар Еуген Кватерник (1825 – 1871) [51]. Стварни шеф “пројекта“ стварања ХПЦ је био начелник немачке службе безбедности – СД у Хрватској, Ханс Хелм. У остваривању те замисли су такође учествовали и опуномоћени 6-ог одељења СД у Хрватској, А. Кунгел и немачки специјалиста за руску емиграцију М.Шумахер. Тај је водио и преговоре са многим руским емигрантима, а од њих се као посебан присталица стварања ХПЦ истакао протођакон Алексиј Борисов [52].

Један од водећих савремених хрватских историчара Јуре Кришто је исправно запазио: „Главни разлог оснивања ХПЦ је била међународна политичка ситуација. Политиком репресија и прогона није се успело постићи много у решењу `српског питања` у Хрватској“

[Хрватски] уступци православној цркви у НДХ били су изазвани не само немачким притиском, него и немогућношћу да се у потпуности реши проблем 2.000.000 Срба – побити све, прогнати, или натерати да се покатоличе? Један од водећих савремених хрватских историчара Јуре Кришто је исправно запазио: „Главни разлог оснивања ХПЦ је била међународна политичка ситуација. Политиком репресија и прогона није се успело постићи много у решењу `српског питања` у Хрватској“[53]. Показало се да је несавладива препрека томе био храбар отпор српског народа, - партизанска борба која је све више јачала (од 1942г. у њој је учествовало и доста Хрвата). Уз то, у овоме су се основни циљеви СПЦ подударали са партизанским стремљењима: ослобођење Хрватске од владавине усташа, Италијана и Немаца и прекид етничких прогона.

Осим тога, комунистички партизански покрет је на највећем делу хрватске територије био једина политичка снага која је могла обезбедити сигурност православног клера (монархистички оријентисани четници Д.Михајловића су углавном деловали на територији Србије). Још 1941г., партизани су вешто искористили свој утицај на део свештенства, па су га чак и појачали. Група православних свештеника је ступила у партизанске одреде, например- познати протојереј Милан Смиљанић. Крајем 1942г. у партизанском покрету на територији НДХ постојали су тзв. верски референти: 7 православних, 2 муслиманска, али ниједан католички. Истовремено, ти свештеници нису могли да се супротставе постепеној еволуцији партизана у правцу све крућег следовања комунистичке идеологије [54].

Павелићево оснивање аутокефалне ХПЦ било је, како је то признавало и немачко министарство спољних послова, само један изнуђени политички маневар

Дакле, Павелићево оснивање аутокефалне ХПЦ било је, како је то признавало и немачко министарство спољних послова, само један изнуђени политички маневар. Поглавник је по први пут дао изјаву о неопходности оснивања такве цркве на завршном заседању Хрватског Државног Сабора 28. фебруара 1942г., у коме је од 205 посланика било 3 православних. Он је нагласио: „Православна црква је у целом свету православна црква. Она ће имати потпуну слободу и у Хрватској, ако се буде налазила под контролом државе Хрватске и њених органа, док се православна црква која зависи од Србије не дозвољава. Прелаз из православља у католичанство неће бити принудан. Познато је, да су у том смислу постојали ексцеси, који су, међутим одбачени и осуђени од стране владе“[55]. Немачки генерал у Хрватској, Г. Хорстенау је у свом реферату ОКВ-у од 25. фебруара 1942г. занимљиво прокоментарисао нову ситуацију. Истакао је да влада Хрватске сада “жели да нађе излаза“ (из унутрашње кризе у земљи) – не путем присилног покатоличавања, него у оснивању православне цркве са сопственим патријархом, цркве потпуно одвојене од Српске Патријаршије, која ће дуго имати недостатак довољног броја свештеника (који су у већини побијени) и недостатак цркава (које су углавном порушене). Командант војске Хрватске, маршал Славко Кватерник се одлучно изразио у прилог таквог решења. Остали чланови владе се, истина, надају на унију православних са Римом, на чему Ватикан већ одавно ради. Неповољни правни положај православних још није решен, 4 недеље пре Божића (по јулијанском календару) забрањен им је улаз у оне малобројне још непорушене цркве. Усташе, чији су активни сарадници католички капелани, такође нису прекинуле пљачке и убиства. Не прође ни једна недеља без “акција чишћења“, по могућности сакривених од очију Немаца.

Уз то, по генераловом сведочењу, усташе су покоље жена и деце представљале као своје победоносне акције против партизана [56]. У другом извештају, Хорстенау, 19. маја 1942г. наводи нове детаље настале противречне ситуације: неки хрватски руководиоци, али не сви, сматрају да је претходно изабрани курс са циљем уништавања српског дела становништва, неуспео. Уз то, стварање (на иницијативу Немаца и по позиву српских посланика Хрватског Сабора) самосталне ХПЦ је углавном деловало само на хрватску војску, која је прекинула репресије против Срба. Међутим, усташе и даље спречавају напоре за повратак српских националиста из шума и планина. Потпуно истребљење више од 1.500.000 српског елемента [у земљи] и даље остаје циљ– у најмању руку средњег и нижег нивоа усташког руководства [57].

Убрзо по фебруарском Павелићевом наступу, руски свештеник (грузинског порекла) Василиј (Васо) Шурлан из Земуна и православни чиновник Петар Лазић из Загреба, поднели су молбу за оснивање ХПЦ

Убрзо по фебруарском Павелићевом наступу, руски свештеник (грузинског порекла) Василиј (Васо) Шурлан из Земуна и православни чиновник Петар Лазић из Загреба, поднели су молбу за оснивање ХПЦ. Пук је одобрио регистрацију православне црквене општине у Загребу, а њен председник је постао П. Лазић.

Општини су предали до тад затворену Спасо-Преображенску Цркву [58]. Стварање аутокефалне ХПЦ је било предвиђено законом од 3. априла 1942г. У њему је било наведено да ће уређење и делатност нове Цркве бити регулисано њеном Уставом, који ће прогласити Поглавник, а директно руковођење њеним функционисањем се поверава Министарству правде и вера [59]. Павелић је 8. априла примио делегацију представника православне општине, у саставу свештеника В. Шурлана, чиновника П. Лазића, Т. Вукадиновића и посланика Д. Јакића. Они су предали молбу о усвајању устава ХПЦ, а у току разговора поглавник је дао сагласност о неопходности организације црквеног живота у целој земљи. На богослужењу у православном Спасо-Преображенском храму, 11. априла, демонстративно су присуствовали представници владе Хрватске, усташа и Сабора Хрватске. Служио је свештеник В.Шурлан, а за време службе је певао руски црквени хор под управом диригента Александра Росмајевског [60].

Код стварања нове аутокефалне Цркве су у првом реду искрсле компликације око избора кандидата за њеног поглавара. Сви српски епископи су до тада били или побијени, или прогнани из земље. 20. априла је из Београда у Загреб допутовао Милош Обркнежевић, бивши секретар епархијске управе из Сремских Карловаца и службеник канцеларије (правни саветник) Српског Синода. Истог дана га је свештеник Василије Шурлан позвао на пријем код Павелића ради разговора о могућим начинима за стварање ХПЦ. Током разговора, свештеник В.Шурлан је предложио да се оформи православно надлештво под контролом министарства правде и вера. Према Обркнежевићем сведочењу, он сам је изјавио о неопходности ступања у контакт са Српском Црквом, али је поглавник одговорио да са Српском Патријаршијом ништа не жели да разматра и да неће никаква посла да има. После разматрања стања, одлучено је да се у Хрватској образују 2 архиепископије: у Загребу и Сремским Карловцима; да ће митрополита именовати само ако се нађе одговарајући кандидат – а да ће до тада на челу Цркве бити администратор; да ће бити усвојен црквени устав у складу са законима НДХ; да ће сваки српски свештеник који пожели да се врати у Хрватску за то добити дозволу и да ће му притом бити враћена сва конфискована имовина, а да ће тим повратницима лично поглавник гарантовани безбедност. Излагање тог устава и окупљање свештенства било је поверено П. Лазићу, а на чело комисије за припрему устава је именован Обркнежевић [61].

Треба истаћи да су током разраде пројекта за стварање ХПЦ, Немци рачунали на то да ће приморати СПЦ да је призна, чак се планирао и прелаз неких српских архијереја у Загреб ради учешћа у организацији ХПЦ, вршен је притисак на српску, Недићеву, владу – јер, када су епископи Нектарије и Венијамин посетили министра просвете да саопште о негативном ставу Српског Синода у односу на могуће стварање ХПЦ, министар је неочекивано изјавио: „ Ја сматрам да би најбољи излаз био када би се неко од српских епископа жртвовао и отпутовао у Хрватску, како би спасао тамошњи српски народ“.

Министар је, тако, предложио епископу Зворничко-Тузланском Нектарију да отпутује, јер му је епархија на територији НДХ. Међутим, владика је одлучно одбио, дајући на знање да он не мења своја убеђења у складу са коњуктуром [62]. Свети Архијерејски Синод СПЦ је 30. априла донео одлуку о непризнавању стварања неканонске ХПЦ, о чему је известио све архијереје, М.Недића, српског министра просвете и Свети Архијерејски Синод РПЦЗ. Међутим, показало се да је било немогуће да се ова одлука (како је било планирано) упути у Константинопољ (Истанбул), Румунију и Грчку. Немачке војне власти су наредиле да се у потпуности уклони део текста у коме се говорило о прогањању СПЦ и српског народа, на шта се Синод није сагласио. Он, услед забране немачке цензуре, чак није могао ни да објави ту одлуку у сопственом штампаном органу “Гласник“ [63].

У Београд су, 3. маја, допутовали М. Обркнежевић, П. Лазић и свештеник из Земуна Борислав Дејановић ради врбовања свештенства, а и епископа који желе да отпутују у Хрватску. Следећег дана, Обркнежевић, користећи своје старе везе, састао се у Српској Патријаршији са главним секретаром Светог Синода, протојерејем Николом Алагићем, и предао му списак 20 српских и 42 руска свештеника (29 свештеника, 11 монаха и 2 наставника богословља), који су желели да служе у ХПЦ. Обркнежевић је изјавио да сарађује са хрватским властима како би спасао српске цркве, манастире, вернике и изразио жељу да се састане са замеником Патријарха, митрополитом Јосифом, али – владика га није примио. По речима митрополита Јосифа, српски архијереји су „одбили било какво општење са тим пребеглицама“ [64]. После пропасти Обркнежевићеве посете Београду, предузет је неуспели покушај да се оформи Синод ХПЦ на челу са администратором, свештеником Василијем Шурланом – који је званично постао саветник министарства правде и вере [65].

На територији НДХ, у манастиру Хопово, живела су 2 православна архијереја – руски архиепископи Феофан (Гаврилов) и Гермоген (Максимов). У одговору на забринуто питање митрополита Антонија о њиховом могућем учешћу у стварању неканонске ХПЦ, владика Гермоген га је у свом одговору од 29. априла, молио да умири заменика Српског Патријарха

Али, на територији НДХ, у манастиру Хопово, живела су 2 православна архијереја – руски архиепископи Феофан (Гаврилов) и Гермоген (Максимов). У одговору на забринуто питање митрополита Антонија о њиховом могућем учешћу у стварању неканонске ХПЦ, владика Гермоген га је у свом одговору од 29. априла, молио да умири заменика Српског Патријарха, митрополита Јосифа, речима: „поштујући услуге Српске патријаршије нашој заграничној Цркви, ми нећемо ништа учинити за то“(видети: приложени документ 1.). На крају писма, архиепископ је истакао да би то било могуће једино по налогу Архијерејског Синода РПЦЗ и уз сагласност Српске Цркве. Митрополит Анастасиј је 25. маја саопштио Српском Синоду одговор двојице владика [66].

Првојерарх РПЦЗ је још од почетка априла покушавао да добије дозволу за пут архиепископа Феофана и Гермогена у Београд, ради учешћа на заседању Архијерејског Синода, поводом оснивања Средњоевропском митрополског округа – али власти Хрватске, следећи сопствене циљеве су се томе на сваки начин противиле. Због тога је владика Анастасиј био приморан да се 13-16. маја писмено обрати архиепископима, са молбом да изнесу своја мишљења о стварању митрополског округа. Писмом од 26. маја архиепископи Гермоген и Феофан су изнели своје позитивно мишљење по том питању. На крају је чак и немачко министарство иностраних послова, које је било за решење питања о митрополском округу, послало 5. јуна 1942г. у Загреб телеграм да се оно слаже да архиепископи отпутују из Хопова у Београд [67].

Догађаји су добили нови и неочекивани обрт, који је драстично променио ситуацију: 81-годишњи Гермоген је постао поглавар ХПЦ. Главну улогу у преговорима с њим је одиграо Обркнежевић, кога је владика добро познавао још из Сремских Карловаца

Међутим, до тада су догађаји добили нови и неочекивани обрт, који је драстично променио ситуацију: 81-годишњи Гермоген је постао поглавар ХПЦ. Главну улогу у преговорима с њим је одиграо Обркнежевић, кога је владика добро познавао још из Сремских Карловаца. Још у априлу 1942г, после разговора у Загребу са Хелмом и Кунгелом, Обркнежевић је допутовао у Хопово ради разговора са архиепископом. Међутим, при првом сусрету, владика је изјавио да ће стати на чело ХПЦ једино у случају да га изабере Сабор и да се добије сагласност Српске Цркве – Мајке, и у суштини је отерао свог посетиоца [68]. Друга Обркнежевићева посета архиепископу Гермогену, неколико недеља касније, била је успешнија. Како је касније Обркнежевић у својој књизи “ Развој православља у Хрватској и Хрватска Православна Црква“, писао, српски патријарх Гаврило, кога су Немци интернирали у манастиру Војловица, је прећутно одобрио избор владике Гермогена за поглавара ХПЦ, и само се категорички успротивио његовом титулисању као Патријарха; осим тога – првосветитељ Гаврило је, наводно, написао свом заменику, митрополиту Јосифу о томе да је, у светлу нових околности, неопходно да се учини све што је могуће ради добробити православља у држави Хрватској [69].

Међутим, није успело да се нађу такви документи. Сам Патријарх Гаврило је у фебруару 1945.г. у Салцбургу, у разговору са једним од румунских митрополита, осудио његову помоћ ХПЦ: „Није постојало никакво оправдање за учествовање Румунске Православне Цркве у томе, као ни за помоћ усташама у насиљу. По мом мишљењу, Румунска Црква је сагрешила у својој хришћанској љубави“ [70]. Саслушавши Обркнежевићева уверавања о сагласности Патријарха Гаврила, владика Гермоген се тиме задовољио и тек тада одлучио да прихвати понуду владе Хрватске. Архиепископу је предато писмо начелника одељења вера Радослава Главаша и усмене честитке Павелића и министра правде и вера М.Пука. Владици је обећана месечна плата од 15.000 куна и 20.000 куна месечно за репрезентацију. Осим тога, Обркнежевић му је казао да га позивају и руске општине у Загребу и Осијеку, а вероватно и козачка дивизија која је дошла у Хрватску – а да, ако би он то одбио, постоји један други кандидат за поглавара ХПЦ који је, наводно већ пристао: румунски митрополит Висарион (Пуи) [71].

Архивски документи показују да је владика Гермоген попустио под притиском Немаца и власти Хрватске, који су уцењивали претњом и даљих још окрутнијих прогона Срба

Архивски документи показују да је владика Гермоген попустио под притиском Немаца и власти Хрватске, који су уцењивали претњом и даљих још окрутнијих прогона Срба. У саопштењу немачког посланства у Загребу, од 26. јуна 1942г., каже се: „ дали су му на знање да ће се православни лоше провести, ако он не прихвати постављење“ [72]. У другом саопштењу посланства од 28. јула, подвлачи се да је Гермоген прихватио посао „ искључиво под притиском, као и да би избавио православно становништво од даљих окрутних прогона“ [73].

Оригинално образложење Гермогеновог поступка дао је Е.И.Махароблидзе, главни уредник часописа “Церковное обозрение" из Београда. Написао је да је архиепископ стао на чело ХПЦ као „специјалиста црквених канона, који је увек излазио у сусрет формирању самосталних цркава“ [74]. Са своје стране, Обркнежевић је у својој већ поменутој књизи навео: „Мора се подвући да је владика Гермоген био годинама калуђер, није био частољубив и поседовао је општепознату високу моралну и духовну чистоту. Његов пристанак да стане на чело ХПЦ је била огромна жртва. Он је тај избор учинио поведен хришћанским и хуманим начелима“ [75].

Архиепископ Гермоген се 26. маја, у пратњи свештеника В. Шурлана, игумана Мирона (Федерера), П.Лазића и саветника Оберкнежевића и Д.Мирковића срео са Павелићем у његовој резиденцији. Размотрили су будућу организацију православне Цркве, при чему је владика говорио о неопходности отварања храмова [76]. Поглавник је 5. јуна 1942г. одобрио устав Цркве, који се састојао од 123 члана и поставио владику Гермогена за митрополита Загребачког и целе Хрватске Православне Цркве. У складу са уставом, нова аутокефална Црква се морала састојати од 4 епархије – Загребачке митрополије са катедром у Загребу (са 6 црквена округа) и 3 епископије: Сарајевске, са катедром у Сарајеву (4 црквена округа), Петровачке, са центром у Босанском Петровцу (7 црквених округа) и Бродске, са катедром у Босанском Броду (3 црквена округа) – као и са архијерејским намесништвима и црквеним општинама. Предвиђен је избор Патријарха, али прве епископе и првог Патријарха је требало да постави Павелић лично. Врховном влашћу у ХПЦ су се сматрали Патријарх и Архијерејски Сабор. Образовање Патријаршије је било одложено до добијања признања од Васељенског Патријарха и до организовања Сабора када дође до мира. Према уставу, Сабору се давала као обавеза брига о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава (овде се, вероватно, имала у виду будућа унија са католичокм црквом). По сведочењу Обркнежевића, који је био писац тог устава, он је, узимајући у обзир хрватске законе, узео за пример устав СПЦ. [77]

Свечано устоличење митрополита Гермогена је организовано 7. јуна у Свето-Преображенској цркви у Загребу (у тај чин, владику није увео неки архијереј, него старешина храма, свештеник Серафим Купчевски), а следећег дана владика је у присуству представника владе Хрватске и делегације православног свештенства пред Павелићем поднео заклетву верности држави Хрватској

Свечано устоличење митрополита Гермогена је организовано 7. јуна у Свето-Преображенској цркви у Загребу (у тај чин, владику није увео неки архијереј, него старешина храма, свештеник Серафим Купчевски), а следећег дана владика је у присуству представника владе Хрватске и делегације православног свештенства пред Павелићем поднео заклетву верности држави Хрватској, њеном поглавнику и законима. Церемонија се одликовала наглашеном помпезношћу. Пред поглавниковом резиденцијом била је постројена почасна стража његове личне гарде, која је митрополиту одала војне почасти [78]. 7. јула, митрополит Гермоген је , у пратњи свога секретара, Обркнежевића и јеромонаха Венијамина (Павловског) посетио Хрватски Сабор, где је имао дужи разговор са његовим председником, Марком Дошеном.

Занимљиво је да се Г. Хелм у извештају својим шефовима, 9. јуна 1942г. веома уздржано изразио о владици Гермогену као митрополиту Загребачком, истакавши могуће негативне последице, јер је „он емигрант из Русије са пансловенском оријентацијом“ [79].

Најближи помоћници митрополита Гермогена су уствари били руски свештеници. У недостатку епископа, владика је у мају 1942 именовао 4 архијерејска намесника (сви су били руски емигранти) – свештеника Серафима Купчевског – у Загреб, архимандрита Николаја (Ружњецова) – у Сарајево, свештеника Анатојија Парадијева – у Зеницу и протојереја Василија Јурченка – у Шид. Обркнежевић је био владикин секретар, референт за црквене послове: Јосиф (Јоцо) Цвијановић, а свештеници при митрополиту – Венијамин Романов и Алексиј Борисов [80].

Осим загребачке црквене општине, први који су признали нову титулу владике Гермогена, били су руска општина и козачки атаман из Сарајева. Митрополита си подржали и поједини (али далеко од тога да су сви) четнички функционери, а нарочито активно командант одреда „Кочић“ из Дреновића

Осим загребачке црквене општине, први који су признали нову титулу владике Гермогена, били су руска општина и козачки атаман из Сарајева. Митрополита си подржали и поједини (али далеко од тога да су сви) четнички функционери, а нарочито активно командант одреда „Кочић“ из Дреновића. Међутим, српско свештенство и верници са територије Хрватске су у већини одбацили стварање нове цркве. Тако су је, нпр. у Зворничко-Тузланској епархији признала само 7 свештеника. Средином новембра 1942г., скуп православних свештеника који су помагали партизанима, у босанском градићу Српска Јасеница (данашња Јасеница) је објавио да остају верни СПЦ и једногласно су осудили ХПЦ као усташку творевину и оруђе за денационализацију [Срба]. Учесници скупа су се изјаснили против “белогардејског избеглице, самозваног митрополита Гермогена“, а да је његово именовање за поглавара хрватске цркве од стране Павелића “саблазан и понижавање православља“. На сличан начин се изразио и ЦК Комунистичке партије Хрватске: ХПЦ је превара, а свештеници који су је признали су “издајници“ [81].

Српска Црква је на прогоне православних и на стварање ХПЦ реаговала понављаним протестима и обраћањима српском премијеру М. Недићу и немачкој команди у Србији. Тако је, крајем маја 1942г., Патријаршија упутила протест српској влади због пљачкашког одузимања имовине СПЦ од стране државе Хрватске. Министар просвете је 8. јуна подржао тај протест и послао га у штаб немачког главнокомандујућег у Србији. После тога је опуномоћени представник немачког министарства иностраних послова у Београду, Бенцлер, имао састанак са Зворничко-Тузланским епископом Нектаријем и сазнао да Српска Црква, после распада Југославије себе сматра чуварем јединства земље, не признаје, нити ће у ближој будућности признати ХПЦ којој је у НДХ предата имовина СПЦ.

У свом извештају министарству спољних послова од 9. новембра 1942г., Бенцлер сматра да сада не треба да се бави тим питањем. Шеф полиције безбедности и СД, је 31. децембра на то питање такође одговорио да разјашњавање тог питања у датом тренутку не сматра сврсисходним. Као резултат свега, немачко министарство иностраних послова је 13. јануара 1943г. наложило Бенцлеру да на одговарајући начин одбије молбу министарства просвете Србије [82] . Српски Синод је 4. августа 1942г. прихватио нову одлуку о питању стварања аутокефалне Православне Цркве у Хрватској: 1. Потврдити решење од 30. априла о непризнавању ХПЦ која је неканонична и противна је жељи локалног српског становништва и архијереја. 2. Прихватити као сопствено, решење о забрани свештенослужења коју је архиепископу Гермогену изрекао Синод Руске Заграничне Православне Цркве и молити митрополита Анастасија да настави судски поступак против архиепископа, донесе одлуку и одговарајуће документе проследи Српском Синоду. 3. Да се ова одлука разашиље свим српским архијерејима, уз препоруку да архипастири о томе обавесте све свештенике, који ће – са своје стране о томе обавестити вернике. Треба забележити да је, добивши записник са овог заседања Синода, немачко министарство иностраних послова послало записник у СД [83].

Немачки посланик је 11. јуна 1942г. писао да је однос хрватске владе према образовању самосталне ХПЦ позитиван, али да та стремљења штете Српској Православној цркви и српском становништву

Немачко посланство у Загребу је вишекратно извештавало своје претпостављене о деструктивном деловању СПЦ у НДХ. Немачки посланик је 11. јуна 1942г. писао да је однос хрватске владе према образовању самосталне ХПЦ позитиван, али да та стремљења штете Српској Православној цркви и српском становништву. Због тога треба рачунати да због противљења српске стране против свих мера владе Хрватске, за сада не може доћи до помирења двеју земаља.

У вези с тим, посланик је предлагао да се поистовети немачки однос према православним Црквама у НДХ, Србији и осталим балканским земљама, као и да се такво држање доведе у сагласност са општом политиком у том региону, проричући неуспех политике према религији, ако се тако не поступи [84]. Посланство је 22. октобра обавестило своје министарство о опасности стремљења Српске Цркве да [својом делатношћу] обухвати сво православно становништво на територијама које су отпале од Србије.

Посланство је нагласило да овакви захтеви, с обзиром на улогу националне СПЦ, представљају покушај да се задобије утицај на горенаведено становништво. Најзад, посланство је у децембру писало да Српски Синод, као и у ранијим приликама покушава да учини немачку владу одговорном за прогон православних Срба у НДХ – или као минимум да јој наметне улогу арбитра. Због тога ће свако даљње прогањање српског елемента у НДХ , од стране СПЦ бити протумачено као непостојање жеље, или неспособност немачке владе да се умеша у то питање. С друге стране, жеља владе Немачке да искористи Српску Цркву ради смиривања заузетих територија не може имати успеха све док буде постојао утисак да влада не жели да се озбиљно прихвати делимично основаних жалби СПЦ [85]. На крају крајева, немачке власти никако нису успеле да савладају ову противречност.

И српски архијереји у иностранству су чинили свакојаке препреке Хрватској Православној Цркви. Тако је 18. октобра 1942г., епископ Дионисије, који је живео у САД написао и послао државном секретару меморандум “Квислиншка творевина – Хрватска Православна Црква“, у коме је писао о прогонима Срба и наглашавао да “не постоје православни Хрвати“ [86]. Немци, иако су имали своје изворе обавештења унутар руководећих тела Српске и Руске Заграничне Цркве, ипак нису очекивали тако оштру негативну реакцију тих цркава на стварање ХПЦ.

Председник Архијерејског Синода РПЦЗ, митрополит Анастасиј категорички је одбио признавање стварања неканонске Цркве, и још пре него што је архиепископ Гермоген ступио на нову дужност, забранио му је свештено служење

Председник Архијерејског Синода РПЦЗ, митрополит Анастасиј категорички је одбио признавање стварања неканонске Цркве, и још пре него што је архиепископ Гермоген ступио на нову дужност, забранио му је свештено служење. После недељног богослужења у београдској Свето-Троицкој цркви, митрополит је са амвона саопштио верницима о одлуци Архијерејског Синода и свештенства РПЦЗ да се архиепископ Гермоген искључи из чланства у Синоду и из састава свештенства у РПЦЗ, да му се забрани чинодејствовање и да се, првом приликом (у присуству одговарајућег броја епископа) преда црквеном суду. Истог дана, у Свето-Троицкој цркви, владика Анастасиј је (по сведочењу верника) „изузетно оштро осудио и државу Хрватску, са њеним окрутним прогањањима православних Срба – због чега је, под оптужбом за отворено узнемиравање јавног мњења против државе – савезнице Немачке, и сам потпао под истрагу Гестапо-а“ [87].

Митрополит Анастасиј је 6. јуна писмено обавестио заменика Патријарха Српског, митрололита Јосифа о одлуци [руског] Архијерејског Синода, истакавши да је био веома изненађен поступком архиепископа Гермогена. Првојерарх РПЦЗ је 9. јуна писао о том догађају руском архиепископу у Софији, Серафиму (Собољеву) и молио га да о томе обавести Бугарску Православну Цркву, и објаснио забрану чинодејствовања архиепископа Гермогена “неопходношћу предузимања хитних мера за спречавање даљњег саблазна и за очување братских односа са Српском Црквом“ (видети документ у прилогу 2.).

Два дана касније, Првојерарх РПЦЗ је о томе писао и Епископском савету Управника руским православним општинама у бившој Југославији ( видети прилог: документ 3).

Немачке власти нису дозволиле да се о томе нешто штампа, или објави било где изван руских цркви. Тако се, у телеграму представника немачког министарства иностраних послова у Београду, Бенцлера, упућеном шефовима у Берлин (16.06.1942), говори о молби немачког посланства у Загребу да се митрополит [Анастасиј] омета да јавно иступа против православне Цркве у НДХ. Бенцлер је саопштио да је услед његове интервенције цензура спречила јавно изношење мишљења митрополита Анастасија, а њему дала на знање пожељности да одустане од било каквог изражавања става против ХПЦ у проповедима итд. (видети прилог, документ бр. 4). Немци су неколико пута, безУспешно, покушавали да утичу на поглавара РПЦЗ да укине своју забрану [чинодејствовања Гермогена]. После разговора с Павелићем, владика Гермоген се, по савету Г.Хелма обратио Архијерејском Синоду [РПЦЗ] са молбом да га признају и да га не кажњавају за самовољне акте, али митрополит Анастасиј је о томе само писмено обавестио Српски Синод.

Првојерарх РПЦЗ је позвао митрополита Гермогена у Београд, надајући се да ће га у личном сусрету “уразумити“, али је Гермоген то избегао, сматрајући да “преговори неће довести до позитивних резултата, јер је Анастасиј једнострано информисан од стране српског православног митрополита“ [88]. Са своје стране, власти Хрватске су молиле немачку владу да предузме неопходне кораке за организацију пута митрополита Анастасија у Загреб

- у циљу регулисања односа са митрополитом Гермогеном, али ни од тога, такође, није било ништа [89].

Архимандрит Иоанн (Шаховској) је овако окарактерисао деловање владике Гермогена: „Ударац Српској Православној Цркви, која је тешко пострадала за време рата. И то још – чак и пошто је Српска Црква тако великодушно примила под своје покровитељство епископе Карловачког Синода“

Показало се да је верност поглавара РПЦЗ Српској Цркви била јача од притисака окупационих власти. Архимандрит Иоанн (Шаховској) је овако окарактерисао деловање владике Гермогена: „Ударац Српској Православној Цркви, која је тешко пострадала за време рата. И то још – чак и пошто је Српска Црква тако великодушно примила под своје покровитељство епископе Карловачког Синода“ [90]. Треба истаћи да није успело да се архиепископ Феофан приволи сарадњи са ХПЦ, а њега су скоро годину дана спречавали да напусти манастир Хопово и нудили му положај митрополита. Немачко министарство иностраних послова је, узимајући у обзир залагање митрополита Анастасија, молило своје посланство у Загребу да добије дозволу за пут архиепископа Феофана у Београд. Међутим, 27. августа, немачко посланство је одговорило да влада Хрватске сматра да је то путовање непожељно. Владици Феофану је успело да отпутује тек 15. октобра 1941г. [91].

У даљем току догађаја, дошло је до два оштра сукоба митрополита Гермогена са Архијерејским Синодом [РПЦЗ]. Први се тицао руских цркви у Сарајеву, Земуну и Цриквеници, које су биле под јурисдикцијом РПЦЗ. Митрополит Гермоген је захтевао, претећи полицијским акцијама, да се у тим црквама за време богослужења помињу он и Павелић. Размотривши тај захтев 14. децембра 1943г., Архијерејски Синод РПЦЗ је решио да уведе на одговарајућим местима богослужења формулацију “Независну државу Хрватску и њеног поглавника“, а помињање митрополита Гермогена, који није у молитвеном општењу са РПЦЗ је прогласио немогућим [92].

Канцеларија Синода [РПЦЗ] се 29.12. 1943г. обратила опуномоћеном немачког министарства иностраних послова на Југоистоку, Нојбахеру, са молбом да заштити верску слободу руских цркава од захтева и притисака владе Хрватске. На тај начин, Архијерејски Синод РПЦЗ је одбранио своје цркве у НДХ. Истина, од ранијих 5, у јурисдикцији РПЦЗ су остале само 3 цркве

Канцеларија Синода [РПЦЗ] се 29.12. 1943г. обратила опуномоћеном немачког министарства иностраних послова на Југоистоку, Нојбахеру, са молбом да заштити верску слободу руских цркава од захтева и притисака владе Хрватске. Управник канцеларије, Г. Граббе је истакао да је у Србији положај руских црквених општина потпуно другачији него у НДХ: на основу међуцрквеног договора, у руским црквама у Србији се, поред сопствених, помињу и српски епархијски епископи. Нојбахер је 31. децембра о тој молби обавестио министарство спољних послова, уз препоруку да се успротиви захтевима митрополита Гермогена „узимајући у обзир веома пристојно-културно-политичко држање митрополита Анастасија у Београду“. Министарство се сагласило с тим предлогом и наложило немачком посланству у Загребу да утиче на митрололита Гермогена. Посланство је 24. фебруара одговорило да се влада Хрватске према митрополитовим захтевима односи пасивно и да неће примењивати принудне мере, а начелник одељења вера је саопштио да се руске цркве у НДХ толеришу. Ипак, постоје основи сумњи да је руски свештеник у Сарајеву врбовао вернике ХПЦ за своју цркву, али утицај на митрополита Гермогена како би се он приморао да одустане од својих захтева није могуће; истина, он ионако нема средстава како би остварио своје намере [94]. Такав одговор се није допао министарству, па је 10. марта поново препоручило посланству да у таквом облику који не би штетио везама са митрополитом Гермогеном, ипак утиче на архијереја – јер руским црквама у НДХ се прети затварањем ако у њима не буде помињан митрополит (до тада је помињање поглавника већ било уведено). Овај поновљени захтев је био успешан, и 6. априла 1944г. посланство је јавило свом министарству да је препоручило митрополиту Гермогену да не инсистира на свом захтеву. Митрополит се сложио, јер руски свештеници су ионако већ имали његове прописе, а влада Хрватске се према том питању и даље пасивно односи [94].

На тај начин, Архијерејски Синод РПЦЗ је одбранио своје цркве у НДХ. Истина, од ранијих 5, у јурисдикцији РПЦЗ су остале само 3 цркве: сарајевска св. Кнеза Александра Невског, са настојатељем протојерејем Алексијем Крижком, земунска св. Архангела Михаила и Гарила, са настојатељем протојерејем Виталијем Лепоринским и цроквеничка (црква у Сремским Карловцима је, уствари, престала да постоји, а загребачка је прешла под јурисдикцију ХПЦ). Осим тога, део новосадских верника који су живели у Петроварадину је остао одсечен од свог храма [у Новом Саду]. Хрватске власти су им ујесен 1941.г. дали бившу српску војну цркву за њихова богослужења. Најзначајнија од побројаних, била је сарајевска црква.

(*)

После затварања скоро свих православних храмова у Сарајеву, 1941г., многи Срби су долазили да се моле у руску цркву. Осим тога, отац Крижко је у шуми вршио тајна богослужења за четнике и неустрашиво је исповедао и причешћивао борце против Немаца и усташа [95]. Како је већ речено, током рата је у Земуну, под јурисдикцијом РПЦЗ постојало руско манастирско братство Св.Крста, чији је игуман био Лука (Родионов). Чак ни син владике Гермогена, који је био диригент тог црквеног хора, а касније чтец у походној цркви Руског Корпуса у Југославији није следио свог оца и остао је веран РПЦЗ.

(*)

Још један конфликт ХПЦ са РПЦЗ, у лето 1944г., је био у вези са деловањем духовништва руских војних јединица на територији НДХ

Још један конфликт ХПЦ са РПЦЗ, у лето 1944г., је био у вези са деловањем духовништва руских војних јединица на територији НДХ. Митрополит се обратио команди 1-е козачке дивизије, позивајући је да војне свештенике потчини његовој јурисдикцији, као и да код богослужења пређе на грегоријански календар и моле се за њега и Павелића. Митрополит Анастасиј је поново морао да се обраћа немачким властима, које су помогле да се одбију претензије митрополита Загребачког [98]. У целини, ипак, немачка надлештва су се трудила да подржавају владику Гермогена. У немачком посланству у Загребу су га први пут примили 10. јула 1942г., и обећали сваковрсни помоћ у “тешком послу“. Касније су такве посете постале редовне. Немачки посланик, Каше, је чак и сам посетио митрополита Гермогена 17. јула 1942г., поменувши током разговора „ да је, као и раније, радо спреман да га на било који начин подржава.“ (видети прилог – документ 5).

Већ ускоро по ступању на дужност, владици је успело да унеколико олакша положај православних у НДХ. У јуну 1942г., за време своје посете Срему, (Сремска Митровица), отворио је неколико до тада затворених храмова. Старешина цркве из села Рогожа је 28. јуна писао митрополиту о затварању храма, насилном покрштавању и жељи верника да се црква отвори. Молба му је нешто касније била удовољена. Крајем јула 1942г., захваљујући митрополитовим напорима, издата је наредба министра правде и вера о исплати државне помоћи, одређивању плата или пензија сходно закону о чиновницима за свештенике ХПЦ, њиховим удовама и сирочади. Усто, право на добијање помоћи, добиле су и свештеничке жене (које су живеле у земљи) оних свештеника који су нестали, били прогнани, или самостално отпутовали из НДХ. Крајем 1943г., таква помоћ је била издавана за 81 удову, 42 жене свештеника Српске цркве и за 38 сирочади [99].

(*)

Треба нагласити да се владика заузимао не само за Русе, него за све православне, а пре свих за Србе. Обркнежевић је о томе овако писао: „Као учесник стварања ХПЦ, дубоко сам убеђен да се – узимајући у обзир тадашње војно-политичко стање у земљи, постојање те Цркве показало повољним по Србе, Хрвате и друге народности на територији Хрватске, како на верско-духовном нивоу, тако и на општељудском нивоу. Дошло је до општег смиривања хрватско-српског конфликта, и у многим областима су се закључивали преговори узајамним признавањем и националном толеранцијом. ХПЦ, начелу са владиком Гермогеном се показала заштитницом Срба у Хрватској и као привремено решење у оквиру тоталитарног система који није трпео Српску Цркву, као доминантну организацију суседне српске државе“ [101].

У многобројним посланицама поводом црквених празника, јубилеја стварања НДХ, Павелићевог имендана, итд., митрополит Гермоген је позивао православно становништво земље да се повинује влади

Уз то, митрополит је био принуђен да демонстрира лојалност према властима Хрватске, од које је у потпуности финансијски зависила Црква којој је био на челу. У многобројним посланицама поводом црквених празника, јубилеја стварања НДХ, Павелићевог имендана, итд., митрополит Гермоген је позивао православно становништво земље да се повинује влади. Тако су, нпр. 15-16. августа 1942г., поводом прославе дана жетве у НДХ, на празник Успења Мајке Божије (15. августа по грегоријанском календару) извршена богослужења са молепствијима захвалности. Митрополит Гермоген је наступи поводом тог празника са посланицом: „Узнесимо данас наше топле молитве Творцу Сведржитељу, за срећу и лепшу будућност нашег народа, наше миле Отаџбине Хрватске и за здравље и дуг живот поглавара наше државе – нашег Поглавника“. 3. октобра је у загребачком храму владика Гермоген одржао молебан поводом ступања на престо бугарског цара Бориса, а 13. децембра 1942г., благодарење поводом имендана “вође“ украјинског националистичког покрета у НДХ, пуковника Андреја Мељника [102]. У септембру 1943г., митрополит Гермоген је иступио против избора у Москви митрополита Сергија (Старогородског) за Патријарха Московског [103].

Од почетка, ХПЦ је имала мањак свештенства. Уствари, први њен свештеник је постао земунски свештеник Василиј Шурлан, који је још у марту 1942г. поднео властима молбу за оснивање нове цркве. Сходно документима загребачке митрополије, као први свештеник, 25. јуна 1942г. је за цркву у Копривници именован Владимир Соколов, што је потврдило и министарство правде и вере. Одељење вере тог министарства је било оно које је доносило коначна решења о постављењу свештенства, а то је затим упућивано у загребачку митролопију. Па ипак, понекад је митрополит Гермоген испољавао самосталност и издавао своје одлуке о постављењу духовника, која су се разликовала од министарских. Његова административна делатност је била разнолика: обилазио је цркве, освештавао цркве које су се отварале, итд. У тим приликама, митрополит се доста критички односио према делатностима усташа (њихова надзорна служба га је тајно пратила).

Показало се да је митрополитова реална власт била мала; о свим уступцима у корист православних морао је да моли немачке и хрватске власти. Тако је, 1942г., владика био принуђен да моли немачког посланика Кашеа да помогне Хоповском женском манастиру. Службени аутомобил је митрополит добио тек 1944г., што не сведочи о посебној доброј вољи власти Хрватске према њему. Немачко посланство је у свој прегледу од 20. јула 1944г., забележило да се ХПЦ опрезно понаша и да митрополит Гермоген у потпуности зависи од министарства правде и вере. Неки верници су владици писали: „Преосвећени, ви сте најобичнија фигура коју власти померају како им је воља“ [104].

Ипак, то није било баш сасвим тако. Митрополит Гермоген је успевао да дође и до знатнијих уступака. Од јесени 1942г., православни свештеници су почели да предају веронауку у неким школама у Хрватској. Почео је да излази православни календар – али у грегоријанском стилу – “Огњиште“. У првом календару, за 1943. годину, су биле и Павелићеве фотографије и цитати његових говора; у календару за 1944г., посебно се издвајао чланак “Православна Црква у СССР-у““. У октобру 1944.г., изашао је последњи Календар – за 1945г. У њему су објавили чланак једног од познатих православних богослова, бившег епископа Далматинског Никодима (Милаша), док је у опширном уводном чланку уредника тог календара С. Штедимлије писано о значају “светосавља “ и о негативној политичкој улози СПЦ некад и сад [105]. Од почетка априла 1944г., у Загребу је два пута месечно излазила новина “Глас Православља“, замишљена као помоћ уједињењу православног становништва (последњи, 14-ти број је изашао 15. априла 1945.г.). Председник владе Хрватске Н.Мандић је 13. октобра 1943.г. први пут у своју владу увео православног министра (без портфеља), адвоката из Сарајева, доктора наука С. Бесаровића. Продужено је обнављање затворених 1941 г., и делом порушених православних храмова. У селу Рељеву код Сарајева је 6. јула 1943г., отворена црква посвећена св. Николају Чудотворцу. Освећење и свечано богослужење, у присуству начелника локалне цивилне управе, извршио је јеромонах В. Радовановић.

Митрополит Гермоген је безуспешно покушавао да добије признање ХПЦ од помесних православних Цркви. У први мах, он се обратио Цариградском Патријарху, али да добије признање није помогла ни активна помоћ министарства иностраних послова НДХ. Затим је митрополит писао поглаварима Бугарске и Грчке Цркве.

Митрополит Гермоген је безуспешно покушавао да добије признање ХПЦ од помесних православних Цркви. У први мах, он се обратио Цариградском Патријарху, али да добије признање није помогла ни активна помоћ министарства иностраних послова НДХ. Затим је митрополит писао поглаварима Бугарске и Грчке Цркве. У штампи Хрватске освануо је само један једини повољни коментар о реакцији у православном свету на оснивање ХПЦ – наводно „ је Бугарски Синод са радошћу поздравио оснивање Хрватске Православне Цркве“ [106]. Митрополит Гермоген је 27. јула 1942.г. архимандриту Серафиму (Палајде), који је служио као старешина руског Атоског подворја св. Илије у Истанбулу саопштио о стварању ХПЦ и понудио му место епископа у њој. Молио је архимандрита да – у случају ако овај прихвата, измоли себи дозволу за пут у НДХ и хиротонију од Константинопољског Патријарха. Међутим, отац Серафим је ту понуду одбио [107].

14. новембра 1942г., митрополит је упутио писмо новом Румунском Патријарху Никодиму, написавши: „Вољом Божијом, моје смиреније је било призвано да стане на чело Хрватске Православне Цркве. У времену великих искушења послатих на део светог православља, било ми је суђено да оставим тишину манастирског усамљеништва, да ступим на ту дужност, коју и сада извршавам, да узмем крмило православне Цркве и сакупљам њена чеда у једно стадо – по речима Првоначелника Господа Исуса Христа, да успоставим мир и благочестије, љубав и правоверност православља у Хрватској, где је вихор светског рата узбуркао и смутио православље, и изазвао неред, пропадање и потпуно лудило.“ Владика Гермоген се надао „моралној подршци, братском односу, рођачкој љубави и одобравању“. Одговор Патријарха Румунског је уследио тек 23. априла 1943.г. У њему је писано о одлуци Румунске Православне Цркве да ХПЦ не призна званично - позивајући се на држање Патријарха Константинопољског; међутим, у писму је било и обећање указивања моралне помоћи и обећање о пријему младих хрватских клирика на обуку у више духовне школе у Румунији [108]. Треба забележити да је – према саопштењу хрватског посланика у Риму, М. Лорковића, Ватикан позитивно реаговао на појаву аутокефалне ХПЦ, уз оцену да је њено стварање етапа на могућем путу уније са католичком Црквом [109].

Треба забележити да је – према саопштењу хрватског посланика у Риму, М. Лорковића, Ватикан позитивно реаговао на појаву аутокефалне ХПЦ, уз оцену да је њено стварање етапа на могућем путу уније са католичком Црквом

Од стране званичних хрватских власти, заустављен је прогон православних Срба, али усташке војне формације су га настављале. Тако, нпр. у извештају немачког посланства у Загребу, од 26. октобра 1942.г. пише да је 11. октобра побијено или отерано у логор становништво села Кукујевац (2.000 људи) , које је до тада живело мирно. Средином октобра, усташе су протерале становништво у рејону Босанска Дубица – Јасеновац, што је изазвало јачање устаничког покрета. На заседању Српског Синода 15. јануара 1943г., дискутовало се о рушењу капеле и црквеног гробља у Славонском Броду које су извршиле усташе, и донета је одлука да се они обнове, чим се за то укаже могућност [110]. Ту чињеницу – да су усташе настављале репресије, немачко министарство иностраних послова је сматрало једним од основних разлога малог успеха ХПЦ (многе усташе су, као и раније, све православне сматрали Србима, па су их зато и убијали). Као други разлог, указивало се на личност “царског емигранта“ митрополита Гермогена. Осим тога “Титове банде“ су , по Стаљиновој наредби, промениле раније комунистичко непријатељство према религији, и „како би подржали стаљински политички маневар, сада са собом воде православне попове који су им пришли“ [111]

Број верника ХПЦ је током целог периода њеног постојања остао мали. Током 1942г. (од 25. јуна до 27. децембра) званично је постављено 70 свештенослужитеља; крајем године било је 42 цркви. У фебруару 1943г., 65 свештеника је служило у 55 сталних и 19 привремених општина. У јануару 1944г., ХПЦ је имала 57 свештенослужитеља, али је крајем те године – због осложњавања војне ситуације, из ње изашло 20-25 свештеника, и у даљем току, митрополиту Гермогену је било потчињено око 30 свештеника. Цркве су постојале само у оним областима које је влада држала под чврстом контролом [112]. Велики мањак духовника и средстава неопходних за поправку цркви и обављање богослужења било је стално присутно, а и свето миро се добијало из Бугарске и Румуније.

Број верника ХПЦ је током целог периода њеног постојања остао мали. Током 1942г. (од 25. јуна до 27. децембра) званично је постављено 70 свештенослужитеља; крајем године било је 42 цркви

Без обзира на то што је митрополит још у јулу 1942г. у немачком посланству причао о могућности постављења три епископа – једног Руса и два Србина – две године касније, услед админстративних проблема и недостатка кандидата, није дошло до стварања замишљених диоцеза. У јулу 1943г., ХПЦ је упутила свог представника у Бугарску. Успео је да успостави званичне контакте са Бугарским Светим Синодом. Резултат те мисије је било закључење споразума од 22. августа између ХПЦ и Бугарске Цркве за пријем у Богословски Институт при бугарском Черепишком манастиру 30 хрватских држављана – будућих свештеника. Надаље, планирано је да наставе своју обуку у Софијској и Пловдивској Духовној Академији. Међутим, у Бугарску је ради обуке отпутовало свега деветоро људи [113].

Таква “разнобојна“ ХПЦ, ма и тако климава каква је била, се у знатној мери одржала захваљујући личности митрополита Гермогена. Унук протојереја Серафима Купчевског, М.А. Шардт-Купчевски, мада је унеколико идеализовао владику, ипак је у основи правилно написао: „Владика Гермоген је помоћу своје благодатне мудрости успео да око себе задржи разнородне елементе. Нова Црква је постала вишенационална. Осим Срба и Хрвата, њени чланови су били Црногорци, Македонци, Бугари, Румуни, Цигани, Албанци, Руси, Русини, Украјинци и унијати који су се вратили православљу. Владика Гермоген је одмах стекао љубав и поштовање своје пастве, која је у њему нашла не само духовног вођу, него и брижног оца који се стара, саветника и заштитника..... Одликујући се ретким талентом проповедања, владика Гермоген се обраћао својој пастви, позивајући све да стреме Христу Спаситељу и да Га траже у свом животу, загревао је срца оних који се колебају и својим пример смиривао оне који ропоћу“ [114].

(*)

Јединог православног епископа - за Сарајево, Спиридона (Мифку) је именовао Павелић, 8. августа 1944г., на предлог министра правде и вере. Отац Спиридон је прешао у православље из католичанства

Јединог православног епископа - за Сарајево, Спиридона (Мифку) је именовао Павелић, 8. августа 1944г., на предлог министра правде и вере. Отац Спиридон је прешао у православље из католичанства 1927г., завршио је Богословију у Сремским Карловцима, а монашки постриг примио 1941г., па је отпутовао у Немачку, где је – у Дортмунду живео око 5 месеци, а тек 1943г., био је постављен за старешину неке цркве у НДХ. Како сведочи немачки посланик, Каше, митрополит Гермоген – због моралних квалитета Спиридонових, није био у потпуности сагласан са његовим именовањем за епископа [116]. Услед тога што је за канонско обављање епископске хиротоније неопходно чинодејствовање најмање 2 архијереја, власти Хрватске су се преко свог посланства у Букурешту и румунског министарства спољних послова обратиле за помоћ Румунском Патријарху Никодиму. Својом посланицом од 4. августа, Патријарх се сагласио и у Загреб упутио делегацију од 3 свештенослужитеља, у саставу које се налазио и митрополит Висарион (Пуја). Мада је немачки посланик Каше у извештају својим претпостављенима од 12. августа покушавао ту посланицу да представи као признавање ХПЦ од стране Румунске Православне Цркве, у њој о томе није било ниједне речи.

Патријарх је једино писао да Хрватској Православној Цркви преноси „најлепше жеље за будућност и честита на хиротонији новог епископа“ [117]. Митрополит Висарион је у Загреб допутовао 13. августа, и 15-ог, заједно са митрополитом Гермогеном извршио у Спасо-Преображенском храму хиротонију епископа Спиридона, чему су власти Хрватске придале велики пропагандни значај. После хиротоније одржани су свечани пријеми у румунском посланству и у резиденцији министра правде и вере, П. Цанке. 16. августа владику Висариона је примио Павелић и наградио га једним орденом [118]. Синод Српске Православне Цркве је 11. септембра 1944 г. упутио Румунском Патријарху протест, истичући да је Спиридон (Мифка) раније служио као свештеник СПЦ, али да је 28. новембра 1936г. био рашчињен. Осим тога – да је жењен и има троје деце (уствари, Спридон је од 1941г. био удовац и после тога се замонашио) [119]. У октобру 1944г., сазнавши за забрану чинодејствовања митрополиту Гермогену од стране Архијерејског Синода РПЦЗ, митрополит Висарион је у Бечу посетио Првојерарха РПЦЗ митрополита Анастасија и изразио жаљење због тога што је „услед необавештености“ о канонском положају ХПЦ и о забрани чинодејствовања владици Гермогену, учествовао у хиротонији епископа Спирисона [120]

Према Кашеовом извештају министарству спољних послова од 17. августа 1944г., Спридона су власти Хрватске одабрале као “наследника“ митрополиту Гермогену, чији је положај био “пољуљан“. Немачки посланик је запазио: „Мифка је у потпуности под утицајем владе и ...... без сагласности министарства не може вршити своје обавезе“. Ауторитет Спиридонов је ионако био врло низак. Он је требало да ступи на дужност 3. септембра, али услед тога што је према његовом постављењу православно становништво Сарајева имало одбојан став, а и протестовало је због недавног гоњења за криминал свештеника коју су вршили злоупотребе, епископ је на дужност ступио тек 1. октобра. Тог дана је приредио у свом двору пријем, коме је присуствовао немачки конзул у Сарајеву [121]. У извештају митрополиту Анастасију, 25. јануара 1945г., свештеник Руског Корпуса, игуман Никон (Рклицки) је описао Спиридонову неочекивану посету Никоновој првој литургији у руској цркви у Сарајеву: „ Има око 40 година и одаје утисак меког човека добре воље. Извршавао сам проскомидију. Поздравивши се са мном, на грађански начин, није ми чинио препреку у вршењу литургије на начин какав је утврђен у РПЦЗ. Са протојерејем А. Крижком такође има добре односе и не чини му, као свештенику РПЦЗ, потешкоће“ [122].

Протумачивши учешће митрополита Висариона у хиротонији епископа Спиридона као признавање ХПЦ од стране Румунске Патријаршије, хрватска штампа је изражавала наду да ће ускоро уследити и признавање од стране других цркви. Међутим, до тога, наравно, није дошло. Чак ни цркве савезника Немачке – Румуније и Бугарске ипак је нису званично признале

Протумачивши учешће митрополита Висариона у хиротонији епископа Спиридона као признавање ХПЦ од стране Румунске Патријаршије, хрватска штампа је изражавала наду да ће ускоро уследити и признавање од стране других цркви. Међутим, до тога, наравно, није дошло. Чак ни цркве савезника Немачке – Румуније и Бугарске ипак је нису званично признале. Ускоро је Павелићев режим пао. Југословенска војска је заузела Сарајево, и епископ Спиридон је прешао у Загреб. У Спасо-Преображенској цркви је 11. априла 1945.г. одржано последње свечано архијерејско богослужење владика Гермогена и Спиридона у присуству представника владе Хрватске, усташког руководства и немачког посланства [123]. Последње обраћање митрополита Гермогена његовој пастви је била ускршња посланица, у којој је владика као и раније упозоравао о опасности која свету прети од безбожног комунизма: „Чувајте се, децо моја духовна оних, који вам се у свештеној одежди обраћају уместо са крстом – са крвавим ножем и оружјем у рукама, јер они не ратују за Христа већ за нечастивог, они се труде да вас саблазне и да отрују душе ваше! Чувајте се свих оних који говоре о слободи под црвеном звездом, јер тамо слободе нема, тамо је само патња и несрећа. У њиховом привременом царству влада само једна слобода – хуљење на Бога Сведржитеља, Његовог Васкрслог Сина и Духа Светога. Са хришћанском љубављу и братским праштањем, вољена наша браћо и духовна децо, међусобно честитајмо Ускршњим поздравом – Христос Воскресе!“ [124].

Загреб је 8. маја заузела југословенска армија. Тог дана престала је да постоји Хрватска Православна црква. Већ 10. јуна, у Спасо-Преображенском храму почео је да служи српски свештеник. Павелић је побегао у Аустрију, затим се скривао у Италији, Аргентини, Шпанији – где је и умро 1959

Загреб је 8. маја заузела југословенска армија. Тог дана престала је да постоји Хрватска Православна црква. Већ 10. јуна, у Спасо-Преображенском храму почео је да служи српски свештеник. Павелић је побегао у Аустрију, затим се скривао у Италији, Аргентини, Шпанији – где је и умро 1959.г. По неким подацима, пред напуштање Загреба, Павелић је понудио митрополиту Гермогену да (заједно са клером) отпутује са њим у Аустрију, али владика је одбио – као и целокупно загребачко православно свештенство. По речима Шардт-Купчевског, митрополит Гермоген је изјавио: „ Нас је овде мало, али имамо епископство и православно духовништво, савест нам је мирна. У овим тужним временима сачували смо православље од пропадања. Спремни смо да пред слободно сазваним Сабором братске Српске Цркве, са учешћем архијереја РПЦЗ, одговарамо за сва своја деловања за време нашег служења“ [125].

По сведочењу В. А. Мајевског, митрополит је „подвижнички на себе преузео крст и храбро штитио поверену му руску (а такође и заплашену и провоцирану српску) паству, остајући с њом до последњег тренутка. Када су се комунисти приближили Загребу, он је – покоравајући се упорним молбама својих верника пристао да напусти град. Међутим, његов аутомобил су пресрели црвени партизани, који су старца- владику, заједно са хоровођом Космајенком зверски убили.[126]. Мајевски није у потпуности у праву. Владику Гермогена су 8. маја , заједно са протођаконом Алексијем Борисовим ухапсили југословенски комунисти. Усто, по сећању сведока они су остарелог митрополита малтретирали, водећи га раздевеног по улицама, али га нису убили на дан хапшења.

Владику Гермогена су 8. маја , заједно са протођаконом Алексијем Борисовим ухапсили југословенски комунисти. Усто, по сећању сведока они су остарелог митрополита малтретирали, водећи га раздевеног по улицама, али га нису убили на дан хапшења

Епископа Спиридона, који је успео да из Загреба побегне, ухапсили су 22. маја. Хоровођа Спасо-Преображенске цркве А. Космајенко и неки други свештенослужитељи су нестали, вероватно су их побили комунисти. По налогу владе Ј.Б. Тита, 29. јуна 1945г. одржано је суђење Војног суда при командатури Загреба, против 23 свештеника различитих конфесија – међу њима су била 6 православна. То, у суштини и није било суђење, него правни линч, јер се све одигравало без саслушања исказа сведока и речи бранилаца оптужених. Митрополит Гермоген (Максимов), епископ Спиридон (Мифка) , протојереји Серафим Купчевски, Јосиф Цвијановић, Дмитриј Мрихин, протођакон Алексиј Борисов, ако и неки свештенослужитељи других конфесија, као и начелник верског одељења Радослав Главаш су били осуђени самрт и убрзо затим стрељани. [127]

Уз то, нови режим се ни из далека тако оштро понео према католичкој Цркви, мада је у почетку покушавао да антикомунистички настројене католичке архијереје изједначи са усташама и да их учини одговорним за злочине НДХ против Срба. Међутим, већ 1945г., говорећи пред католичким бискупима, Тито је изјавио да “говори као Хрват и католик“ [128]. Током 1946г., архиепископ Алојзије Степинац је проглашен кривим за издају државе и убиства Срба и био је осуђен на 5 година затвора, од којих је одседео само 2, а после изласка из затвора га је римски папа прогласио кардиналом. Током 1988г., био је беатификован – тј. уврштен је у блажене. Треба нагласити и то, да до сада није дошло до јасног изјашњавања о позицији католичке цркве у односу на њено држање током Другог Светског рата.

Синод Српске Православне Цркве је 27. марта 1946г. донео одлуку о забрани свештенослужења за све свештенике које су рукоположили митрополит Гермоген и епископ Спиридон, али није разматрано питање о постојању Хрватске Православне Цркве. Неки свештенослужитељи и мирјани РПЦЗ сматрају мученицима владику Гермогена и оне пастире који су заједно с њим стрељани и да се успомена на њих треба васпоставити

Синод Српске Православне Цркве је 27. марта 1946г. донео одлуку о забрани свештенослужења за све свештенике које су рукоположили митрополит Гермоген и епископ Спиридон, али није разматрано питање о постојању Хрватске Православне Цркве [129]. У РПЦЗ, никада није дошло до Архијерејског суда владици Гермогену, али се у односу на њега дуго заузимао негативан став. Када је 1955г., син владикин, С. Максимов молио митрополита Анастасија да дозволи опело за његовог оца, Првојерарх је дозволио, с тим да се то “у тишини обави“, без јавног објављивања. Чак су и крајем 1990-их година, на заседању Архијерејског Синода РПЦЗ неко његови чланови оштро осудили делатност архиепископа Гермогена током Другог Светског рата.

Истовремено, неки свештенослужитељи и мирјани РПЦЗ сматрају мученицима владику Гермогена и оне пастире који су заједно с њим стрељани и да се успомена на њих треба васпоставити.

(*)

Примедбе

1. Institut fur Zeitgeschichte Munchen (даље - IfZ), Fb 87/2. Bl. 153350.

2. Ђурић В. Б. Усташе и Православље: Хрватска Православна Црква. Београд, 1989. С. 249.

3. Buchenau K. Kampfende Kirchen: Jugoslawiens religiose Hypothek. Frankfurt am Main, 2006. S. 68; Маевский В. Русские в Югославии: 1920-1945 гг. В 2 т. Нью,Йорк, 1966. Т. 2. С. 268.

4. IfZ, Fb 87/9. Bl. 6-7, MA 511. Bl. 814.

5. Buchenau K. Op. cit. S. 65.

6. Радић Р. Држава и верске заjеднице: 1945-1970. Д. 1. Београд, 2002. С. 92-93,101.

7. Hory L., BroszatM. Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945. Stuttgart, 1964. S. 96.

8. Ebenda. S. 97.

9. IfZ, Fa 502, Bd. 1. Bl. 164; Buchenau K. Op. cit. S. 67.

10. IfZ, Fb 87/1. Bl. 153664, Fb 87/4. Bl. 161536.

11. МоссВ. Православная Церковь на перепутье: (1917-1999). СПб., 2001. С. 242.

12. IfZ, МА 516. Bl. 259.

13. Ebenda, Bl. 1262,1268.

14. Politisches Archiv des Auswartigen Amts Bonn (далее - AA), Inland I-D, 4741.

15. Bremer T. Kleine Geschichte der Religionen in Jugoslawien. Freiburg; Basel; Wien, 2003.

S. 32; Buchenau K. Op. cit. S. 69-70.

16. Hory L., Broszat M. Op. cit. S. 65; Полчанинов Р. Русский православный приход в Сараево // Православная Русь. 2002. N 20. С. 7.

17. Wertz I. On the Serbian Orthodox Martyrs of the Second World War // Orthodox Life.

1983. N 1. P. 15-26.

18. Hory L., Broszat M. Op. cit. S. 101.

19. Иоанн (Шаховской), архиеп. Избранное: Собр. соч. В 2 т. Т. 2. Нижний Новгород, 2002. С. 163.

20. IfZ, МА 516. Bl. 286.

21. Мосс В. Указ. соч. С. 240-241.

22. KosovicB. Zrtve drugog svetskog rata u Jugoslavije. London, 1985. S. 102,174,182; Zerja-vic V. Gubici stanovnistva Jugoslavije u drugom svetskom ratu. Zagreb, 1989. S. 61, 82; AlmondM. Europe's Backyard War. London, 1994. P. 137; Bateljaju. Crna knjiga o grozovitostima komunisticke vladavine u Hrvatskoj. Zagreb, 2000. S. 61; SteindorfL. Kroaten: Vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Munchen, 2001.

23. Прийма И. Голоса Сербии. СПб., 1993. С. 94; Новопросиявшие святые земли Сербской // Православная Русь. 1999. N 7. С. 3-5.

24. Радић Р. Указ. соч. С. 61.

25. Bundesarchiv Berlin (далее - ВА), R 901/69301. Bl. 259, 275; Русская жизнь. 1946. 25 сентября.

26. Синодальный архив Русской Православной Церкви за границей в Нью,Йорке (далее - С А), д. 51/44.

27. Маевский В. Указ. соч. Т. 2. С. 273.

28. Радић Р. Указ. соч. С. 62.

29. Церковная жизнь. 1942. N5. С. 79.

30. Григорий (Граббе), еп. Завет святого Патриарха. М., 1996. С. 332.

31. Мосс В. Указ. соч. С. 242; Stepinac's Hat is Blood,Red // The Christian Century. 1953.

14 January. P. 42,43.

32. Kipa. 1943.1.07.

33. Bremer T. Op. cit. S. 34.

34. ВА, R 901/69301. Bl. 128.

35. Косик В. И. Русская Церковь в Югославии: (20-40,е гг. XX века). М., 2000. С. 242; Маевский В. Указ. соч. Т. 2. С. 301.

36. Косик В. И. Указ. соч. С. 83-84.

37. Свято-Богородицкий Леснинский монастырь. Мадрид, 1973. С. 50-58; Арсеньев А. Русская интеллигенция в Воеводине // Русская эмиграция в Югославии. М., 1996. С. 77.

38. Торжество в Свято-Троицкой обители // Православная Русь. 1997. N 7. С. 8-9.

39. Косик В. И. Указ. соч. С. 143.

40. ВА, R 901/69300. Bl. 288, 62Di 1/85. Bl. 32,36.

41. Православная Русь. 1941. N 17-18. С. 7.

42. ВА, R 901/69301. Bl.126-128, 251.

43. Свято-Богородицкий Леснинский монастырь. С. 59.

44. Российский государственный военный архив, ф. 500, оп. 3, д. 36, л. 93-95.

45. Никон, еп. Леснинский женский монастырь. 1885-1955. Нью,Йорк, 1955. С. 3-8; В., монахиня. На развалинах Хоповской обители в Сербии // Православная Русь. 1947. N 9. С. 9-11; Черкасов-Георгиевский В. Русский храм на чужбине. М., 2003. С. 155-156.

46. Иоанн (Шаховской), архиеп. Указ. соч. Т. 2. С. 162-163.

47. ВА,R 58/218. Bl. 31-32.

48. Ногу L., Broszat M. Op. cit. S. 120.

49. ВА, R 901/69301. Bl. 77-81; KristoJ. Sukob simbola: Politika, vjero i ideologije u Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj. Zagreb, 2001. S. 247.

50. Jelic-ButicF. Ustase i nezavisna drsava Hrvatska: 1941-1945. Zagreb, 1978. S. 176.

51. Pozar?. Hrvatska Pravoslavna Crkva u proslosti i buducnosti. Zagreb, 1996. S. 103.

52. Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 149.

53. KristoJ. Sukob simbola... S. 250.

54. См.: Bremer T. Op. cit. S. 36; Matic B. Prota: Krst i petokraka prote Milana Smiljanica. Beograd, 1985.

55. IfZ, МА 1039. Bl. 472,473; Pavelic A. Hrvatska Pravoslavna Crkva: Akta 1941-1945. Madrid, 1984. S. 7-9.

56. IfZ, МА 1039. Bl. 477-491.

57. Ebenda, МА515.Bl. 1038.

58. Радић Р. Указ. соч. С. 99.

59. PozarP. Op. cit. S. 136.

60. Pavelic A. Op. cit. S. 18.

61. AA, Inland I,D, 4743.

62. Ebenda.

63. Ebenda; Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 252.

64. AA, Inland I-D, 4743; Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 163.

65. Православная Русь. 1942. N 9-10. С. 8.

66. СА, д. 23/40.

67. AA, Inland I-D, 4798; СА, д. Об учреждении в Германской епархии 2,го викариатства, л. 15, д. 24/42.

68. Pozar?. Op. cit. S. 142-143.

69. Obrknezevic M. Razvoj pravoslavlja u Hrvatskoj i Hrvatska Pravoslavna Crkva. Munchen; Barcelona, 1979. S. 251, 253.

70. Гаврило (Дожић). Meмoaри патриjарха српског Гаврила. Paris, 1988. S. 90.

71. Pozar?. Op. cit. S. 146-147.

72. В А, R 901/69670. Bl. 32.

73. AA, Inland I-D, 4740.

74. Церковное обозрение. 1942. N 4-6. С. 11.

75. Obrknezevic M. Op. cit. S. 253-254.

76. PavelicA. Op. cit. S. 19.

77. Церковное обозрение. 1942. N 7-8. С. 6; Nedjeljne vijesti. 1942. 6. 06; KristoJ. Sukob simbola... S. 253-254.

78. Nedjeljne vijesti. 1942.8. 06

79. KristoJ. Sukob simbola... S. 249.

80. Ђурић В. Б. Op. cit. С. 194.

81. Там же. С. 170-171; KristoJ. Sukob simbola... S. 261.

82. AA, Inland I-D, 4794.

83. Ebenda, 4743.

84. Ebenda, 4742.

85. Ebenda, 4741,4742.

86. KristoJ. Sukob simbola... S. 261-262.

87. СА, д. 23/40; Россия. 1948.14 июля; Новое русское слово. 1948.1 апреля.

88. ВА, R 901/69670. Bl.15,33.

89. Ebenda, Bl. 7-8.

90. Поспеловский Д. Русская Православная Церковь в XX в. М., 1995. С. 219.

91. AA, Inland I-D, 4798.

92. СА, д. Протоколы Архиерейского Синода 28 ноября 1940 - 18 сентября 1946 гг.

93. AA, Inland I-D, 4742.

94. Ebenda.

95. Полчанинов Р. Указ. соч. С. 5-7.

96. СА, д. 18/41; AA, Inland I-D, 4740.

97. СА, д. 51/44.

98. Ebenda; СА, д. 15/41, л. 1.

99. Церковное обозрение. 1943. N 1. С. 8; KristoJ. Sukob simbola... S. 261.

100. СА, д. 23/40.

101. Шардт-Купчевский М. А. Архиепископ Гермоген Екатеринославский и Новомосковский // Православная Русь. 2002. N 6. С. 6-7.

102. Церковное обозрение. 1942. N 11-12. С. 5,12.

103. Deutsche Zeitung im Ostland. 1943. 22 Oktober.

104. AA, Inland I-D, 4740; Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 200-203, 208-209.

105. Hrvatski narod. 1944. 31.10; PavelicA. Op. cit. S. 102.

106. Hrvatski narod. 1942. 16. 06.

107. Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 194.

108. KristoJ. Sukob simbola... S. 255-258.

109. Ibid. S. 259.

110. AA, Inland I-D, 4795; IfZ, МА 516. Bl. 1255,1262.

111. AA, Inland I-D, 4781.

112. KristoJ. Katolicka crkva i Nezavisna Drsava Hrvatska: 1941-1945. Dokumenti. Knj. 2. Zagreb, 1998. S. 272; ?uric V. Ustase i pravoslavlje: Hrvatska Pravoslavna Crkva. Beograd, 1989; Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 209-220.

113. Церковное обозрение. 1943. N 8. С. 4; Das Evangelische Deutschland. 1943.1 August. S. 121; Za Dom (Kroatische Korrespondenz, Zagreb). 1943. 2 September. S. 8.

114. Шардт-Купчевский М. А. Указ. соч. С. 6-7.

115. СА, д. 17/41.

116. AA, Inland I-D, 4743.

117. Ebenda.

118. ВА, R 901/69670. Bl.15, 20, 40; AA, Inland I-D, 4740, 4781; Pavelic A. Op. cit. S. 97-98; ozarP. Op. cit. S. 199.

119. Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 254.

120. СА,д.3/50.

121. AA, Inland I-D, 4742.

122. СА, д. 51/44.

123. Hrvatski narod. 1945. 12.04; Pavelic A. Op. cit. S. 102.

124. Шардт-Купчевский М. А. Указ. соч. С. 7.

125. Там же.

126. Маевский В. Указ. соч. С. 300-303.

127. PozarP.Op. cit. S. 339-340.

128. KristoJ. Katolicka crkva... S. 372.

129. Ђурић В. Б. Указ. соч. С. 256.

130. Шардт-Купчевский М. А. Указ. соч. С. 7.

Прилози

Nо1. [1]

29 априла 1942 г. Хопово.- Писмо архиепископа Гермогена (Максимова) митрополиту Анастасију (Грибановском).

Ви сте потпуно у праву када пишете, да се међу нашим епископима неће наћи ниједан који би одлучио да стане на чело православне цркве у Хрватској без одговарајућег благослова руске црквене власти, а такође и од стране Српске Цркве, јер по црквеним канонима је такав чин недопустив, јер би такав епископ на себе навукао не само моралну, него и канонску одговорност. Ја одлично памтим како се Св(јатејши) Патријарх Московски потпуно негативно исказао против аутокефалности Пољске Православне Цркве.

До сада, до нас нису допрли предлози од надлежних власти о установљавању аутокефалије, а ако би и дошло, ми бисмо се сматрали обавезним да се обратимо за дозволу и благослов руском Заграничном Синоду и само по његовим упутствима бисмо могли предузети одговарајуће мере. Истина, приватно нам је познато да се таква понуда очекује, али само толико, а замолио сам да добијем о томе извештај из Карловца како бих затим известио Синод. Још нисам добио одговор на моју молбу, а када га добијем, одмах ћу Вам писати.

У сваком случају умирите м(итрополита), Јосифа да ми [2], ценећи услуге Српске Патријаршије нашој Заграничној Цркви, нећемо ништа учинити штетно по њега. Молим Ваше св(ете) молитве, уз дубоко поштовање и братском љубављу, остајем Ваш верни слуга. Архиепископ Гермоген [3].

N2 [4]

9 јуна 1942 г. Београд.- Писмо митрополита Анастасија (Грибановског) архиепископу Богучарскоме Серафиму (Собољеву).

Ваше Високопреосвештенство, милостиви архипастиру!

Из приложених докумената [5] видећете какво је ново искушење погодило нашу Цркву услед антиканонског поступка Високопреосвећеног архиепископа Гермогена. Неопходност да се предузму хитне мере ради спречавања даљег саблазна и очувања братских односа са Српском Црквом, приморала ме је да донесем решење изложено у мојој одлуци од 24 маја/6 јуна о.г. [6].

О свему што се догодило, молим Вас да известите Св.Синод Бугарске Православне Цркве, а такође и да ми саопштите да ли Вам се чини могућим да добијете дозволу да допутујете овамо ради учешћа у заседању Синода.

(митрополит Анастасиј) [7].

Nо. 3 [8]

11 јуна 1942 г. Београд. – Обавештење митрополита Анастасија (Грибановског) Епископском савету при Управнику руским православним општинама у бившој Југославији

По добијеним обавештењима, у Хрватској је створена аутокефална Црква без одобрења Мајке-Цркве. На чело те нове Цркве, упркос светим правилима, стао је архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Гермоген.

Због тога што је прекршио читав низ светих правила и зато што се не потчињава својој канонској власти – Архијерејском Синоду, ја сам га , одлуком од 24 маја/6 јуна (казнио) забраном (чинодејствовања). Услед тога, руско свештенство које се налази у Хрватској мора да се клони од сваког молитвеног канонског општења с њим, о чему ће им Епископски савет дати одговарајућа упутства.

(Митрополит Анастасиј)

No4 [9]

16 јуна 1942 г. Београд.- Телеграм представника немачког министарства иностраних послова својим шефовима о томе да митрополит Анастасиј не признаје Хрватску Православну Цркву.

ДНБ у Загребу је 6 (јуна) саопштио о стварању Хрватске Православне Цркве, којој је за првог митрополита поглавник поставио руског архиепископа Гермогена. Молим телеграфска упутства о томе какво држање да заузмемо према овом догађају. Дипломатска мисија у Аграму ме је већ замолила да ометам Анастасија, патријарха локалне Руске Цркве [10], који не признаје оснивање нове Цркве у Хрватској. У вези с тим, познато је да је патријарх Анастасиј саопштио привременом вршиоцу дужности председника Синода Српске Православне Цркве да он не признаје нову Хрватску Цркву, да није сагласан са именовањем митрополита Гермогена, да га је уклонио са положаја и да против њега отпочиње судски поступак, у складу са канонским правом. До разјашњавања нашег става, ја сам се потрудио да цензура спречава могуће јавно изјашњавање патријарха Анастасија и да му поверљиво ставе на знање да је пожељно да одустане од сваког јавног изношења мишљења у проповедима, и сл. против нове Хрватске Православне Цркве. Он се с тим сагласио, остајући, ипак, при ставу да је стварање нове Цркве и ступање на њено чело Герогена недозвољиво по канонском праву и да је легализација оног што се десило могућа једино уз пристанак Српске Православне Цркве. Бенцлер.

Nо5 [11]

17 јул 1942 г. Загреб.- саопштење немачког посланика у Хрватској своме министарству иностраних послова о преговорима са поглаварем ХПЦ митрополитом Гермогеном.

Приликом моје узвратне посете митрополиту Гермогену, било је поменуто његово планирано путовање у Београд. Гермоген рачуна, да мада има намеру да се одазове позиву митрополита Анастасија, ипак се плаши да преговори неће довести до позитивних резултата, јер је Анастасиј једнострано информисан од стране српског митрополита . Уколико би он (митрополит Гермоген) имао гаранцију да је митр(оплит) Анастасиј исправно информисан и да постоје перспективе за било какву заједничку акцију, био би спреман да одмах отпутује. На тај његов исказ нисам му ништа обећао, али сам уопштено поменуо да сам, као и раније, радо спреман да га на било који начин подржим.

Митрополит Гермоген је тако рекао да му се рад овде одвија на повољан начин. Од планираних три епископа за будућност, један ће бити Рус, а два Србина. Тако, изгледа, није успело да се пронађе ниједан Хрват за место епископа. Даљи извештај следи. Каше.

Nо. 6 [12]

25. маја 1944 г. Хрватска – Рапорт дивизијског свештеника коњичке козачке дивизије у Хрватској, протојереја Евгенија Јаржемског митрополиту Анастасију (Грибановском).

 Сматрам својом дужношћу да известим Ваше Високопреосвештенство да сам 16. маја био позван у штаб дивизије, где ми је било дато да прочитам писмо арх(иепископа) Гермогена, у коме он пише, да му је постало познато да у дивизији постоје свештеници који опслужују дивизију. Он захтева да сви свештеници њему поднесу молбу да их постави на дужности, а до тог постављања су обавезни да врше богослужења по новоме стилу, у њима помињу његово име и име поглавника; у случају неиспуњавања тих његових захтева , он ће предузети мере да се они изврше. Прочитавши писмо, изјавио сам да се ти захтеви не могу испунити, и – да ако би немачка команда настојала да се они испуне, ја бих био принуђен да одем из дивизије и мислим да ће тако поступити и остали свештеници.

Тон писма је био толико груб и изазивачки, да је заиста све у дивизији који су га прочитали, наљутио. Писмо је било датирано 14. априла, а добили смо га 13. маја. Јуче, 24. маја, позвао ме је мајор Ељс, који је задужен да рапортира о томе. Он се у детаљима интересовао о томе, о односу православних Цркви према том питању, и закључио је да су захтеви митрополита Гермогена незаконити. Одлучено је да му се одговори да је немачка армија екстериторијална и да није дозвољено ничије мешање у то питање. Очигледно, овај инцидент ће се тиме и завршити.

Умољавајући благослов Вашег Светитељства, смирени послушник протојереј Евгениј Јаржемски.

Примедбе (на Прилоге)

1. Синодальный архив Русской православной Церкви за границей в Нью,Йорке (далее - СА), д. 23/40, б/л. Подлинник.

2. Имеется в виду живший в то время в монастыре Хопово вместе с архиепископом Ермогеном архиепископ Курский и Обоянский Феофан.

3. 25 мая 1942 г. митрополит Анастасий сообщил о письме архиепископа Ермогена в Сербский Синод.

4. СА, д. 23/40, б/л. Копия.

5. В деле упомянутые документы отсутствуют.

6. Этой резолюцией владыка Ермоген был запрещен в священнослужении и отдан под духовный суд архиереев РПЦЗ.

7. Ответное письмо архиепископа Серафима отсутствует.

8. СА, д. 23/40, б/л. Копия.

9. Bundesarchiv Berlin (далее - B A), R 901/69670, Bl. 52. Телеграфный бланк.

10. Митрополит Анастасий (Грибановский) никогда не имел титула Патриарха.

11. BA, R 901/69670, Bl.15. Подлинник.

12. С А, д. 41/43, б/л. Копия.

Аутор (М. В. Шкаровский) је доктор историјских наука, виши научни сарадник Централног државног Архива Санкт-Петербурга.

Извор: Вестник Церковной истории. Москва. 2006 г. N4 с.221-262

(С руског превео: Василије Клефтакис; превод по: http://www.rusk.ru/monitoring_smi/2008/03/07/k_istorii_pravoslavnoj_cerkvi_v_horvatii/)