Истрајне активности на ширењу истине о Косову и страдању тамошњег српског народа, у Русији, Белорусији, Грчкој, Румунији, Кипру, не само што би побудиле јавно мнење тих земаља, већ би и тамошње владе подстакле да се са нама енергичније боре за елементарну правду.

ЕУ је и даље оптерећена недостатком консензуса у вези с Косовом, пошто Шпанија, Словачка, Грчка, Румунија и Кипар – свака понаособ дубоко свесна сопствених унутрашњих националних неприлика у вези са самоопредељењем – одлучно ускраћују признавање независности.

Стратешка одлука моје земље да на једнострано проглашење независности Косова одговори обраћањем Међународном суду правде, после одобрења које је прошле године дала Генерална скупштина УН, представља типичан пример заокрета ка миру на  западном Балкану.

Управо је у томе и задатак српске младости. Да, кроз никад прекинуту борбу за очување државе, немирење са поразима, избори своју будућност, али уједно и пружи пример старима, уколико су они у стању да након свега прихвате постојање апсолутних вредости.

Чак и највећи могући протести Срба широм света вероватно не би могли да спрече проглашење независности Косова и Метохије и признавања те независности од стране великог броја држава. Али, да ли би било исто да је до тих протеста у протеклих 15 дана ипак дошло?

Оно што је сада прилично извесно је да је српска политика према Косову претходних месеци, као и током преговарачког процеса, демонстрирала јединство, одлучност, конструктивност и принципијелност остајања у границама међународног права.

Амерички рат против Србије био је неуставан, неправедан, и неразуман. Конгрес га никад није одобрио. Србија, наш савезник у оба светска рата, никада нас није напала. Од Срба смо направили непријатеље и од себе одбили Русију, зарад стварање друге муслиманске државе на Балкану.

Те сличности су значајне и због тога што се за нову државу која је у недељу проглашена у Приштини тешко може рећи да ће бити независна. Уместо тога, оно што се сада појавило на југу од реке Ибар јесте постмодерна држава.

Бошњаци очекују да се Србија извини за геноцид у Сребреници, што значи да индиректно призна и да га је починила, упркос супротној одлуци Међународног суда, који је такву оптужбу одбацио. Следећи услов јесте да „агресорска и геноцидна" Србија плати ратну одштету.

Природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“.