Србија је до сада била изванредно успешна. Будући да не постоји магичан број након којег се нека земља може сматрати истински сувереном, дипломате Сједињених Држава кажу како ће Косово постићи критичну масу пошто га призна негде између 50 и 100 земаља.

Изазови су данас такви да сваки политички актер мора бити крајње одређен према тим изазовима. Неке снаге у свету и државе подржавају независност Косова, и Србија на то мора да реагује. Немогуће је држати очи затворене.

Ко је највише погођен отимањем Косова? Па, разуме се – Косовци. Народ којем Нушић није уочио осмех на лицу, док им се обраћао као српски конзул пре ослобођења. Они који истрајавају у борби до последњег.

У СДА су, можда баш због тога, решили да буду знатно чврши преговарачи и на данашњим “ситницама” као што су буџет и амандмани на Устав РС, мада, рецимо, један од тих амандмана предвиђа  успостављање механизма преноса надлежности са ентитета на ниво БиХ.

То су јасни принципи наше политике: Косово је Србија, улазак целовите Србије у ЕУ, стални економски развој и бољи живот грађана. И, наравно, беспоштедна борба против корупције и криминала. 

Проблем није у томе што се „српски националисти“ одупиру „Западу“, како то кажу они амерички новинари који славе први амандман тако што имитирају Стејт Дипартмент, већ у томе што је Бушова администрација покушала да наметне војно решење политичком проблему, кршећи повељу УН.

Сматрам да би за разматрање могао бити добар и предлог моје маленкости да ФБИХ има четири кантона: два централна, мешовита, који би остали непромењени, те Херцег-Посавски (који укључује Кантон 10 и Западнохерцеговачки) и Унско-Босански. Избор делегата у Дом народа ФБИХ остао би непромењен.

Као гаранција да би исход 2025. био повољнији него 1995, замишљено је да овог пута чим Бошњаци закувају, Амери долете авионима и комшијама који неће јединствену БиХ баце бомбе, а њима вреће долара. Што је баби мило, то јој се и снило.

Било који политичар из Сарајева који би данас покушао градити компромисну стратегију са Републиком Српском аутоматски је суочен са оптужбом за пакт с самим Ђаволом. Неуспех умерене линије СДА, а успех екстремиста попут Силајџића или Лагумџије, најбоље то доказује.

Ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења.