Останак у Југославији је гарантовао мир без људских и материјалних жртава, те живот Срба и Муслимана у једној држави без одвајања државним границама Срба у Србији и Црној Гори од Срба у БиХ и без одвајања Муслимана у БиХ од Муслимана у Санџаку.

После оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, Златко Лагумџија остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром.

Највећа непознаница остаје ставка из „мапе“ магловито означена као „дефинисање ефикасног механизма координације о питањима ЕУ”. Ако се узме у обзир да већ годинама трају превирања о примени пресуде “Сејдић,Финци”,  онда ће за дефинисање овог “механизма” требати много више времена.

Бошњаци заиста и јесу директно наслеђе османске окупације данашње БиХ, односно исламизације њеног хришћанског становништва. Током наредних векова на бази посебне религије формирала се и специфична култура, а после на њој надградио недовршени бошњачки национални идентитет.

Стога, независност Косова – тачније њено признавање – представља чемерну причу о победи краткорочне користи над дугорочним планирањем, и доказује да оно што људи желе не мора увек да се поклапа са њиховим стварним интересима.

Акције захвалности овим земљама које одолевају притисцима САД требало би да буду и званичне државне – пре свега дипломатске. Али у ово би требало да се укључи привреда, медији, универзитет, црква и цивилни сектор. Тако и у организацији српског НВО сектора.

Наравно, требало би признати да је ово катастрофа за Србе и заиста велика неправда у смислу да је тиме нанета увреда њиховом поносу и историји. Међутим, ову неправду су сами себи нанели.

Где смо сада и куда ћемо ? Да ли је иком од њих „пало на памет“ да је објективно одговоран? Да врши најодговорније државне функције у тренутку када држава престаје да постоји, а део територије јој се откида?

Сам чин окупирања и сецесије дела државне територије, чији протагонисти су америчка администрација и администрације економски најразвијенијих земаља Европе, резултат је западног инструменталног ума који досеже свој врхунац у циничном уму.