Ја сам решење вековних антагонизама између Срба и Албанаца на Косову и Метохији видео у компромису историјског и етничког права. Тај компромис подразумева право Албанаца да се уједине са својом матицом Албанијом, са територијама на којима су већина.

Српске снаге безбедности повукле су се са Косова у јуну 1999. године, после потписивања Кумановског споразума. Уместо „мултиетничке демократије”, НАТО и УНМИК донели су Косову албанску власт и етничко чишћење Срба, процват криминала и корупције.

То су јасни принципи наше политике: Косово је Србија, улазак целовите Србије у ЕУ, стални економски развој и бољи живот грађана. И, наравно, беспоштедна борба против корупције и криминала. 

Проблем није у томе што се „српски националисти“ одупиру „Западу“, како то кажу они амерички новинари који славе први амандман тако што имитирају Стејт Дипартмент, већ у томе што је Бушова администрација покушала да наметне војно решење политичком проблему, кршећи повељу УН.

Никакав „завет предака”, никакве обавеза за потомство не могу да оправдају то што ће човек протраћити свој живот онако како „траже преци”. Ми немамо право ни због чега да људима угрожавамо нормалан, сигуран, бољи живот.

Док Мићуновић говори о „нама” и о бољитку „нашег” живота, очигледно је да он под тим не подразумева читаво наше друштво. То „ми” свакако не укључује наше сународнике на Космету – чија нас „једина могућа судбина” наводно држи за таоце – већ се дефинише наспрам њих.

Објављивање косовске независности дочекано је брзим дипломатским признавањем од Вашингтона и појединих земаља ЕУ, укључујући и Немачку. Tа независност и њено признавање отворено крше резолуције УН везане за Косово и извргавају руглу целокупни систем међународног права.

Србија није једина земља која је изгубила територију. Европска историја 20. века пуна је губитака – у територијама и у људству. Српској политици није успело да умири Косово. 

Случај Косова и случај РС јесу различити скоро у сваком погледу. Босна је (још више него Косово) једна историјски настала покрајина у чија су истакнута обележја, све до рата 1992-1995, спадале мултиетничност и мултикултуралност.

Предати контролу Косова и Метохије у руке таквим организацијама је исто као вратити Авганистан у руке талибана. Није било никаквих гаранција за сигурност и безбедност изузетно мале српске мањине.