Ništa još nije gotovo, ali da ne bismo osvanuli u situaciji gdje smo obaviješteni da jeste gotovo – svako od nas mora da jasno i nedvosmisleno kaže: kao Srbin i/li građanin Srbije ne pristajem na prihvatanje ponuđene kapitulacije

Đukanovićev plan je da preda crkvena imanja bez ekonomskog značaja nekanonskoj organizaciji koja je vođena od raščinjenog šarlatana

Tvrdi se, da će se na području Jasenovca, na dan proglašenja biskupa Stepinca svecem, onog koji je blagosivja ustaše,održat koncert za nekoliko stotina tisuća hrvatskih domoljuba na kojem će pivat sam Tompson. 

Kao najnaprednija evroregija, Vojvodina ima revolucionarno novi oblik vlasti, koji čini izblansirana kombinacija izabranih predstavnika manjina i organa zbora NVO, koje se smenjuju po tačno utvrđenom etničko-manjinsko-etičkom ključu.

Tek kad stignu odgovori na sva ta pitanja, možda će nestati i višedecenijski spor. Ali zajednička liturgija dve crkve u Hramu Svetog Save je veliki početak i može se tumačiti kao do sada najozbiljnija najava rešenja

Vlast je već  započela  kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju!  Moguće da će dati i koju crkavicu  u te svrhe?!  Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu.  Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala „izvoznu šansu“. 

Amerikanci su u vreme pripremanja „Oluje“ opskrbljivali hrvatsku vojsku podacima o kretanju Srba u Krajini i pokretima Vojske Jugoslavije. Bojali su se da će Milošević napraviti protivudar s dve tenkovske brigade.

Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“ najoštrije osuđuje fingirane, iskonstruisane, izmišljene i ničim opravdane optužbe iz već viđenog arsenala diktatorskog režima Aleksandra Vučića o "neuspelom pokušaju atentata na predsednika i pokušaju navodnog državnog udara"

U svim nevoljama, nedaćama i stradanjima Srpska Pravoslavna Crkva je delila i radosti i tuge vascelog srpskog naroda, a Patrijaršija srpska je bila i ostala simvol narodnog jedinstva i onda kada je državno ustrojstvo i jedinstvo bivalo razbijeno

Priča o miniranom Žrnovu i priča o izgubljenom srpskom jeziku je, dakako, jedna ista priča. Naravno da kritički argumenti protiv kralja Aleksandra i Vuka Karadžića postoje, i naravno da ih ne treba ignorisati. Ali fiksacija na „prosuto mleko“, opsesivno vraćanje na trenutak u istoriji kada su naši preci načinili izbor koji mi smatramo za pogrešan, ali koji nikakvim misaonim i ideološkim naporom ne možemo izmeniti, predstavlja jedan od najrazornijih elemenata patologije srpskog društva današnjice.