четвртак, 18. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Шта Србија може, али неће

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
уторак, 19. септембар 2023.

 Постоји једна чињеница која се, као константа, провлачи већ четврт вијека у односу Србије према Босни и Херцеговини у цјелини, а нарочито према Републици Српској.

То је одсуство жеље Србије да, иако је на то обавезује и међународна уговорна обавеза, предузме било шта на заштити суверенитета БиХ и с тим у вези уставног положаја Републике Српске. Све власти у Србији, почевши од Милошевићеве, преко досовске, па све до данашње власти Александра Вучића, никада нису учиниле било шта на том плану.

То је одсуство жеље Србије да, иако је на то обавезује и међународна уговорна обавеза, предузме било шта на заштити суверенитета БиХ и с тим у вези уставног положаја Републике Српске. Све власти у Србији, почевши од Милошевићеве, преко досовске, па све до данашње власти Александра Вучића, никада нису учиниле било шта на том плану

Умјесто тога, Србија четврт вијека само нијемо посматра колонијално управљање над нама у БиХ, што остаје као трајни биљег и тамна мрља у нашој историји.

Ево доказа и аргументације који поткрепљују све претходно речено. Чланом 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ тадашња СР Југославија, односно Република Србија као њена правна насљедница, преузела је међународну уговорну обавезу да промовише Устав БиХ, а то значи и да промовише сувереност БиХ прописан тим уставом, који ни у једном свом члану, укључујући и преамбулу Устава БиХ, не дозвољава да високи представник и тзв. савјет за примјену мира управљају над БиХ као да је она њихова колонија или територија под старатељством, а не држава чланица УН. Када се преузме оваква уговорна обавеза, онда она даје право титулару те обавезе да, чим уочи да било ко повређује суверенитет БиХ, покрене одговарајућу правну процедуру ради његове заштите. У том правцу Србија може, само да хоће, предузети двије активности од пресудне важности. 

За разумијевање прве могућности која стоји на располагању Србији треба поновити да је БиХ држава, чланица УН, усљед чега јој припада неотуђиво право на државну сувереност. А та сувереност, како прописује члан 2. Повеље УН, значи забрану мијешања у унутрашње послове БиХ као државе од стране било кога - забране која једнако важи како за УН и све органе те организације, тако и за све друге државе и појединце. Од ове императивне норме може се одступити само ако би била укинута одговарајућом измјеном Повеље УН којом би било дозвољено да УН или нека држава, самостално или удружена са другим државама, може некој трећој држави да намеће законе умјесто надлежних институција те државе. Али то досад није учињено, нити ће, јер би то значило ерозију држава. Ове чињенице су у вези са чланом 53. Конвенције УН (тзв. Бечке конвенције) о праву међународних уговора, којим је прописано да је ништав сваки уговор који је у тренутку закључења супротан императивној норми општег међународног права. Истим чланом је одмах затим одређено да је "императивна норма општег међународног права норма коју је прихватила и признала читава међународна заједница држава као норму од које није допуштено никакво одступање и која се може измијенити само новом нормом општег међународног права исте природе". 

Све и да је високи представник, а није јер га на ту функцију може именовати само Савјет безбједности УН, који то није учинио, Кристијан Шмит не би имао право да држави чланици УН намеће своју вољу као закон јер то, како је показано, забрањује Повеља УН

Једна од таквих императивних норми је и она из Повеље УН која забрањује да се над било којом државом, па и над БиХ, успостави протекторат (систем старатељства), јер је чланом 78. Повеље УН изричито забрањено успостављање таквог система над било којом државом чланицом УН. Нажалост, упркос свим тим забранама, јасно прописаним Повељом УН као највишим правним актом међународног права, својеврсним уставом тог права којем према члану 103. Повеље УН не смију противрјечити сви други акти, над БиХ је ипак успостављен протекторат који, ево, траје 26 година, имајући у виду да је 1997. године високи представник у БиХ своју вољу почео противправно наметати као закон у БиХ. Својеврсну кулминацију таквог противправног односа према држави чланици УН доживјели смо почетком јула ове године, када је Кристијан Шмит своју вољу наметнуо као закон, тачније речено као кривично дјело у БиХ, јер је рекао да ће ићи у затвор од шест мјесеци до пет година свако службено или одговорно лице у институцијама БиХ које не примијени одлуку високог представника. Све и да је високи представник, а није јер га на ту функцију може именовати само Савјет безбједности УН, који то није учинио, Кристијан Шмит не би имао право да држави чланици УН намеће своју вољу као закон јер то, како је показано, забрањује Повеља УН. Такво нешто Повеља УН дозвољава да се чини само над територијама које нису државе него су под старатељством (протекторатом), у ком случају се онда, како стоји у члану 81. Повеље УН, најприје закључи споразум о старатељству који, пише у том члану, "садржи услове под којима ће се управљати територијом под старатељством и одређује власт која ће вршити управу над територијом под старатељством".

Вјеровали или не, овакав споразум постоји и над БиХ, а то су тзв. Бонски закључци из децембра 1997. године, усвојени од групе држава које су себе, без икаквог овлашћења у Повељи УН, Дејтонском споразуму или било ком другом извору међународног права, назвале "Савјетом за спровођење мира у БиХ". Тим закључцима оне су високом представнику дале наводно "овлашћење", какво му није дато, нити је могло бити дато ни Дејтонским споразумом јер то забрањује Повеља УН, да он у БиХ може наметати своју вољу као право и смјењивати било ког појединца. Све то није ништа друго до споразум тих држава о њиховом старатељском управљању над БиХ и одређивању високог представника као власти која ће вршити управу у БиХ, баш онако како је прописано цитираним чланом 81. Повеље УН.

Право на такву тужбу никада не може застарити, јер се старатељство, у ствари колонијализам у БиХ не може конвалидирати тиме што један дио становништва у БиХ (онај предвођен прије свега бошњачким политичким Сарајевом, али, руку на срце, и онај хрватски када му то одговара) хоће да се Босном и Херцеговином управља као да је колонија, само да би тиме била уништена Република Српска

Међутим, ту се јавља непремостива правна препрека коју затичемо у већ поменутом члану 78. Повеље УН, у виду забране да се систем старатељства не смије успостављати над државама чланицама УН јер ће се, како стоји у члану 78, међу државама "односи заснивати на поштовању начела суверене једнакости". Дакле, Бонским закључцима тзв. савјета за спровођење мира, који по својој правној природи нису закључци него противправни споразум о старатељству над БиХ, флагрантно је и тешко повријеђена сувереност БиХ, која јој према Повељи УН припада као држави чланици УН.

И та повреда постоји у континуитету све до данас, због чега Србија може, али неће, да у испуњавању своје уговорне обавезе из члана 5. Дејтонског споразума покрене тужбом поступак пред Међународним судом правде против држава из тзв. савјета за примјену мира у БиХ које су усвојиле противправне Бонске закључке и тзв. критеријуме 5+2 (критеријуме о томе до када ће БиХ третирати као свој протекторат), и да том тужбом, сагласно члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, тражи њихово поништење. Право на такву тужбу никада не може застарити, јер се старатељство, у ствари колонијализам у БиХ не може конвалидирати тиме што један дио становништва у БиХ (онај предвођен прије свега бошњачким политичким Сарајевом, али, руку на срце, и онај хрватски када му то одговара) хоће да се Босном и Херцеговином управља као да је колонија, само да би тиме била уништена Република Српска. Поред тога, наведени колонијализам не може се правно конвалидирати ни тиме што су институције у БиХ прихватале насиље ОХР-а, јер су то сваки пут чиниле под принудом, будући да је ОХР сваки пут када је наметао своје насиље писао да оно остаје на снази све док га у том облику, без икаквих измјена и допуна, не прихвате домаће институције.

Наиме, једнако као што је дала приједлог Генералној скупштини УН за усвајање наведене резолуције, Србија то може да учини и када је ријеч о тражењу савјетодавног мишљења од стране Међународног суда правде о томе да ли је, а очигледно је да није, у складу са Повељом УН да се над БиХ као државом чланицом УН управља од стране других држава и високог представника као да је БиХ територија под старатељством

Друга могућност која стоји на располагању Србији у вези је са вијешћу од 25.8. ове године. У тој вијести каже се да је у Генералној скупштини УН "на приједлог Србије усвојена резолуција везана за одрживи развој, која ће се спроводити од 2024. до 2033. године". Лијепа вијест која је, осим што је лијепа, важна и за проблем противправног стављања државе БиХ под систем старатељства. Наиме, једнако као што је дала приједлог Генералној скупштини УН за усвајање наведене резолуције, Србија то може да учини и када је ријеч о тражењу савјетодавног мишљења од стране Међународног суда правде о томе да ли је, а очигледно је да није, у складу са Повељом УН да се над БиХ као државом чланицом УН управља од стране других држава и високог представника као да је БиХ територија под старатељством. Другим ријечима, Србија има право, само ако хоће, да предложи Генералној скупштини УН усвајање резолуције којом би Генерална скупштина УН затражила савјетодавно мишљење од Међународног суда правде о том питању. А Генерална скупштина УН, на основу члана 96. Повеље УН, може у сваком тренутку да својом резолуцијом затражи од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о сваком правном питању, што значи и о питању правно недопустивог старатељског управљања над државом БиХ од стране високих представника, што је пар еxцелланце правно питање.

Да Србија све то може, само да хоће, не говори само вијест од 25.8. ове године, већ и један случај из 2018. године пред Међународним судом правде. Ради се о предмету тог суда број 1164 у којем је Србија показала спремност да брине, као што и треба да брине, о правним посљедицама сепарације архипелага Чаго од Маурицијуса, коју је противно међународном праву извршила Велика Британија. Дакле, у том предмету Србија је у својој писаној изјави од 27. фебруара 2018. године, у поступку који је претходио давању савјетодавног мишљења Међународног суда правде о нелегалности наведене сепарације, између осталог истакла (у тачки 29. изјаве) да "Република Србија снажно подржава напоре да се колонијализам у свим његовим облицима и манифестацијама приведе што прије и безусловно крају, у складу са принципима међународног права". Врховни принцип тог права је, како смо видјели, државна сувереност и забрана да се над државом успостави колонијализам или старатељство. А у тачки 46. своје писане изјаве од 27.2.2018. године Србија је у истом предмету истакла и да то што је у односу на архипелаг Чаго "Велика Британија закључила уговор са САД и успоставила војне инсталације у Архипелагу Чаго,.... такви односи не могу бити основ који би оправдавао непоступање према међународноправним обавезама", јер, како је Србија исправно истакла позивајући се на члан 103. Повеље УН, "та Повеља има јачу снагу над обавезама из било ког другог међународног уговора". Зашто је све ово важно за нас? Па зато што из тога видимо како се Србија брине за друге, али не и за нас овдје у Републици Српској и БиХ.

Све то, дакле, Србија може, али неће, чиме нас свјесно препушта колонијалном јарму и постепеном нестанку Републике Српске

Хоћу рећи како би Србија, само да хоће, све то могла да каже и у поступку пред Међународним судом правде ради одбране суверенитета БиХ. У том поступку, било да то учини тужбом или предлагањем да се затражи савјетодавно мишљење, Србија би могла само да понови како и у случају БиХ снажно подржава напоре да се колонијализам у свим његовим облицима и манифестацијама, па и у облику какав је 1997. године успостављен над БиХ, приведе што прије и безусловно крају, као и да то што су одређене државе (предвођене најснажнијим државама Запада) у децембру 1997. године закључиле међусобни уговор, који су назвале Бонским закључцима, а којим су себи и ОХР-у самовласно омогућиле да управљају Босном и Херцеговином као да је она њихова колонија, а не држава, не може тај уговор учинити правно ваљаним, јер је он супротан императивном начелу суверености БиХ као државе, које јој, као и свакој другој држави, гарантује Повеља УН. 

Све то, дакле, Србија може, али неће, чиме нас свјесно препушта колонијалном јарму и постепеном нестанку Републике Српске.

(nezavisne.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер