Градитељи нових држава имају хроничан проблем између онога чему теже да постигну својом политиком и реалног света, а случај Косова показује да та и таква политика није довела и до обећаног света, мира и правде. А Београд је у свему томе био врло, врло кооперативан.

Ако имамо у виду двојицу људи који су априла 2013. отишли у Брисел као грлом у јагоде и тамо потписали судбински документ о повлачењу Србије са Косова и Метохије, а врло брзо потом, јануара 2014, на почетку приступних преговора са ЕУ, без поговора преузели обавезу да de iure признају Косово, онда се може реално претпоставити да је скорашња прича о подели и разграничењу најобичнија димна завеса.

Убеђен сам да није случајно што су припадници „Младе Босне“ тражили уједињење око Србије као Пијемонта, јер је то значило спајање са извориштем, а почетком XX века и са јуначким слободарским узором и подстицајем.

Дакле, балканска етапа проширења НАТО-а приводи се крају. Остале су још само БиХ, Црна Гора и Србија. У БиХ НАТО има своје војне контингенте и базе, као и на Косову, јужној српској покрајини којој је управо НАТО и подарио независност.

 Све би се некако могло и разумети да Вучић овог лета није отворио питања на Косову и Метохији, готово истоветна питањима у РС која нису била у његовој политичкој агенди: аршини које је Вучић потегао у вези Космета сасвим су другачији од аршина које је испоставио Додику и РС. Залагање за "разграничење" на Космету и помињање референдума с тим у вези у Србији сада су за Вучића сасвим легитимни, тактички добри, малтене изузетно мудри политички потези, за разлику чак и од референдума о Суду и Тужилаштву БиХ у РС, а о "референдуму о статусу РС" да се и не говори

Повлачили су се путем на коме су били лака мета, јер им повлачење другим путем локалне власти нису дозволиле: окружени солитерима на којима су били снајперисти, док су их недалеко од пута којим су се кретали – пратили наоружани тузлански полицајци и територијалци.

Бранко Ковачевић је први грађанин Србије који ће се школовати на најпознатијој америчкој војној академији. Шта њега чека у наредне четири године, може се претпоставити. Како ће се одвијати војна сарадња Србије и САД, много је мање познато.

Како данас људи могу, поготову у Србији и у име Србије и српског народа да тако очајнички прихвате ту неку „реалност“ како је они називају, зато што су то решили неки Блер, Клинтон, Солана и не знам ко све не?

Наглашавајући да се сви волонтери јављају зато што воле Србију а не њих (њега и министре), дирљиво нам се понавља иста срцепарајућа прича, како су наши политичари пожртвовани, и једнако као и народ у служби вољене нам домовине.

Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против "геноцидног светосавља" дало још већи полет и снагу.