Као што је већ безброј пута истакнуто, да би се на историјској сцени учинила права ствар није потребна ни моћ, ни војска, ни богатство, већ само храброст, честитост и посвећеност идеалима правде и слободе. Младобосанци су то доказали држећи се истих вредности које су створиле једног Карађорђа, Његоша и Андрића.

Када је 1951. донета одлука о подизању маузолеја, СПЦ није ималаприговора и садашња изградња маузолеја у ствари је наставак радова, који су били обустављени због недостатка средстава. Што се тиче Његошеве гробнице, она је својина општине Цетиње.

У свим странкама у РС истичу како не намеравају да одступе од подршке Декларацији о војној неутралности РС изгласаној у Народној скупштини РС пре годину и по дана: иако није de iure обавезујући, тај документ de facto представља политичку обавезу свима, па се тако и понашају. То, наравно, не значи, да се део српских политичара можда неће предомислити у наредном периоду, мада су слична предомишљања у претходних петнаестак година углавном била колективног карактера

Пред нама се отвара суштински проблем – питање одбране идентитета, традиције и историјске свести српског народа. Сећање на Први светски рат се у нашем народу чува с побожним поштовањем као да је у питању свети рат. 

Већ смо кажњени по принципу колективне одговорности, само је остало да се спроведе суђење на коме би се дао легитимитет овом убијању Срба. Јер, овде је све мање наивних који верују да овај рат није њихов рат и да неко овде ратује против Милошевића.

Радило се о добро осмишљеној прљавој кампањи, манипулацији надама грађана, и то у координацији са евроатлантским структурама у иностранству (темпирано потписивање ССП, „Операција Фијат“, притисак на инвеститоре да привремено обуставе планиране активности).

 Српске судије на Косову и Метохији које одбију да буду део сепаратистичког правосуђа Приштине остаће без посла. Слично се догодило и са више од 1000 припадника МУП-а Републике Србије који и дан-данас после пет година своју правду потражују по судовима. 

Бриселски споразум иде у правцу принудног озваничења од стране Србије тог запечаћења. Било би добро да они који иду на подворење и разговоре у Брисел, при сваком одласку прођу кроз рањену НАТО бомбама Кнез Милошеву улицу и да се присјете макар годишњице 6. априла 1941. године.

Србија је једина европска земља коју је НАТО бомбардовао. То бомбардовање било је нелегално, без одлуке Савета безбедности. Бацајући бомбе по Србији, НАТО је починио злочине над цивилним становништвом. Зато Србија не може тек тако да уђе у НАТО.

И док смо били у стању да сами себи прописујемо шта је нормално, а шта није, били смо у стању и да напредујемо, да растемо, да се развијамо. И ако хоћемо опет да будемо неко и нешто, прво што треба да урадимо јесте да одбацимо сваки диктат нормалности који нам се намеће са стране. И да се не осврћемо на оне који мисле да нисмо нормални.