недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Двадесет једна година од злочина над војницима ЈНА у Тузли
Истина и помирење на ex-YU просторима

Двадесет једна година од злочина над војницима ЈНА у Тузли

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
субота, 18. мај 2013.

 Петнаестог маја навршило се тачно 21 година од злочина над припадницима ЈНА који су се повлачили у колони из касарне “Хусинских рудара” у Тузли. На месту злочина, у некадашњој Скојевској улици на Брчанској малти и овог 15. маја породице жртава и преживели војници ЈНА запалили су свеће, и то под јаким обезбеђењем локалне полиције[1]: те полицијске мере постале су обавезне пошто су пре неколико година учесници комеморације били извређани од стране локалног становништва, а венци које су донели били су буквално изгажени.

Али, до дана данашњег нико није кажњен за злочине у предмету познатом под називом “тузланска колона”, а двојица оптужених су ослобођени. Истина, након првобитног ослобађања, суђење члану Оперативног штаба тузланског МУП-а Илији Јуришићу обновљено је и још траје у Београду. Јуришић се терети да је учествовао у командовању напада припадника МУП-а РБиХ и ТО РБиХ на колону ЈНА, при чему је убијен најмање 51 припадник ЈНА, а више десетина их је рањено, заробљено и заточено. Неки од њих сведочили су да су мучени током заточеништва, а последњи заробљеници размењени су три месеца касније.

Недовољно сведочење!?

Случај оптуженог Изета Смајића завршен је у тузланском Кантоналном суду ослобађањем од оптужби да је пуцао у уста рањеном војнику ЈНА Радовану Крстићу, који је чудом преживео. А за тај злочин, после Смајића, никада после тога није оптужен нико други.

Радован Крстић данас има 40 година и живи у Бијељини. После ослобађајуће пресуде, огорчен је на правосуђе у БиХ, а више не жели да говори ни за медије, иако се добро сећа детаља напада на део колоне у коме се налазио. “Када смо кренули да напуштамо касарну, у Тузли је била тишина, готово невероватна. Два минута пре него што је одјекнуо први хитац, видео сам једну жену како нам маше. Одмахнуо сам. Онда је почео пакао. Рањен сам у обе ноге, мислим у Скојевској улици, али од шока пошто је преко мене пао мртав један војник, нисам осетио ништа. И возач је тада био рањен у стомак и груди, али је на срећу наставио да вози и прође Брчанску малту до бензинске пумпе код Славиновића. Ту се камион преврнуо, а ја испао из камиона. Док сам лежао, појавили су се неки њихови војници. Један од њих ми је сео на груди и питао где ми је пушка. Када сам рекао да је немам, погледао ме је и рекао ‘Немаш, а?’. Извукао је пиштољ и пуцао ми у главу. Пробудио сам се тек касније у тузланској болници, а после месец дана сам одведен у неки затвор. Размењен сам 15. јула”, сведочио је Крстић[2]. Лекари су касније утврдили да је Крстић само чудом преживео: метак му је ушао на врху браде, прошао кроз усну дупљу и потиљак. “Гледао ме је право у очи и његов лик никада не могу да заборавим. Да сам знао да ће на суђењу бити ослобођен због недостатка доказа, не бих се ни појављивао у судници. А не знам да ли ми је поразније то што је овај човек ослобођен или што сам ја на свако од тих суђења ишао сам, без ичије помоћи или пратње”, испричао је Крстић.

“Браниоци” као нападачи

Петнаестог маја 1992. године око 18 часова и 50 минута колона возила са припадницима ЈНА кренула је из тузланске касарне ка Бијељини преко Брчанске малте, према усменом договору команданта касарне пуковника Милета Дубајића и шефа Оперативног штаба МУП-а РБиХ у Тузли Меше Бајрића. Дан пре тога касарну су напустили војници који су је штитили, а унутра су остали само слабо наоружани млади војници и резервисти, уз једну мању јединицу војне полиције. Повлачили су се путем на коме су били лака мета, јер им повлачење другим путем локалне власти нису дозволиле: окружени солитерима на којима су били снајперисти, док су их недалеко од пута којим су се кретали – пратили наоружани тузлански полицајци и територијалци. Дубајић је на суђењу Илији Јуришићу у једном тренутку признао да је одлуку о напуштању касарне 15. маја донео без одлуке више команде, тврдећи да са командом није ни могао да ступи у везу. Такође, тврдио је да се о безбедном пролазу за колону договорио са шефом тузланске полиције Мешом Бајрићем.

Према транскриптима аудио записа са тог суђења[3], Бајрић је, сведочећи путем видео линка, тврдио да са Дубајићем није било договора, али ни то није била препрека тузланским цивилним и војним властима да колону ЈНА, ипак, предвече 15. маја “пусте” да изађе из касарне. Накнадни догађаји представљају потврду да су припадници ТО Тузла, заједно са парамилитарним муслиманским јединицама, били итекако спремни да потпуно униште колону ЈНА, која, практично, није представљала никакву опасност за грађане Тузле, а ни сама није била заштићена. На суђењу Јуришићу је утврђено да је управо Бајрић дао извршну команду за напад, али се он бранио да је то учинио одговарајући на пуцњеве из колоне.

Наиме, Јуришић је у судници у Београду говорио да је “само пренео” наредбу за напад на колону ЈНА коју је издао Бајрић, а која је гласила “на ватру узврати ватром”. У свом сведочењу[4], Бајрић је потврдио да је издао ту наредбу, након што је “четврти пут добио обавештење да се из колоне пуца на полицајце”, али није јасно утврђено да ли је заиста у том тренутку неко из колоне отворио ватру на тузланске полицајце. Чак ни Бајрић, нити његови подређени нису дали прецизне податке одакле се “из колоне пуцало”. Његов подређени Ивица Дивковић(данас директор Центра за истраживање ратних злочина у СИПА, “савезној полицији” у БиХ, оп.а) сведочио је да се из последња два возила у колони пуца, али последња возила у колони нису ни стигла да напусте круг касарне за време напада[5]. Једино је официр ЈНА Абдулах Манџић изјавио да је чуо да су “у задњем делу колоне неки резервисти пуцали у ваздух зато што излазе из касарне”[6], али се то поклапа са Дивковићевом изјавом.

У ствари, тек након Бајрићеве наредбе, чула се громогласна, рафална паљба, али – према колони ЈНА. Неки сведоци, припадници ЈНА, тврде чак да су, непосредно пред напад на колону, преко својих радио уређаја “ухватили” информацију да ће тузлански полицајци и територијалци напасти колону “чим прође првих педесетак возила”. Али, тада је већ било касно: настао је пакао у којем се на војнике ЈНА пуцало са свих страна, погођени камиони са муницијом су експлодирали, а тела војника који су у камионима убијени – горела су. Трагови злочина убрзо су уклоњени: прошле године, на суђењу у Београду, обдуцент из Тузле изјавио је дословце да су управо из локалне полиције однели из болнице све записнике о обдукцијама побијених војника ЈНА[7]. А Бајрић наводно није знао ништа о томе.

Од угљенисаних посмртних остатака побијених војника ЈНА, тек пре шест година на тузланском гробљу Трновац ексхумиране су по две – три нагореле кости, а већи део тих посмртних остатака сахрањени су у заједничку гробницу на православном гробљу у Бијељини.

Ослобађање најодговорнијих

А пре нешто више од три године, тадашњи међународни тужилац Тужилаштва БиХ Дејвид Швендиман дао је сагласност на одлуку Колегијума тужилаца Одељења за ратне злочине да истрага у случају “тузланска колона” буде обустављена против осумњичених Селима Бешлагића, Мехмеда Бајрића, Мухамеда Бркића, Фарука Прцића, Енвера Делибеговића, Сеада Авдића, Мехмеда Жилића, Јасмина Имамовића и Жељка Кнеза. “Након истраге и проведених саслушања судионика догађаја на обе стране, те након анализе прикупљене документације и других доказа у вези са догађајем у Тузли, нису нађени докази који би поткрепили закључак да иједан од именованих осумњичених сноси директну одговорност за ратне злочине почињене 15. маја 1992. године”, саопштено је тада из Тужилаштва[8].

Од тада до данас у Тужилаштву БиХ нису, међутим, установили ни ко је починио поменуте злочине, ни да ли је извршење злочина неко наредио, нити ко је (не)посредно одговоран што починиоци злочина нису кажњени. Из Бајрићевог сведочења на суђењу Јуришићу више је него уочљиво да он и дан данас мисли да на Брчанској малти није било никаквих злочина. Као тадашњи заменик шефа ТО Тузла, Делибеговић се сада – сведочећи путем видео линка на суђењу Јуришићу - трудио да покаже да не зна да је постојао било какав план за напад ЈНА на колону, тврдећи да 15. маја 1992. године није могао да сноси никакву командну одговорност из два разлога. Први разлог је мање-више познат: Делибеговић је био у Дубајићевој пратњи у колони ЈНА, а Дубајић му је, након масакра на Брчанској малти, спасао живот. Други разлог због којег Делибеговић са себе скида сву одговорност “крије” се у линији командовања у ТО РБиХ. На суђењу Јуришићу, Делибеговић је потврдио да је истражиоцима Тужилаштва БиХ дао документ на којем пише да је у време напада на колону ЈНА командант ТО Тузла био Сеад Делић, данас пензионисани генерал Армије РБиХ. Делић је на то место постављен уз сагласност још познатијег генерала Вахида Каравелића, који је био командант окружног штаба ТО, изјавио је Делибеговић[9].

Након ових информација на суђењу Јуришићу, српски тужиоци одустали су почетком ове године од кривичног гоњења Делибеговића, али, с друге стране, његови наводи упућују да не би било наодмет испитати Делића и Каравелића о појединостима у вези напада на колону ЈНА. Но, то је сада поново у рукама Одељења Вишег суда за ратне злочине у Београду, пошто се, изгледа, Суд и Тужилаштво БиХ више не баве овим случајем. Изузев када треба да обезбеде видео линк са београдским судом. А тешко да ће тужиоце у БиХ на сопствено чињење у овом случају натерати и споразум који су недавно потписали са Тужилаштвом Србије о сарадњи у предметима ратних злочина. Јер, у Тузли се и овог 15. маја славио “дан одбране”, готово сви цивилни, војни и полицијски команданти те “одбране” и данас уживају велики углед у бошњачкој јавности, а неки се налазе и на високим функцијама у институцијама БиХ. То је, изгледа, довољно да се и њихова одбрана настави унедоглед. 


[4] Исто.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер