петак, 10. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Где смо, како даље и са ким
Куда иде Србија

Где смо, како даље и са ким

PDF Штампа Ел. пошта
Радоман Јовић   
уторак, 29. јул 2014.

Није престрого утврдити нити тешко, чак егзактно, доказати да је Србија у последњих двадесетак година у свеопштој кризи: политичкој, економској, моралној. Још горе, Србија је потпуно дезоријантисана земља, без јасно постављеног циља: куда, како и са ким. Смењивале су се политичке гарнитуре на власти, све почињале из почетка, по правилу без јасног националног интереса и циља, јер ето ови претходни ништа нису знали, све су упропастили, све су опљачкали. Ми нови смо „месије“, ми знамо како, али све мере које подузимамо и које значе нешто добро за Србију наилазе на отпор нашег народа. Србијом су владали, неретко умишљени и сујетни лидери са аутократских позиција, жељни славе и моћи. Присвајали су сву власт, уверени да они најбоље знају и умеју. Свака досадашња власт се вајкала да јој опозиција смета и квари њихове грандиозне планове, стратегије, спољнополитичке стубове, стратешка партнерства. Ето, сада скоро да и немамо опозицију – потећи ће мед и млеко.

О економским показатељима, који говоре да смо у великом проблему, чак и министри говоре о „грчком сценарију“, мука ми је да их и набрајам. И онолико колико је, уз све присутнију аутоцензуру и цензуру, обичним грађанима доступно, стање у држави и друштву није нимало охрабруће. Чак је забрињавајуће. Радије бих, овом приликом, о неким другим аспектима наше стварности. Оној која нас је и довела до стања у којем јесмо и која нас и даље саплиће и гуши да сами нешто урадимо за себе.

Од почетка разбијања заједничке државе ниједна политичка гарнитура није се потрудила да реално сагледа развој међународних односа и место и улогу Србије на геополитичкој карти света. После пада Берлинског зида, распуштања Варшавског пакта и дисолуције Совјетског Савеза, Србија се понашала као да се ништа не дешава.

Испало је да је Србија постала независна држава када више ниједна бивша југословенска република није хтела да остане у некој, чак и најлабавијој, форми државне заједнице са њом. Чак је затражила, каквог ли понижења, међународно признање и чланство у УН, погазивши образ отаџбине Србије и њену државност још од времена Немањића. Никако да изађе из стања потпуне геополитичке дезоријентације.

Доживела је да јој једна минорна „посестрима“ из бивше СФРЈ одбије дипломатско признање уз „интерни“ коментар да не прихвата признање непризнате државе, да њу (Србију) прво треба понизити и бацити на колена па тек признати. Србија је то „прогутала“ и седам година касније однела јој „на ноге“ ноту са новим признањем, да би добила закаснело признање.

Понижења су настављена, од Рамбујеа, „Милосрдног анђела“, Хага, Брисела, а нека тек предстоје. Србија је, управо због неразумевања развоја односа на геополитичкој сцени, била и остала „једна сламка међу вихорове“ и „сирак тужни без иђе икога“. Неретко се са многима свађала, а још чешће прихватала уцене и понижења, све мању шаргарепу, а све већи штап. Нисмо ишли проблемима у сусрет, предупређивали их, предлагали решења, а у џепу имали резервну варијанту, већ по правилу „каскали“ за њима и прихватали (наравно на своју штету) туђа решења. Хвалили се некаквим лидерством у региону, дилетантски формулисали спољну политику на бази некаквих стубова и недораслих стратешких партнерстава, промовисали мантре да ЕУ нема алтернативу, затим и Косово и ЕУ, па онда и Русија и ЕУ, Србија са двоје врата, Брозова спољна политика, да би дошли до тога да нам Немачка треба да буде „мотор развоја“ и да „сви лажу који чак и помишљају да ћемо преживети без ЕУ“. Резултати наше дипломатије, без реално дефинисане спољне политике, су поразни.

Некритички смо прихватили „транзицију“ не схватајући да њено беспоговорно спровођење, по замисли и стратегији мултинационалног капитала, међународних финансијских институција и трговинских лобија, води привреду земље у неоколонијални статус, који је у неким сегментима, посебно када је у питању материјална егзистенција људи, безобзирнији од класичног колонијализма. Власт се олако дистанцирала од најнеопходније регулативе државе у привреди и финансијској сфери, што не чине ни далеко развијеније земље. Добар су пример Кина и Јапан, па и многе западне земље. Крајње је време да струка, а не власт, јер она нема храбрости за то, направи анализу и изведе стање шта је Србија до сада добила, а шта изгубила у транзицији. Тек тада ћемо моћи да се определимо куда, како даље и са ким.

Оправдано се поставља суштинско питање које тражи хитан одговор. Да ли Србија има територијални, економски и политички суверенитет? Истина, у ери глобализације, која се злоупотребљава управо од оних који су је и наметнули, малим и економски слабим државама је веома тешко да очувају свој суверенитет. Добро знамо како Србија стоји са територијалним суверенитетом над петнаестак процената своје уставом дефинисане територије, над светом српском земљом, али није у завидном положају ни када су у питању и економски и политички суверенитети. Довољно је погледати стање у банкарском, али и у производном сектору. Мало је политичких лидера и странака које су биле у стању да самостално доносе важне одлуке за државу без претходно усаглашеног, а неретко и наметнутог става страног фактора. У таквим условима угроженог и/или окрњеног суверенитета земља постаје „банана“ дражава, са веома погубним последицама по своје грађане.

И на крају, да ли у Србији постоје снаге, и које су то, способне да формулишу државни и национални интерес, поставе циљ и разраде стратегију за излазак из садашње нимало завидне свеопште ситуације у земљи и места и улоге у свету. Да дезоријентисаном народу, посебно млађим генерацијама, поврате наду и веру да им држава може створити услове да остану у својој отаџбини и радом обезбеде пристојан живот достојан човека. Србија има немале материјалне и посебно људске потенцијале. Само ако их паметно ангажује, има шансе да изађе на пут опоравка и оздрављења. Што дође са стране биће веома скупо и са уценама. Да схватимо већ једном да овакав страни, неретко шпекулативни, капитал не доноси ништа добро земљи.

Потребни су нам државници са визијом, оптимисти, који ће знати да адекватно ангажују све релевантне факторе друштва, посебно некомпромитоване и компетентне интелектуалце са интегритетом, искуством и знањем, у осмишљавању и дефинисању три најважнија државна и национална циља: уређење запуштене и разваљене државе, очување целовитости и безбедности државе (јер на Балкану још ништа није решено, али о том други пут) и стварање услова да се Србија уврсти у ред економски развијених држава света. Да схватимо ко су нам пријатељи у свету и чију подршку, помоћ и разумевање, без уцена и ултиматума, можемо да очекујемо. Да се држава Србија коначно врати отаџбини Србији и њеним вредностима.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер