Kao što je već bezbroj puta istaknuto, da bi se na istorijskoj sceni učinila prava stvar nije potrebna ni moć, ni vojska, ni bogatstvo, već samo hrabrost, čestitost i posvećenost idealima pravde i slobode. Mladobosanci su to dokazali držeći se istih vrednosti koje su stvorile jednog Karađorđa, Njegoša i Andrića.

Kada je 1951. doneta odluka o podizanju mauzoleja, SPC nije imalaprigovora i sadašnja izgradnja mauzoleja u stvari je nastavak radova, koji su bili obustavljeni zbog nedostatka sredstava. Što se tiče Njegoševe grobnice, ona je svojina opštine Cetinje.

U svim strankama u RS ističu kako ne nameravaju da odstupe od podrške Deklaraciji o vojnoj neutralnosti RS izglasanoj u Narodnoj skupštini RS pre godinu i po dana: iako nije de iure obavezujući, taj dokument de facto predstavlja političku obavezu svima, pa se tako i ponašaju. To, naravno, ne znači, da se deo srpskih političara možda neće predomisliti u narednom periodu, mada su slična predomišljanja u prethodnih petnaestak godina uglavnom bila kolektivnog karaktera

Pred nama se otvara suštinski problem – pitanje odbrane identiteta, tradicije i istorijske svesti srpskog naroda. Sećanje na Prvi svetski rat se u našem narodu čuva s pobožnim poštovanjem kao da je u pitanju sveti rat. 

Već smo kažnjeni po principu kolektivne odgovornosti, samo je ostalo da se sprovede suđenje na kome bi se dao legitimitet ovom ubijanju Srba. Jer, ovde je sve manje naivnih koji veruju da ovaj rat nije njihov rat i da neko ovde ratuje protiv Miloševića.

Radilo se o dobro osmišljenoj prljavoj kampanji, manipulaciji nadama građana, i to u koordinaciji sa evroatlantskim strukturama u inostranstvu (tempirano potpisivanje SSP, „Operacija Fijat“, pritisak na investitore da privremeno obustave planirane aktivnosti).

 Srpske sudije na Kosovu i Metohiji koje odbiju da budu deo separatističkog pravosuđa Prištine ostaće bez posla. Slično se dogodilo i sa više od 1000 pripadnika MUP-a Republike Srbije koji i dan-danas posle pet godina svoju pravdu potražuju po sudovima. 

Briselski sporazum ide u pravcu prinudnog ozvaničenja od strane Srbije tog zapečaćenja. Bilo bi dobro da oni koji idu na podvorenje i razgovore u Brisel, pri svakom odlasku prođu kroz ranjenu NATO bombama Knez Miloševu ulicu i da se prisjete makar godišnjice 6. aprila 1941. godine.

Srbija je jedina evropska zemlja koju je NATO bombardovao. To bombardovanje bilo je nelegalno, bez odluke Saveta bezbednosti. Bacajući bombe po Srbiji, NATO je počinio zločine nad civilnim stanovništvom. Zato Srbija ne može tek tako da uđe u NATO.

I dok smo bili u stanju da sami sebi propisujemo šta je normalno, a šta nije, bili smo u stanju i da napredujemo, da rastemo, da se razvijamo. I ako hoćemo opet da budemo neko i nešto, prvo što treba da uradimo jeste da odbacimo svaki diktat normalnosti koji nam se nameće sa strane. I da se ne osvrćemo na one koji misle da nismo normalni.