Иван Звонимир - Чичак оценио је да су тврдње председника Међународне комисије за истину о Јасеновцу Србољуба Живановића "плод болесне злонамјерне мржње".

 Проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. било је законски и демократски одговор Срба на разбијање СР БиХ од стране муслиманских и хрватских представника 15. октобра 1991.

Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности.

Појам „архиепископ“ асоцира на Светог Саву, на првог поглавара аутокефалне Цркве, и Пећку патријаршију. Зато патријарх српски носи у својој титули и „архиепископ пећки“.После уздизања на виши ниво , нестало је за свагда титула архиепископа у српској Цркви осим као успомена у титули поглавара Српске православне цркве

 Стога закључујем да нити су постојале, нити постоје "реалне могућности" да се путем вета у Председништву БиХ и одбацивањем у НС РС, учини оно што ЕВ мени спочитава да сам "превидео": нико од водећих српских политичара на то није био ни раније спреман, нити је сада спреман.

Заиста, био је то тежак и дуг пут, за све, и за Србе и за Албанце, и када је деловало да су све завршили, кад им је НАТО притекао у помоћ, добили су само резолуцију 1244. Кажем само, јер требало је још 14 година тражити ко ће од Срба ставити параф, јер знали су и они, а и њихови савезници, док ми не признамо да је отето легално.

Није вредело ни што су српски политичари истицали да је Дејтонским споразумом предвиђено да мандат страних судија у Уставном суду БиХ траје пет година, а да се након тога донесе закон који ће одредити нови начин избора судија. С друге стране, иако и сами повезују постојање Уставног суда БиХ са Дејтонским споразумом, бошњачки политичари никако "не виде" да се тај споразум крши останком страних судија у суду и више од двадесет година касније

Свака аутономија Косова и Метохије је прихватљива, и она најшира могућа, али де факто признавање самопроглашене државности и самосталности покрајине - није. Дугорочно гледано, за стабилност, па и опстанак државе, од било чијег става, па и Српске православне цркве

Илузија, нас који смо изнад свега жељели црногорску независност, да ћемо без чекања изграђивати озбиљну државу, друштво и институције, у значајној мјери је распршена сада након двије године од рефрендума. И даље је доминантна политичка воља, исте политичке елите, да све остане непромјењиво.