У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга - „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета.

Како је уопште могло доћи до пропуста да се пред народом за кога се поуздано зна да је киван на владајући тријумвират због бриселске издаје, а нарочито на главног тријумвира, преузме такав ризик да се председник републике изложи, можда неадекватној реакцији, али свакако оправданом револту грађана?

Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори.

Гласови и звиждуци негодовања. Ја вас молим, децо што звиждите, да су тако звиждали цару Лазару кад их је позвао у бој, ви данас не би имали где да дођете овде... Али ја вама опраштам, ви не знате што чините.

Потврда геноцида је политички циљ, наметање исфабриковане бројке је метод, монтирана суђења су средство. Свакодневна упорна борба у судници мора се водити концентрисано, професионално и прецизно.

Уопште није тачна теза да црногорска власт опстаје на поделама. Управо супротно: поделе саме по себи не представљају проблем, него је несрећа у томе што власт одбија да их призна, институционализује и легитимише.

Након парламентарних избора на Косову, за кога власт може механички тврдити да никад неће признати да га је признала, са сигурношћу се може устврдити, да је оно још коју светлосну миљу даље од Београда.

Ни Милошевићева ни постмилошевићевска власт нису имале никакву реалну стратегију за однос према Црној Гори, а посебно не према српском питању у тој републици. Све до референдума, Београд је у РЦГ подржавао неокомунистичке и пројугословенске опције.

Демократско, напредно, цивилизовано, проевропско Косово које жели успешну интеграцију својих побуњених становника, посебно Срба са Севера, толико одушевљено том могућношћу, да ни за живу главу није хтело да омогући Србима позитивну дискриминацију у виду 10 резервисаних места + оно освојено на изборима без цензуса.

Постоје путеви и начини да се дијалог оствари, али они су ту само да помогну једни другима у практичним питањима, нико се не меша у унутрашњу традицију друге цркве. Никад нико није покушао свој став о Христу и вери да наметне другоме.