уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Митровачке жардикаде и газиместанске лекције
Косово и Метохија

Митровачке жардикаде и газиместанске лекције

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
субота, 05. јул 2014.

Ево ускоро ће се навршити три године од како су специјалне снаге „полиције Косова“, РОСУ напале север Косова са задатком запоседања административних пунктова Јариње и Брњак. Захваљујући храбром и надасве једнодушном отпору становништва, та полицијска акција није успела. Подигнуте су барикаде на главним саобраћајницама као покушај отпора насиљу које је најављивано са „југа“, а које су брижно надгледане све до ових дана. Оне су код западних нам „пријатеља“, као и код њихових пријатеља у Приштини и у „кругу двојке“ најављиване као некакво офанзивно нуклеарно оружје, иако се радило само о гомилама шљунка које су уливале какву-такву сигурност. „Круг двојке“ се свом интелектуалном снагом обрушио и на некакве балване који прете да угрозе општеевропску хармонију, иако је шљунак убојитије оружје, јер може да делује на даљину, за разлику од балвана.

Од тада је Ибром, а и другим рекама у Београду, Берлину и Бриселу протекло много воде. Много се тога променило. У Београду је чак извршена и радикално напредна револуција. Јариње и Брњак су потпуно променили функције. Неретко ће на том месту у аутобус ући полицајац Републике Србије и љубазно вам саопштити: „Добар дан! Граница. Молим припремите ваша документа, и изнесите путне торбе на преглед!“ Тачно је да полицајци имају своју улогу у вицевима, али ово је далеко од вица. А далеко и од разума.

Временом су барикаде пажљиво уклањане, политичари из Београда су све чешће „прали руке“, а почели су и да се солидаришу са својим приштинским колегама у општој осуди Срба. (За које ваљда и не треба посебно подвлачити да су за све криви. То се барем зна.) Остала је главна барикада на главном ибарском мосту у Косовској Митровици, више као симбол и опомена да је стање далеко од нормалног, и да се Срби не смеју успавати, већ да пажљиво ослушкују сигнале са „југа“.

Данас те барикаде више нема. Окаснеле ТВ гледаоце, који су у ситне сате слушали хвалоспеве о нетом завршеној посети премијера Вучића Немачкој, а који живе у близини барикаде узнемирио је звук тешких машина, који је распарао тишину јунске митровачке ноћи. До јутра барикаде више није било. Пар багера и нешто камиона са крушевачким и ћупријским таблицама су, док су се Митровчани пробудили, уклонили барикаду. Очевици кажу да су их те машине неодољиво подсећале на исте оне које су барикаду и поставиле, и које су до пре две године градиле алтернативне путеве и прелазе.

Руководиоци, изабрани јесенас на „статусно неутралним“ локалним изборима су изгледали такође затечени. Клели су се да о уклањању барикаде ништа нису знали. Као да су ту постављени да би нешто знали, а не да би одиграли улоге „тројанских коња“ у постбриселскоспоразумском периоду.

Фабрике „истине“ оличене у београдским медијима су одмах пренеле латински лукаву изјаву портпарола КФОР Анђела Морчеле (свака сличност са Ангелом Меркел је случајна), да су Срби из Косовске Митровице сами уклонили барикаду. Само шта ће им онда машине из Ћуприје и Крушевца? Зар нису могли да их пронађу у свом граду, или барем позајме од господина Морчеле, који би им их за ту намену са задовољством позајмио? И зашто би то радили ноћу?

Али не, ни говора нема да су локални Срби то урадили сами себи. Неки Срби јесу, али свакако не Срби са Косова. То су могли бити само неки Срби који су толико моћни да са ЕУЛЕКС-ом договоре прелазак тешких машина преко Јариња да обаве задатак и да се одмах врате, без икаквих царинских процедура. А таквих Срба нема много.

И све би то можда ишло мирнијим током да на „југу“ није настала права победничка еуфорија. Преко моста су аутомобилима и бициклима прелазили млађи становници јужне Косовске Митровице, и сликали се са уздигнута два прста, у знак тријумфа. Атмосфера је из минута у минут бивала све усијанија. 

У таквој атмосфери пада одлука да се уместо барикаде на мост поставе жардињере са цвећем, како би се спречили упади са „југа“ и  инциденти. Убрзо пада и не без разлога  предлог да се тај необични парк, на необичном месту (и необичном мосту) назове парком Ангеле Меркел, што је била алузија на управо завршени сусрет Меркелове са председником владе Србије Вучићем.

Барикада-жардињера на мосту изазива нову реакцију са „југа“. Градоначелник јужне Косовске Митровице Агим Бахтири, иначе у европским размерама познати узгајивач печурки, очигледно изнервиран гајењем неког другог растиња на мосту, посеже за претњама, по моделу: „Ако за 24 сата...ми ћемо...“. Свог градоначелника су послушали претежно млађи грађани, који преко друштвених мрежа организују рушилачке демонстрације.

Демонстрације се 22. јуна заиста и одржавају и то под паролом: „Или ми, или ви“! Баш необична парола за неког ко се до дан-два пре тога „само“ залагао за слободу кретања коју једино омета српска барикада, а и шамар њиховим ЕУ спонзорима који нам уши пробише како само ми нисмо за мулти-култи варијанте, а сви остали су добри момци. Парола „Или ми, или ви“, нимало не личи на мулти-култи процес, као и што се никаква или-или варијанта не може подвести под компромис (опет, осим ако није Србија у питању). 

Демонстрације се након више сати полицијске акције завршавају. Остаје у ваздуху мирис сузавца и дим спаљених аутомобила УН мисије. Барикаду-жардињеру остаје да чува „Хамер“ америчке војске, и припадници КПС. До када?

И таман се мало одахнуло од ових догађања, а оно наиђе велики и српском народу веома важан дан – Видовдан.

Уочи празника најављено је да ће председник Србије, г. Томислав Николић посетити Газиместан, 625 година од битке у којој је брањена и одбрањена хришћанска Европа. Свуда се могао чути уздах: „Неће ваљда“. На сам дан празника видело се и зашто многи нису веровали да ће се председник одлучити на политички тако рискантан корак, и показало се да је та бојазан била оправдана.

Оно што се на Газиместану догодило је свима познато. Томислав Николић је извиждан и извређан на најсветијем месту. На месту жртвовања моћне српске царевине за хришћанство. Пред стиховима Кнежеве клетве: „Ко не дошо у бој на Косово...“. Извиждали су га, извређали окупљени грађани, и то је наишло на опште одобравање многих који нису били присутни.

Наравно да није лепо вређати председника било које државе, па ни своје. То је јасно. Међутим у овом случају намеће се неколико питања.

Како је уопште могло доћи до пропуста да се пред народом за кога се поуздано зна да је киван на владајући тријумвират због бриселске издаје, а нарочито на главног тријумвира, преузме такав ризик да се председник републике изложи можда неадекватној реакцији, али свакако оправданом револту грађана?

Има ли председник републике службу која је морала знати расположење народа, и која је морала знати да ће и убудуће тријумвират бити засипан салвама негодовања на сваком месту где је број припадника обезбеђења мањи од броја грађана. Хоће ли та служба, ако је има, сносити одговорност за погрешно информисање председника које је довело до његовог бламирања?

Како је Протокол председника (ако га уопште има) допустио да председник држи говор а да нема барем писмени концепт пред собом (ко је год био студент зна колико је то важно)? Није се смело дозволити да председник говори „из главе“ и надахнућа па да му се омакне и реч која изазове салве негодовања и повике: „Томо, усташо“ и „Вулине, усташо“, а која гласи: „Данас на Косову и Метохији наше комшије Албанци граде своје куће, обрађују имања, подижу на земљи, види се да изграђују... Ја им желим срећу. Све што изграде нека им остане за вечито“. У публици је било много народа чију земљу, куће и друга добра, користе Шиптари већ 15 година, а њима се баш толики алтруизам није допао.

Нажалост, реакције које су уследиле указују да ова непријатност са Газиместана није правилно схваћена. Ако се знало да је незадовољство народа бриселском издајом огромно, зашто се ушло у ризиковање политичког интегритета председника државе? Да ли је неко други могао „да се подметне“, а да председник евентуално елегантно оде у Андрићград? Незадовољство је велико, и осуђивати реакцију грађана, а не и неадекватно појављивање званичника кога грађани апострофирају као једног од аутора њихове интеграције у „косовско друштво“, јесте као да се љутимо на кишу која пада, а не на себе што не носимо кишобран.

Један од ретких гласова са Косова и Метохије у одбрану председника Николића, дошао је од игумана манастира Високи Дечани Саве Јањића. Наравно да се са том одбраном сви можемо сложити, да је све то што се на Газиместану десило ружно, али се то могло избећи. Радило се сигурно о пропусту, а можда и о срачунатом урушавању политичког рејтинга председника.

Не знам како се то погодило, али некако истовремено са овом аполигијом игумана Јањића, још док су Николићу уши зујале од петарди са Газиместана,  објављена је још једна његова неспретна изјава која би могла да забрине. Наиме, председник је изјавио да је „папа добродошао у Србији“. Откад то? Ако православна црква сматра римског папу архијеретиком, ако су Срби православци, како то да је „папа добродошао у Србији“? Ради ли се овде о још једном ничим изазваном „чачкању мечке“?

Шта ако, не дај боже, Николић заиста позове и угости папу? Иако се последњих година доста радило и урадило на дехристијанизацији Срба и на „пацификацији“ СПЦ, шта ако такав потез ипак изазове револт православних Срба? Шта ако у том револту дође и до насиља? Хоће ли опет за такву евентуалну ружну слику бити крив народ, или онај ко је неразумну одлуку донео?

Ово на први поглед можда нема много заједничког са овогодишњом видовданском епизодом, а можда и има. Нико разуман није могао очекивати да ће било ко од званичника умешан у предају Косова и тамошњих Срба „републици Косова“, на том истом Косову и од тих истих Срба доживети овације. А видећемо хоће ли се горка газиместанска лекција правилно схватити и убудуће реално процењивати и уважавати стање у народу, или ће се власти уљуљкивати „таблоидном истином“, сматрајући је за промењену свест, и на основу ње одлучивати. Није најтрагичније ако власт лаже јер то ради свака власт, али јесте, ако поверује у сопствену лаж.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер