Од пада Милошевића, све су владе у Србији биле у служби Запада, посебно САД. Све су знале да ће Албанци Косово прогласити независном државом и све су радиле на томе да се то оствари, мада су у јавности говориле супротно. Оне су, дакле, свјесно обогаљиле властиту државу у име „уласка у Европу“

Објаснили су нам већ шта је ''први демократски премијер'' мислио када је са безбедног места бодрио НАТО у ''ваздушној кампањи'', нацртали су нам црно-белу слику деведесте- двехиљадите, објаснили шта чека дрзника који преиспитује оно што су му сервирали, омогућили нам кредите, хеј! и стране банке и насмејане младе шалтеруше.

Волео бих да ми неко објасни зашто институције државе Србије и установе које се финасирају од претплате грађана Србије промовишу антисрпску творевину Мила Ђукановића и његове главне перјанице које су управо о тим грађанима и о тој држави рекли све најгоре?

У Србији је народ натеран да плаћа бесмислени и скупи БУС ПЛУС за потребе приватне зараде неколицине политичких афериста. Када би ово барем било повезано са бољим радом саобраћаја, још би се то и могло правдати.

Трибуни тзв. Срба у Црној Гори очигледно су присталице оних идентитетско статусних решења која значе коначни разлаз и радикално одељивање од браће и рођака опредељених „само“ као Црногорци – традицији, историји и чињеницама упркос.

Таман се успостави каква-таква хармонија на релацијама: власт-власт, власт-ЕУ, власт-НАТО, власт-опозиција (које нема), и договоре се хармонично да мењају Устав и гумицом избришу и Косово и Метохију и да треба озваничити „фактичко стање“, а оно се појави  неки „герилац“да поремети хармонију.

„У Другом свјетском рату Хрвати су два пута победили. Ми немамо разлога се никоме испричавати. Ово што траже од Хрвата - ајде идите клекнути у Јасеновац. Ми немамо пред ким шта клечати“, рекао је Стипе Месић.

Овом побједом Мило Ђукановић и његово друштво купили су још двадесетак мјесеци за довршавање започетих послова. Иако је разлика између Вујановића и тројице његових противкандидата релативно мала, око 11 000 гласова, за владајућу коалицију овакав исход има огроман значај.

Није вест ни да су се из цркве укључили да обавесте јавност о томе како је читав догађај на Газиместану био организован, као и то ко су младићи који су узвикивали увредљиве пароле. Црква се и даље слуша и највише јој се верује.

Није тешко схватити зашто ми изазивамо негодовање са обе стране сребреничких барикада: и једну и другу страну покрећу мотиви политичке природе и они се осећају угрожени када се неко Сребреницом бави на нестандардан начин – објективно и неострашћено.