Најважније је ипак оно што Мартен није прећутао. У цитираним редовима сасвим експлицитно стоји да су Вашингтон и Брисел од почетка имали за циљ “јачање централних структура”, а не досљедну примјену Дејтонског споразума.

Дуго у прошлости о заштити метохијских манастира - Пећке патријаршије, Високих Дечана и Девича, бринуле су посебно изабране војводе, које су тај частан посао обављале добровољно и бесплатно.

Оно што је почело као насиље над законима државе претворило се у насиље над законима логике, а када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље. Аргументи су замрли, подсмех је замукао, остала је само језа која се шири попут епидемије.

Да су све особе у овим гробницама биле стрељане, као што се у званичној верзији догађаја тврди, стање нађених посмртних остатака било би највећим делом хомогено, а образац рањавања у складу са теоријом о стрељању.

Умјесто тога, једино рјешење које има уставно упориште јесте споразум о механизму координације, чији потписници и доносиоци су БиХ, ентитети и кантони, што онда значи да се и све евентуалне измјене врше опет и само на тај начин.

Петооктобарска револуција је довела на политичку сцену нову, демократски власт. Ова власт није волела социјалну беду пред својим очима. Журила је у Европу, и на том путу рушила је све пред собом.

Владика Артемије је допису од 18. септембра затражио да целокупна преписка буде објављена на сајту СПЦ, али то још није учињено. Артемију су забрањена сва свештенодејства, а Иринеј је у саопштењу истакао да се бивши владика епархије рашкопризренске одрекао своје верности.

Суд и Тужилаштво БиХ су правни нонсенс, али су опстајали притиском дијела међународне заједнице. Када се помене неуставност наметнутих закона, дигне се сарајевска дрека која одјекује до Брисела и Вашингтона, да је то рушење и кршење Дејтонског споразума, јер су одлуке Уставног суда коначне и обавезујуће.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве (СПЦ) одлучио је да умировљеном владици Артемију привремено забрани сва свештенодејства до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског сабора који ће донети коначну одлуку.

Устав ипак има поприличну подршку у АП Војводини. Наравно, овакава интерпретација резултата референдума о Уставу је можда превише смела, али овако сагледани резултати свакако веома слабе тезу да „Војводина није гласала за Устав“.