Човек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. У свим епохама и културама човек вапије за бесмртношћу и вечним временом. Зато су празници (религијски и световни) својеврсно порицање света и историје

Приликом погреба у Рачку припадници ОВК су одржали говоре у славу убијених као заслужних бораца ове формације, али и као следбенике идеологије стварања Велике Албаније и тако потврдили политику руководства РС.

Метода цензуре је достигла своју гротеску у недавном случају приједлога буџета за 2014, када је Влада противзаконито упутила буџет у процедуру по хитном поступку, дајући при томе посланицима 4 дана(!) за анализу најважнијег државног документа. При томе је буџет дат у потпуно нетранспарентној форми.

Европска унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.

Ричард Докинс би морао, као научник, да понуди и другу страну приче; наравно, ако зна нешто о томе. Јер, колико чувене речи "многе књиге нису опасне, опасна је само једна" важе за праву Библију толико стоје и за Докинсову "атеистичку Библију".

ЕУ је до сада највише подршке давала успостављању заједничких институција БиХ, које су се изродиле у правог бирократског монструма: „изграђене“ под патронатом ЕУ и САД са препоруком да место у њима буде добро плаћено, гомила тих институција не служи ничему корисном, а њихови дебело преплаћени функционери просто гутају новац пореских обвезника РС и ФБиХ.

Сада када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

Да бисмо могли да причамо о компромису, потребно је прво да имамо дефинисане минималне интересе српске стране. Која је доња црта? Да ли је она одређена?

Како то да се војска Краљевине Југославије третира данас у Србији службено на два начина: потрага за гробом генерала Драже Михаиловића праћена невиђеном медијском пажњом, али и потпуни мук и игнорисање припадника Краљевске војске који су погинули у априлском рату 1941. године?