О незадовољству, побуни и привиду „босанског прољећа“

Зашто грађански протести у Тузли, Сарајеву, Зеници, Мостару, Бихаћу и још неким градовима у БиХ неће имати револуционарни домет, зашто немају капацитет да промијене друштвене односе и недемократски систем, зашто нису постали масовнији и територијално обухватнији и зашто ће опет компромитовати идеју и могућност будућих масовних и револуционарних побуна?

Револуционарна побуна против недемократских система требало би да има свјетске размјере. Ове побуне нема због несолидарности, јер незадовољни грађани нису спремни своје личне интересе подредити општим. Грађани развијенијих држава нису спремни на побуну, јер имају оно што задовољава њихове себичне потребе и што би можда могли изгубити у праведнијој свјетској прерасподјели, а већина грађана у Тузли, Сарајеву, Зеници, Мостару, Бихаћу и другим градовима у БиХ се не буни, јер има свој себични минимум, кога не жели жртвовати или замијенити нечим што би било добро за све.

Чак и већина побуњених грађана на протестима у БиХ има углавном себичне интересе - од запослења или неке друге личне користи, ревизије приватизације због обнове производње у фирми у којој су радили, исплате заосталих плата и уравниловке у примањима до оставке влада, укидања ентитета и кантона, враћања устава из 1992. године, забране националних партија и једног предсједника. Такође, има се утисак да су се организатори протеста трудили да остану на бошњачком терену и искључе српско-хрватску страну са протестном иконографијом украшеном ратним бошњачким заставама и транспарентима са унитаристичко-анационалним порукама, учешћем Антидејтон групе, милитантних навијачких и других група, које су и без протеста спремне да ратују против оних других, и подршком бошњачких интелектуалца, чији је основни став да је за све крив дејтонски поредак, који се мора промијенити међународном интервенцијом. Српско-хрватско неповјерење је појачано и страхом да би масовна побуна против својих политичара и власти могла довести до промјена којим би се угрозили њихови национални интереси, који су за њих важнији од социјалних и других интереса.

Побуна грађана у БиХ није могла бити масовнија и успјешнија, јер нема платформу са артикулисаним захтјевима и циљевима незадовољних грађана. Неозбиљно је позвати и очекивати незадовољне грађане на протестима из једног града, кантона, ентитета или државе без претходне расправе и утврђивања основних захтјева, без провјере воље институција власти да испуне те захтјеве, без тестирања спремности грађана да протестују до испуњавања захтјева и без познатог и кредибилног организатора и вођства протеста.

Када немате платформу и познатог организатора протеста, отвара се простор за деструкцију и манипулацију. У сваком случају, најпроблематичнији дио протеста је координирано и планско учешће група које су извршиле паљење објеката институција власти и уништавање имовине другог дана протеста, што озбиљно компромитује протесте и њихове циљеве. Потпуно је легитимно протестовати спонтано или неспонтано, имати захтјеве за рјешавање једног, више или свих проблема и тражити оставке влада, али је неприхватљиво и криминално палити објекте у којим су смјештене институције власти, уништавати имовину и нападати представнике полиције који штите институције и имовину, изузев ако то није био дио сценарија да се изнуде оставке кантоналних влада, којих без паљења, уништавања и друге деструкције, не би било или би тешко биле оствариве.

Посебно је разочаравајућа чињеница да протестанти нису покушали спријечити или осудити овакво понашање и да траже да не буде кривичног прогона, као и да дио домаће јавности и представника међународне заједнице има разумијевања за паљење, уништавање и учињену штету, иако је јасно да би ови протестанти били ликвидирани, да су умјесто државног предсједништва, покушали запалити Бијелу кућу или неку другу институцију. Такође, организовање ад хок пленума грађана, по узору на зборове грађана из претходног система, након протеста је изнуђено и закаснело, јер је требало да се деси прије доношења одлуке о организовању протеста и ограничено је учешћем само заинтересованих који су мањи дио незадовољних грађана, дефицитом компетиције и захтјевима који се се односе на рјешавање мањег дијела проблема, који су посљедица системских грешака.

Много повода за манипулаторе и манипулацију дали су сами протести: од непостојања артикулисаних захтјева и циљева, непознатог организатора, неинформисаности и укључености проблематичних ликова и порука до циљаног паљења и уништавања објеката у којима су смјештене кантоналне владе и двије политичке партије, тражења оставки кантоналних и федералне владе и неспремности да се институционално заштите јавни ред, мир и имовина. Представници РС манипулисали су угроженошћу овог ентитета, а у суштини се ради о одвраћању од масовних протеста незадовољних грађана и угроженошћу режима, а не РС, која је највише угрожена од својих неодговорних, неуспјешних и корумпираних владајућих структура.

Значајније бошњачке партије понашале су се као да су оне организовале протесте, дајући подршку захтјевима протестаната за рјешавање проблема за чије постојање су саме одговорне и оптужујући једну партију за организовање протеста, чији је лидер, као државни министар безбједности, позивао полицију да не штити институције и имовину од пиромана и пљачкаша. Представници протестаната и њихови заступници говорили су о спонтаном и социјалном карактеру протеста, иако је јасно да су ови протести имали организацију и координацију, исте или сличне захтјеве у свим градовима, организоване паљевине објеката институција по истом систему, на више мјеста и у исто вријеме и укљученост дијела невладиних активиста у фазу организације пленума и дефинисања захтјева.

О протестима се говори као о револуцији и босанском или бошњачком прољећу, што је очигледно и свјесно преувеличавање, алузија на арапско прољеће, које је било организовано под утицајем иностраних влада са циљем промјене режима и реализације неоколонијалних интереса, што доводи до сумње да су и ови протести организовани под иностраним утицајем. Манипулација протестима наставља се са организовањем пленума грађана, као нечег ванинституционалног, вансистемског или потенцијално системског и чаробног, који би требало да буду нешто изнад парламента са изабраним заступницима и експертском владом, са недовољно или олако дефинисаним рјешењима дијела проблема и очекивањима видљивих резултата до октобарских избора. Можда, и уз активност пред сазивање неизборног представничког тијела, типа антивладајућег, антипартијског или антинационалног вијећа.

Протести у БиХ имају своју добру и лошу страну. Њихова добра страна је застрашивање отуђених, бахатих и безосјећајних владајућих и партијских структура, које би за посљедицу могло имати смањење њихове неодговорности и корумпираности и рјешавање дијела захтјева протестаната, охрабривање незадовољних грађана на побуну и пленуми грађана, као могући облик директне демократије, којег системски треба уредити, институционализовати и увезавати са институцијама представничке демократије. Лоша страна протеста грађана је паљење објеката институција власти и уништавање имовине, са директном и индиректном штетом већом од стотину милиона КМ која неће бити надокнађена, непостојање претходно артикулисаних захтјева и други пропусти који су погодовали манипулацијама и неукључивању већег дијела незадовољних грађана, фокусирање на последице, а не на системске узроке проблема, компромитовање протеста са револуционарним дометом, могуће експериментисање креатора кризе, предизборно профитирање српских и хрватских владајућих партијских структура, као и можда неких бошњачких партија и јачање улоге међународне заједнице, због стварања хаоса и безвлашћа.