Сарајлије су се наивно „уфурале“ у ту причу и себи увртиле у главу да су стварно „пупак свијета“, а и сви остали Бошњаци да треба само да кукају да су им Срби направили геноцид, да су и Хрвати агресори, да им је међународна заједница окренула леђа, да их је 300 хиљада побијено из чиста мира,  да су им сви нешто криви и дужни - и готов посао.

Од петог октобра наовамо, стекао сам утисак како најватренији заговорници европског пута стварају некакву илузију да је „улазак у ЕУ“ нека врста коначног циља, онако као што будисти описују нирвану, а ми хришћани други силазак Христов.

Иако звучи још луђе од те констатације, вреди се поново запитати и да ли реису Церићу неко у Лондону није можда сугерисао да пореди тамошње „етничке групе“ са овдашњим конститутивним народима

На Косову не постоји јавност. Србија се, из својих разлога, није потрудила да на Косову има своје новине, новинаре, телевизију која се заиста бави целим Косовом а не само севером. Последица тога је непостојање јавне мисли.

И напољу и овде исувише често је изостајало чак и елементарно људско и морално уважавање изванредног доприноса српског народа у ратној победи 1945. године. Тривијализоване формуле дневне политике и идеологије, понекад зажарене до усијања, потирале су тај допринос и на неки начин везивале руке Србији.

Много повода за манипулацију дали су сами протести: од непостојања артикулисаних захтјева и циљева, непознатог организатора, неинформисаности и укључености проблематичних ликова и порука до циљаног паљења и уништавања објеката у коме су смјештене кантоналне владе и двије политичке партије.

Као што је некада требало ослабити Србију како би се „очувала“ стабилност Југославије, тако се и данас „стабилност“ тзв. западног Балкана „чува“ цепањем српског етничког простора и слабљењем Србије.

Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији

Након усвајања Резолуције 1244 СБ УН, ниједна влада Србије није понудила план „суштинске аутономије“. Уместо тога, лансиране су пароле попут „највећа могућа аутономија“, „аутономија какву свет не познаје“.

Уколико би се покренуо судски процес за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка.