среда, 05. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

Бојкот, здај!

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
четвртак, 06. март 2008.

 

''Европа здај'', био је борбени поклич словеначких националиста којим је почео крвави распад бивше Југославије. Европа за Словенце није имала алтернативу, Европа је била нешто што се по сваку цену мора достићи. На том јој је путу стајала једино Србија, која је имала највише интереса за очување велике Југославије. То је словеначким националистима била мала цена за стварање независне ''дежеле''.

Србија то ни са чим није заслужила. Никад се у историји Срби нису огрешили о Словенце, а помагали су кад год су могли. Словенија је и настала српском заслугом. По повратку из заробљеништва, потпуковник Стеван Швабић је, при проласку кроз Љубљану, 8. новембра 1918, замољен, од стране тек основаног Народног света, да са 670 војника остане у Словенији и помогне њеној одбрани. Српски војници тада нису размишљали о својим породицама које су их чекале него су спремно пристали да помогну својој словенској браћи. Нису они размишљали ни због чега су Словенци измислили слоган ''Србе на врбе'', ни о томе да су Словенци учествовали у рату на страни Аустрије. У наредној недељи дана они су одбранили границу према Италији и помогли у одбрани северне границе. ''Словенски народ'' је писао о томе – ''судбина нам је послала човека, који истина није био из нашег краја, али свеједно он заслужује надимак: Спаситељ Словеначке''.

У међуратном периоду није спомињано ништа из заједничке ратне прошлости на супротстављеним странама, нити се тражила захвалност за формирање словеначке државе. Особа која је измислила поменути слоган о Србима и врбама, Марко Натлачен, и објавила је у песми 1914, не само што није осуђена, него је била члан словеначке Клерикалне странке Антуна Корошеца, а средином тридесетих чак постаје и бан Дравске бановине.

Након Другог светског рата, Срби су поново показали спремност да забораве и белогардејце, и одушевљени народни дочек који су Словенци приредили Хитлеру у окупираном Марибору. Током рата је двадесет хиљада словеначких избеглица примљено у Србији. Српски војници су се борили да Приморску припоје Словенији, да Италијанска Постумниа постане Постојна а Цаподистриа Копар, а и гинули су да би Трст и Горица припали братској држави на северу. Да није било српског ратовања за Словенију, Словенци би данас говорили италијанским или немачким језиком и били би мањине у две државе, уколико би уопште имали свест о заједничком припадништву. Нацију Словенаца направиле су српске пушке, она је изграђена од српске крви. У заједничку државу, и у њено име, Срби су унели и њој жртвовали две своје међународно признате државе. Словенија и Хрватска нису унеле ништа. Срби су свој статус победника из оба рата заложиле да би две државе губитнице тих ратова сачувале образ и добиле територије.

У послератној Титовој Југославији, главни идеолози били су Словенци (Кидрич, Кардељ, Крајгер, Доланц) и Хрвати, они су водили политику државе коју су касније прогласили за ''окупаторску''. Словенија, као и остале југословенске државе, имала је пуна права у заједници, далеко више него што, на пример, Енглеска даје Шкотској, Шпанија Баскији или Француска Корзици. Ни једне једине секунде то није била окупирана територија. Словенија и Хрватска су имале своје уставе и законе и право гласа у савезној држави. Не само то, Словенија је имала привилегован положај у привреди заједничке државе. На њеној територији су изграђене најбоље фабрике (Томос, Горење, Искра, Колинос, Фруктал, Крка, ТАМ,...), а прва, тада напредна, нуклеарна централа вредна две милијарде долара изграђена је у Кршком. Након резолуције Информбироа, због наводне опасности од агресије, из Србије је у Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину премештено седамдесет и шест фабрика, а шест из Војводине је поклоњено Албанији. Док је у сваком мало већем српском месту изграђивана воћара, у Словенији су прављене фабрике сокова. Словенија је била економски повлашћена и тиме што је савезна држава одређивала цене пољопривредних производа и сировина, што су углавном били производи Србије, док су цене готових производа, већином из Словеније и Хрватске, биле слободно формиране.

Након рата је због Словеније и Хрватске изведено ненасилно етничко чишћење приморја, када је протерано око 250.000 Италијана из Далмације и словеначке Приморске, а југословенски комунисти су Осимским споразумом издејствовали да Словенији и Хрватској припадну оне италијанске територије које је углавном освојила српска комунистичка војска.

Словенци нису смели да се боре за независност против Аустрије и Италије, јер су били сувише близу, али су смели против Србије и Југославије, онда кад су осетили да ће проћи некажњено. Ширење мржње према Србији и заједничкој држави и проглашавање ЈНА окупаторском војском започела је љубљанска Младина крајем осамдесетих година. Врло брзо након тога, поред многих станова Срба у Словенији освануло је под окриљем мрака исписано слово ''X'', као ознака за странце с југа. Почетком деведесетих Словенци су у медијима отворено обећавали отровне сендвиче Србима који би дошли на митинг у Љубљану. У десет дана дивљаштва, којег они зову Рат за независност, у Словенији је погинуло, именом и презименом, 47 војника ЈНА, а многи од њих убијени су на превару или с леђа.

Словенији независност није била довољна. Иако су тако журно и егзалтирано јурили к Европи и независности, у последњих петнаестак година увек су се враћали на Балкан и у Србију. Економски, тако што су мега-маркетима (Меркатор, Меркур) и куповином овдашњих фирми освајали српско тржиште, а политички тако што су се увек постављали као најбољи познаваоци прилика на Балкану, и то увек, без изузетка, на штету Србије. У Србији постоји неколико стотина словеначких предузећа, док се број српских фирми у Словенији броји прстима једне руке. Словеначки Меркатор, који у Србији непрекидно отвара нове маркете и за то добија најбоље локације, у прошлој години повећао је приход из Србије за чак 70%, на 344 милиона евра. Исти тај Меркатор је у Љубљани прошле године направио лажни скандал с кексом ''Манчмелоу'', када је прогласио да је у том производу, из фирме ''Јаффа'' Црвенка, пронашао салмонелу.

Споразум о социјалном осигурању, који је Србија потписала са свим бившим републикама СФРЈ, још увек није потписан са Словенијом, иако је иницијатива за то покренута још 2001. године. То значи да Република Србија сваког месеца исплаћује пензије за 10.875 грађана који су стекли права, или део права на пензију у Словенији. Истовремено се словеначким приватним пензионим фондовима дозвољава рад у Србији.

Нико Србима није крив за глупост, све смо то сами себи урадили. Неки наши преци су сагињали главу, други су главу окретали у страну правећи се да не виде шта раде они којима смо помагали. Наша је дужност да то променимо, због оних наших предака који су гинули за Словенију и због оних који су за њену изградњу радили.

Словеначка морална обавеза према нама потиче од историјског дуга, од онога што су Срби урадили за њихову државност и нацију, њихова економска обавеза према нама потиче од врсте економских веза са Србијом. А наша обавеза сваке врсте је да им, уколико они не схватају да имају обавезу према нама, помогнемо да то схвате тиме што ћемо спонтано да, свако за себе, престанемо да купујемо њихову робу. У Немачкој је у току бојкот фирме Нокиа, само због тога што су Финци одлучили да своју фабрику преселе у Мађарску. Ми имамо далеко веће разлоге. Није потребно да постоји некакав позив државе на бојкот, потребно је да само употребимо реципроцитет из односа Словенаца и Хрвата према нашим производима. Такав бојкот би довео до промене словеначке спољне политике, а требало би га спроводити не до ''нормализације'' такве политике, него до почетка про-српске словеначке дипломатије. То је минимум који ми и наши преци заслужујемо, и то је доња граница српског самопоштовања.

Осим тога, уколико се некад докаже да је неко одавде потписао по Србију лоше уговоре са Словенцима или Хрватима, не би требало тражити суђење за корупцију или их теретити за привредни преступ, него би им требало, у оваквом тренутку, судити због кривичног дела велеиздаје, барем док се словеначка непријатељска дипломатија не промени. Само то би могло да заустави политичке и економске полтроне којих је овде увек било.

Уколико је Словенији због нечега битно да заузима непријатељски став према интересима Србије, ако баш воле да то раде, нека пронађу друго тржиште међу афричким земљама и нека свој капитал улажу тамо. Меркатор могу да отворе и у Приштини или Ђаковици, уколико им је то исплатљивије. Само тако би имали неко оправдање за овакву своју дипломатију. До тог тренутка, сваки човек којем је стало до Србије не би смео да размишља око тога где да троши свој новац.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер