Еврозона – раст ризика код спасавањa Шпаније и Италије

(Оксфорд аналитика, 9.5.2012)

Све више расте вероватноћа да ће Шпанији бити потребна нека врста помоћи да би се извукла из силазне спирале понирања у дуготрајну рецесију и све дубље дефиците и дуговања. У условима рецесије, напори за контролу њеног високог буџетског дефицита имају мале изгледе за успех, што – упркос колебљивом тржишту државних обвезница –указује на потребу за значајним позајмицама. Ситуација Шпаније се погоршава и чињеницом да њене банке морају предузети реструктурирање и прикупљање средстава у клими која је постала све неповољнија. Упркос свом високом задужењу и западању у рецесију, Италија је ипак у бољем положају: већ је ограничила буџетски дефицит и још почетком ове године обезбедила значајна средства – како за државни, тако и за банкарски сектор. Ипак, и она остаје подложна ударима на другим локацијама у еврозони, а ризик од њих је у порасту.

Ефект

Вође еврозоне могу одлучити да прихвате спорији ток фискалне консолидације што би изазвало још више захтева за финансирање дефицита широм Европе.

Несигурност око Грчке, уговора о фискалној стабилности и фондова за спасавање еврозоне изазваће пораст немира на финансијским тржиштима.

Ово би, у покушајима да задовољи своје финансијске потребе, могло имати нарочито тешке последице по Шпанију.

Шта даље?

И Шпанија и Италија ће у овој години доживети пад БНП-а, што ће учинити да ће им бити тешко да постигну фискалне циљеве и што ће повећати однос њихових дуговања према БНП-у. Када би се на хоризонту назирао повратак на снажни економски пораст, известан пад у рецесију током 2012. не би био толики проблем.

Међутим, досадашњи слаб резултат реалног пораста БНП-а у еврозони, у комбинацији са потребом већине њених влада да се нешто касније, или још боље – што пре, заустави пораст задуживања, значи да ће економија током низа предстојећих година остати анемична. Пошто није вероватно да ће се – било из саме еврозоне или од ММФ-а – појавити нова средства за супротстављање порасту дужничке кризе у еврозони, ниједна од ових двеју држава не може очекивати богзна какву помоћ у том погледу.

Анализа

Поново су у порасту сумње око способности дужника из периферног дела еврозоне (Грчке, Ирске и Португалије) да стабилизују своје економије и да најзад изађу из дужничке кризе – и то упркос томе што те земље у великој мери уживају подршку од ЕУ и ММФ-а. То [о помоћи од ЕУ и ММФ-а] се неће моћи рећи уколико ниски економски раст и пораст дугова запрете колапсом у Италији или Шпанији. Јер: чак и ако у том случају ММФ буде некако успео да пронађе довољно финансијских извора – инфекција дужничке кризе из Шпаније и Италије би избацила из колосека и остале економије. Због тога је од критичне важности да се осигура Италија – али, и због опасности од инфекције због кризе у Шпанији, и у њеном случају се мора предупредити потреба њеног спасавања.

Краткорочно стање

Уз постојећу позадину слабе глобалне економије и еврозоне поново запале у рецесију, изгледи по Италију и Шпанију су се неизбежно погоршали; може се учинити само мало тога да се обрне најновије опадање њихове економске активности. Уз ионако лошу позадину, то не предсказује ништа добро по трендове дефицита и дуговања за период 2012-2013.

Шпанија

То што јој је економија почетком 2012. ушла у рецесију и није било неко изненађење; први подаци су указивали на пад БНП-а од 0,4% у првом кварталу у односу на претходну годину. Предвиђања Европске комисије (ЕК) су већ указивала на вероватни пад БНП-а од 1% за целу годину, али је изражавана и нада у повратак на умерени раст од око 1,0-1,5% у 2013. години, што далеко заостаје за шпанским растом у времену пре кризе, који је за период 2003-2007/8. у просеку износио 3,0-3,5%.

Док се рве са масовном незапосленошћу (која сада за општу радну популацију износи 25%, а за оне млађе од 25 година, чак и 50%), Шпанија би могла да остане у рецесији и током 2013. године. То ће ограничити потрошњу и све наде за оживљавање домаће потражње, као и грађевинског сектора који би запошљавао велики број радне снаге.

Поврх свега тога – после извесног смиривања почетком 2012, дошло је до поновног наглог пораста нивоа камата нових зајмова, јер су тржишта обвезница постајала све нервознија око питања евентуалних нових спасавања. Уз та погоршања економских трендова, порасли су и обновили се страхови у вези са предложеним планом за “лошу банку“ ('bad bank' scheme), и око финансијских стања локалних самоуправа. 

Мада су камате од око 6% високе, оне ипак нису сигнал кризе у пуном обиму – јер, тек када камате порасту на двоцифрене износе постаје тешко да се тржишна осећања обрну. Па ипак, овај умерени талас шпанског финансијског немира указује на то да ће банкарском сектору вероватно бити тешко да предузме неопходне мере за прикупљање капитала, што ће довести до ризика од настајања зачараног круга проблема финансирања између банака и тржишта државних дугова.

Сви ти фактори долазе поврх проблема са буџетом:

Чини се да није вероватно да ће Мадрид успети да смањи свој буџетски дефицит са прошлогодишњег 8,5% БНП-а, а још је мање вероватно да ће бити у стању да постигне циљ од 5,3% постављен за 2012.

Дуг ће нарасти са око 69% БНП-а у 2011. на преко 80% до 2013. године, па чак и знатно више ако влада буде принуђена да предузме мере за даља спасавања банкарског сектора. Ове недеље је премијер Маријано Рахој (Mariano Rajoy) најавио да ће вероватно држава морати да дâ Банкији (Bankia)[1] “инјекцију“ од 7 до 10 милијарди евра.

Италија

И Италија се налази у рецесији, уз очекивани пад БНП-а током ове године од око 1,0-1,5%. Нема неких изгледа да се пре краја ове године угледа неки значајнији раст, мада ЕК указује на потенцијал пораста од 0,5-1.0% у 2013, а тада се може и очекивати постепено побољшање на 1,5-2,0% (што је мање-више у складу са очекивањима за еврозону у целини, и у складу је и са ранијим резултатима Италије).

Сада је расположење о способности Италије да се извуче из дужничке кризе нешто оптимистичкије – и то упркос њеном веома високом односу дуговања према БНП-у од чак 120% (за 2012. г.). То је делом тако и због поверења у интегритет и способност владе премијера Марија Монтија, која јача своју контролу над италијанским јавним издацима.

Требало би да нова позајмљивања остану умерена, уз вероватни буџетски дефицит 4-5% у 2012, што није много више од оног из прошле године (скоро 4%) и очекиваног од 3% у 2013. Такав умерени дефицит би одржавао однос задужености у 2012-2013 г. од око 123-124% према БНП-у (уз умерену инфлацију у номиналном БНП-у).

Италија је ипак почела и да примењује низ реформи, упркос томе што оне могу бити неспособне да под садашњим слабим економским околностима понесу сав терет. Незапосленост се чини стабилном и нешто је мања од 10% што је за више од половину мање од оних 25% који владају у Шпанији.

Поред тога, њеном прикупљању средстава су биле од користи и нешто боље околности са почетка 2012, што су на тржишту искористили како влада, тако и банке (а нарочито Уникредит банка). Италијанско дуготрајно искуство са дуговањима у јавном сектору показује да она познаје приоритете и механизме како да се с њима носи; а и њени локални инвеститори су, како изгледа, толерантнији у односу на ту ситуацију него инвеститори у другим крајевима.

Предвиђања дуговања

Чак и уз доста повољне претпоставке у односу на раст, интересе и смањивања дефицита, европска дуговања ће, како изгледа, врло споро опадати са својих максимума, за које се очекује да ће бити забележени 2014-2016. године. Спор раст (испод 1,5%) током 2013-2016, као и ниска брзина којом ће опадати буџетски дефицити (они ће вероватно са 2 године кашњења – тек 2013-2014. г. достићи онај планирани циљ од 3%), могли би само да повисе максимум дуговања и да продуже период адаптације.

Ове варијације не морају бити од велике важности за земље које су у стању добро да се боре са својим проблемима финансирања и које имају повољне приступе тржиштима капитала. Али – оним дужницима са периферије су потребе обезбеђене само на кратке стазе, и то у оквиру оних пакета мера за спасавање, док им планирана способност повратка на финансијска тржишта остаје под сумњом. Насупрот томе, Шпанија и Италија су обе критички зависне од изузетно променљивих изгледа за дуговања и од услова на тржиштима дугова.         

Да би се проценило колике се варијације могу одиграти у дужничким профилима Шпаније и Италије, морају се узети у обзир не само процене засноване на централним прогнозама (трошкова и буџета), него и на основу најповољнијих и најнеповољнијих сценарија за њихове економије и њихове потребе за финансирањем.

Што се Италије тиче, могуће је да постоји мали ризик од тога да ће се њен дуг знатно повећати у односу на њен садашњи ниво, али за Шпанију је тај ризик значајан.

Такви сценарији нам нуде неколико увида:

Шпанији може поћи за руком да у најбољем случају своја дуговања у односу на БНП ограничи на нешто испод 95% (то треба упоредити са прошлогодишњим односом од нешто испод 70%), док се тај однос у најгорем случају може повисити и на више од 110% БНП-а.

За Италију, изгледа да ће тај однос лебдети између 100 и 130% БНП-а (упоредити са 120% крајем 2011), што је, под условом да се ништа не погорша, вероватно ниво са којим ће влада моћи да се избори. У њеном случају, ризик да се дуговања повисе знатно изнад садашњег нивоа од 120 до 125% је доста мали, док је тај ризик за Шпанију доста велики.

За Шпанију, ризик пораста тог односа [према БНП-у] одражава несигурности у вези са потенцијалним растом дуговања на кратке стазе (што би у случају значајнијих акција спасавања банака могло да износи додатних 3-5% БНП-а), али и веће варијације у прогнозама повећања самог БНП-а (између 1-3%).

Могући изазивачи акција спасавања

За Шпанију би неспособност докапитализације банкарског сектора преко тржишта капитала (приватне инвестиције), као и последице које би то изазвало на тржишту државних обвезница (слично као што је то било и у случају Ирске), била та тачка варничења. Међутим, могућа алтернатива супротстављања тим проблемима биле би или даље акције Централне европске банке или посебан фонд намењен само том сектору. Што су банке јаче, то ће оне бити и способније да пруже подршку локалном тржишту државних обвезница. Насупрот томе, слабост у том сектору, као и забринутости око осталих ризика државних дуговања – као што би била неспособност контролисања дефицита локалних управних органа – озбиљно би штетили поверењу у способност Шпаније да се избори с тим.

Што се Италије тиче, њен однос дуговања према БНП-у јесте већ висок, али не изгледа вероватно да ће се знатно погоршати. Напори за ограничавање јавних финансија би требало да одржавају низак дефицит, чак и у случају да се током пар година постављени циљеви за избалансиран буџет и не остваре у потпуности. Уколико неки други догађаји (као што би били колапс у Шпанији, поремећај у Француској, или пропаст неке велике европске банке) не поремете изгледе – Италија ће се вероватно ископрцати и постепено смањити дуговања – као што је то учинила и у деценији која се протезала све до 2008. године. Домаће политичке затегнутости, које су до сада под контролом Монтијеве владе, могле би избити на површину уколико његова влада не успе у повратку на економски пораст и изгуби поверење бирача. Садашње шансе за постизање јасног побољшања у економској регулативи Италије и успешности њеног јавног сектора неће потрајати дуже од још пар година. 

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис 

[1] Једна од највећих шпанских банака – конгломерат седам великих регионалних штедионица, са вредношћу имовине која се процењује (боље речено: процењивала приликом фузије у 2010. г.) на 328 милијарди евра, али која се – услед кризе, нарочито на шпанском тржишту некретнина које је скоро замрло – стално смањује (прим. В.К.).