Структура Северног тока 2 - Nord Stream-2, Royal Dutch Shell, Engie

Не смирују се политичке страсти око руско-европског гасног пројекта „Северни ток 2“. Политичари и лидери различитих земаља непрекидно нешто изјављују поводом њега, амерички Конгрес упутио је апел Европи да одустане од реализације СП-2, после чега је дисциплиновани Европски парламент брже-боље објавио позив сличног садржаја. Сваки такав информациони повод иницира јавне наступе аналитичара и политолога, а онда се све прелива на странице новинских портала, слаже у лавине речи, мишљења, расуђивања које је све теже разумети. Занимљиво је да скоро нико није обратио пажњу на чињеницу да у протеклих годину дана није било ни једног коментара о овој гунгули из компаније која се директно бави изградњом морског магистралног гасовода „Северни ток 2“.

О компанији Норд Стреам 2 АГ (НС-2)  се ретко пише, компанија не излази у јавни простор, она ћутке непрекидно гради, а са простора Балтичког мора долазе само сажети извештаји, једнолични као откуцаји метронома:

„Положено је 100 км гасовода, постављено је 200 км цеви, 300 км…, у приобалном појасу Немачке почео је са радом трећи специјализовани брод за полагање цеви …”

Зашто је то тако, зар је руководство НС-2 толико сигурно у себе да не види ни најмању потребу да било шта изјави поводом политичке гужве око пројекта којим се бави? Управо тако, само што овде није реч о некаквом неразумном самопоуздању, ствар је мало компликованија, посебно када се у обзир узме и инертност промишљања јавности.

Гаспром као својеврстан феномен

Државни концерн Гаспром формиран је пре него што је почело одбројавање нове фазе развоја Руске Федерације, али нама се чини да Гаспром „постоји одувек“. Гаспром је био и данас је вертикално интегрисана компанија, која самостално обавља комплетну делатност:  самостално истражује нова налазишта, самостално развија и реализује пројекте који се односе на освајање налазишта, пројекте магистралних и дистрибитивних мрежа, самостално проналази потрошаче у иностранству и са њима потписује уговоре. Још једна посебност Гаспрома је у томе што је за све време његовог постојања контролни пакет ове компаније у рукама државе, што значи да се директиве председника Русије у компанији не разматрају, него извршавају. За нас су обе ове чињенице везане за Гаспромтолико природне и познате да никада не размишљамо о томе колико је ова ситуација јединствена у односу на све оно што се у овој сфери дешава у Европи и САД.

Либерална економија Запада

Доктрина либералне економије заснива се на основној премиси: приватни власник увек је ефикаснији од државе, приватне компаније брже реагују на промене на тржиштима, брже уводе техничке иновације, потпуније и боље излазе у сусрет захтевима потрошача. Стога се држава не би требала бавити директним пословним активностима, њен посао је да регулише тржиште порезима, царинама и разноразним лиценцама и на тај начин осигурава висок степен конкурентности. А онда ће се све дешавати „спонтано“ – тржиште ће све то регулисати и ставити на своје место, елиминисати губитнике и оставити само најбоље, најефикасније, што ће свим потрошачима донети радост и благостање. Ову доктрину Запад и његови истомишљеници покушавају већ дуги низ година да наметну Русији, али су резултати далеко од очекиваних, јер јој се Русија опире.

У Европи, као и у Сједињеним државама одавно већ не постоји никакав отпор, овде је либерална економија одржала тријумфалну победу. Расправу о томе да ли је то добро или лоше и какве су перспективе такве победе оставићемо професионалним аналитичарима, економистима и политолозима. Ми ћемо само констатовати чињеницу да тренутно у ЕУ и САД не постоје државне компаније које послују на тржишту гаса. Изузеци су пољска енергетска компанија ПГНиГ и француска компанија ЕДФ, али за Пољску је овај изузетак привременог карактера, јер ће се њена компанија ускоро приватизовати. Ситуација са ЕДФ-ом је потпуно другачија: ова компанија поседује и управља свим нуклеарним и хидро електранама у Француској, због чега ни Европска унија, ни Европска комисија нису у стању да убеде Французе да је потребно у приватне руке предати нуклеарну, радијациону и еколошку безбедност земље. Законодавство ЕУ и САД нема механизме којима би се привате компаније могле присилити на угрожавање сопствених економских интереса.

Поновићемо још једном: ни у ЕУ, ни у САД у гасном сектору не постоје компаније у државном власништву. У законодавству ЕУ и САД не постоје механизми за присиљавање приватних компанија да делују против сопствених економских интереса. Ни један председник, нити премијер са парламентом, Конгресом или Сејмом приде, не може наредити некој компанији, рецимо, Роyал Дутцх Схелл да  поступи на овај или онај начин, и да заузврат добије неупитну послушност. На основу ове две принципијелне чињенице, може се одмах извући практичан закључак, који ће вам, драги читаоци, свакако уштедети време:

(И) Ако се у тексту о пројекту „Северни ток 2“ говори о томе како ће на његову реализацију утицати одређена изјава премијера Пољске, говор председника Литваније или коментар министра иностраних послова Словачке, слободно можете да не читате даље, јер је одговор унапред познат – сличне изјаве ни на који начин не могу утицати на било шта.

Сигурно се сећате да је у лето 2018. године Жан Клод Јункер, председник Европске комисије (ЕК), неуморно обећавао Трампу да ће „Европа изградити нове терминале за пријем ТПГ“. А сећате ли се реакције европских гасних компанија на ова обећања? Не, не сећате, јер реакције није ни било. „Ако је Јункер обећао терминале, нека их он изгради. Имамо довољно постојећих терминала чији је капацитет попуњен тек око 25%“.

(ИИ) Од свих могућих изјава и саопштења везаних за СП-2, пажње су вредна само саопштења европских гасних компанија.

Остала саопштења су у рангу израза „пси лају, а каравани пролазе“.

Ко гради „Северни ток 2“?

Користећи горенаведене принципе, хајде да преведемо уобичајену фразу да  „Русија гради нови гасовод за Европу“ на свакодневни пословни језик:

„Швајцарска компанија Норд Стреам 2 АГ реализује пројекат морске деонице магистралног гасовода „Северни ток 2“, а 50% инвестиција обезбеђују француска компанија Енгие, холандско-британска компанија Роyал Дутцх Схелл, немачка компанија Wинтерсхалл, финско-немачка компанија Унипер и аустријска компанија ОМВ.”

То је тако и никако другачије! У пројекат СП-2 ни на кој начин нису укључене Немачка, Аустрија, Холандија, Велика Британија као државе; једина држава која учествује у њему је Русија, зато што НС-2припада руском државном концерну Гаспром. Дакле, уколико заиста желимо да схватимо шта се дешава око СП-2, морали бисмо да се удубимо у планове наведених европских гасних компанија, а не у говоре фрау Меркел или господина Макрона.

Историјат наведене петорке европских компанија неће бити кратак, свака од њих је изузетна, а дешава се да им се планови дјаметрално разликују. Поред тога, у све ово покушава некако да се упетља и Европска комисија, док атмосфера на европском гасном тржишту не личи чак ни на свађу паукова у тегли, већ на борбу шкорпиона, од којих сваки својим отровом може да обори слона.

Дакле, ко је најгласнији у истицању „штетности“ гасовода СП-2? Далија Грибаускајте, председница Литваније? А против кога су усмерени њени напори? Против компаније Схелл, која поседује имовину вредну 500 милијарди долара и годишњи профит величине државног буџета Литваније? Зар мислите да ће неко то озбиљно схватити и анализирати? Ова петорка је у стању да се организује и купи Литванију, лепо је упакује и изложи на полици у једном од својих седишта, јер укупан број запослених у ових пет компанија превазилази број становника поменуте државе. Тако да било каква расправа на ову тему једноставно нема сврхе. По нашем мишљењу, прича о предметној петорки могла би бити корисна са још једне тачке гледишта. Познато је да је ЕУ увела дискриминаторске мере против Русије, периодично их допуњује и продужава. На Русију то, углавном, не утиче, јер се за данашњу Европу тешко може рећи да представља јединствен и моћан монолит усмерен против њених интереса. У ствари, могло би се рећи да постоје две Европе – политичка и економска. Политичка Европа покушава да надвлада економску Европу, води се компликована борба, са променљивим успехом на различитим фронтовима. Енергетски сектор је један од фронтова на коме борба политичара против бизнисмена одвија најкилавије  из једноставног разлога: победа би могла резултирати мраком и хладноћом у свим канцеларијама Европске уније и Европске комисије, и то веома брзо и једноставно. У Европи не постоји јединство у борби против Русије, немогуће га је постићи због огромних унутрашњих несугласица. Можемо различито оцењивати потезе руског руководства на унутрашњем плану, али велемајсторски ниво спољнополитичке игре је несумњив.

Предговор је испао прилично дуг, али концептуалан. Сада желимо да вас упознамо са актерима, почевши од швајцарског власништва Гаспрома – компаније Норд Стреам 2 АГ.

 NORD STREAM 2 AG

Компанијом управља Управни одбор, на чијем је челу Герхард Шредер. Није лоше за почетак, зар не? С једне стране, у екипи противника СП-2 је руководилац украјинског „Нафтагаса“ Андреј Коболев, идеолошки повезан са љутитом Даљом Грибаускајте, док је са друге стране поменути седокоси џентлмен. Сваки коментар је сувишан.

Непосредним оперативним радом компаније управља извршни директор Матијас Варниг, који је у периоду 2006-2015. радио исти посао на пројекту „Северни ток“. А још пре тога, од  1990. до 2006, заузимао је високе положаје у Дресднер Банк АГ. После завршеног економског факултета у Берлину Варнига су са задовољством запослили у овој банци, јер се показао као прави професионалац. Умало да заборавимо податак да је до 1990. године Матијас радио у једној другој немачкој компанији – Стаси, коју Руси изговарају као „Штази“. Како га је Гаспром запазио, зашто га је позвао да ради код њих и како се десило да хер Варниг није то одбио – можемо само да нагађамо. Биће да му се једноставно посрећило. Управо њему би, да је попустила под иницијативом америчког Конгреса и Европског парламента, Ангела Меркел морала саопштити да се пројекат обуставља и да остаје без посла. “Друже мајоре, таква и таква ствар….“ (тај чин је Варниг имао тада).

Директор пројекта је Хенинг Коте за кога је СП-2 постао природни наставак посла на првом „Северном току“, где је обављао сличне функције. Пре тога, у периоду 1996-2006, Коте је радио у највећој немачкој енергетској компанији Е.ОН Рухргас АГ,  у којој је догурао до функције руководиоца оделења за контролу инвестиционих пројеката и оперативног рада.

Финансијски директор – Пол Коркоран, који је исту функцију обављао и на пројекту „Северни ток“. Дипломирао је на Ливерпулском универзитету, радио као научни сарадник Британског Института овлашћених рачуновођа за менаџерско рачуноводство, обављао функцију финансијског директора у БАСФ Антwерпен и Wинтерсхалл АГ. Комерцијални директор – Реинхард Онтид, дипломирани правник са 20 година радног стажа у сектору правне подршке у компанији Е.ОН Рухргас. А за технички део посла, разуме се, задужен је технички директор Сергеј Сердјуков, који у овој области ради од 1976. године.

То је тај тим, састављен од толико звучних имена да вам је одмах јасно зашто је усаглашавање трасе гасовода СП-2 између осам земаља Балтичког региона, не рачунајући Русију, успешно обављено. Овај тим је био у стању то да изведе јер до последњег зареза познаје законе, одредбе и директиве како ЕУ, тако и сваке од балтичких земаља. Они се ни најмање не узбуђују чак ни због теоретски могућих санкција од стране Сједињених Држава, јер су европска петорка, Гаспром и НС2споразум о финансирању пројекта потписали у априлу 2017, односно три месеца пре него што је усвојен закон о америчким санкцијама. Ретроактивна примена закона је стопроцентна победа у суду било које инстанце, а износ добијеног спора може бити огроман.

У складу са споразумом о финансирању СП-2, чланови европске петорке улажу по 950 милиона евра, угрубо – по 1 милијарду. Санкције од стране европских влада и владе Сједињених Држава немају карактер више силе. Гаспром може да третира санкције као вис мајор, али и не мора, што му онда даје право да их разматра као одбијање извршења обавеза по споразуму, а то повлачи за собом пенале, чији износ може бити једнак износу улагања у пројекат. Логично је да петорка не инвестира у СП-2 због љубави према истом, већ рачуна на реализацију пројекта и остваривање профита, па ће стога у тужби обавезно фигурирати и изгубљена добит. Амерички конгрес може да издаје разноразна саопштења, али она немају никакву правну снагу, нити повлаче за собом било какве финансијске обавезе. Међутим, практични потези би могли резултирати вишемилијардским казнама на штету Америке, па се Конгрес зато ограничава причањем прича, док се НС-2 неометано гради. Слично је и са Европским парламентом, као и са европским политичарима: приче нису опасне, али реални потези могу да се претворе у реалне тужбе.

 ROYAL DUTCH SHELL

Уз назив ове компаније често се додаје одредница „холандско-британска“, међутим, свих 100% њених деоница у слободном је промету на берзама; овде није реч ни о каквој државној контроли, већ само о месту регистрације и седишту, које се налази у Хагу. О овој компанији, коју је 2018. Форбес  ставио на прво место на листи светских енергетских компанија, могла би се написати не једна књига у жанру технотрилера, али ми ћемо покушати да дамо кратак опис тренутне ситуације.

У првих девет месеци 2018. приходи компаније РДС премашили су 285 милијарди долара, профит деоничара износио је 17,76 милијарди долара, тржишна капитализација за јуни  – 306,5 милијарди долара, компанија има готово 100 хиљада запослених и десетине ћерки-фирми широм света. Присутна је у више од 70 земаља, има највећу мрежу бензинских пумпи на свету – више од 43.000, од којих је 300 у Русији, а стаж сарадње са Русијом износи 126 година. Назив Схелл као и логотип компаније настали су 1833. године, када је енглески трговац Маркус Самуел отворио у Лондону малу радњу за егзотичне беспослице из иностранства. Године 1891. судбина је једног од предака Самуела одвела  у град Батуми (у данашњој Грузији), а 1896. први танкер компаније СС Муреx  натоварен са 4.000 тона керозина испловио је из Русије ка Сингапуру и Банкоку. У РДС се званично оснивање компаније рачуна од 1907. године, када су се ујединили Роyал Дутцх Петролеум Цомпанy и Тхе «Схелл» Транспорт андТраидинг Цомпанy Лтд, а дуално управљање групом компанија трајало је до 2005. године, када је дошло до потпуног спајања матичних компанија.

Од значајнијих за Русију заједничких пројеката са РДС издвојили бисмо прво у нашој земљи  постројење за утечњавање природног гаса на објекту “Сахалин 2” и заједничко са компанијом “Гаспромњефт” предузеће Салyм Петролеум Девелопмент Н.В., које развија нафтна налазишта Салимске групе у Западном Сибиру. На европском тржишту гаса РДС је више него значајна компанија која на паритету са компанијом Еxxон Мобил води развој најстаријег и највећег у Западној Европи гасног налазишта Гронинген, чије су почетне резерве 1959. године процењене на скоро 2 трилиона кубика. С обзиром на чињеницу да је на Гронингену тренутно дошло до наглог пада обим производње, а да влада Холандије планира до 2025. да дефинитивно прекине производњу на свом приобалном појасу (шелфу), заинтересованост РДС за реализацију пројекта СП-2 је потпуно логична и разумна. Међутим, овде постоји и један деликатан моменат: РДС по целом свету поседује постројења за утечњавање природног гаса, њихов укупни капацитет износи око 45 милиона тона, али када је реч о европском тржишту гаса, РДС преферира инвестиције у нови магистрални гасовод. Седерик Кремерс, шеф руског одељења РДС, 12. децембра 2018. Је одговарајући новинару „Комерсанта“ на питање о перспективама изградње постројења за ТПГ у Уст-Луги, рекао да циљним тржиштима сматра Западну Африку, Блиски Исток и Јужну Азију (Индију и Пакистан). Другим речима, највећа енергетска компанија на планети не жели да улаже у пројекте везане за испоруку ТПГ у Европу. Другим речима, професионалци РДС-а не виде перспективу овог тржишта.

Када нам се причају приче о „доласку у Европу америчког ТПГ“, није згорег имати у виду следеће: не само да руски политичари и новинари не виде ову перспективу, већ је не виде ни у компанији на чије мишљење се оријентише комплетна светска гасна индустрија. Наш портал је у једном од претходних чланака објавио метод израчунавања цене ТПГ-а произведеног у САД и испорученог у Европу, зато нећемо понављати алгоритам, сајт америчке националне берзе Хенрy Хуб доступан је свима. Нагли пад светске цене нафте крајем 2014. године после шест месеци рефлектовао се на цене гаса, које су се средином 2015. кретале око 150 долара за хиљаду кубика, али је гас који Гаспром испоручује у Европу преко гасовода био рентабилан чак и под таквим условима. У компанији РДС добро знају да су унапред осуђени на неуспех сви покушаји такмичења са Гаспромом на европском гасном тржишту преко извоза ТПГ и да се више исплати активно суделовати у организовању снабдевања руским гасом, и то је оно што управо раде.

Чак и овако кратак резиме компаније РДС показује колико су смешни покушаји лидера и политичара Балтичких држава, Пољске и Украјине да се супротставе реализацији пројекта СП-2. Ови покушаји више личе на некакав флешмоб по мотивима бесмртног дела Ивана Андрејевића Крилова „Слон и комарац“. Матеуш Моравјецки, премијер Пољске, би уместо звучних, али бескорисних изјава за јавност, могао, на пример, да покуша да се у кулоарима сретне са руководиоцем РДС Беном ван Берденоми објасни му да је пројекат “Северни ток 2” штетан подухват и да би стога требало одбити учешће у њему.

 ENGIE

Ова компанија је званично формирана 2015. године, а са совјетским и руским државним компанијама сарађује већ 125 година. Донекле обесхрабрује, али за европске компаније парадокси попут бескрајних спајања и преузимања потпуно су нормална ствар. Компанија Енгие је формирана након што су се 2008. године спојиле француска државна компанија ГДФ (Гас де Франце) и приватна комунална, гасна и енергетска француско-белгијска компанија Суез С.А. Могло би се рећи да је историјат учесника данашње компаније Енгие део светске историје, а не само Француске и Белгије. Компанија Социéтé Гéнéрале Белгиqуе формирана је 1822, назив Социéтé д’етудес ду цанал деСуез добила је 1846. године, када је управо она прво разрадила, а затим реализовала пројекат изградње Суецког канала. ГДФ је настао 1946. године на иницијативу француске, истовремено са компанијом ЕДФ.

Енгие је у ствари ребрендирани претходни назив ГДФ Суез С.А., а тренутно је та компанија бр. 4 на светској ранг листи енергетских компанија. У медијима се компанија Енгие обично назива “француском гасном компанијом”, али ако обратимо пажњу на њену структуру и ћерке-фирме, схватићемо да је то веома услован назив. Ситуација је замршена у европском стилу.

Информација:

Приликом спајања компанија ГДФ и Суез С.А., на захтев Европске комисије,  из састава Суез С.А. издвојена су одељења која су деловала у сектору пречишћавања воде и утилизације отпада и претворена у самосталне јединице. Ова компанија је 2008. добила назив Суез Енвироннемент, а 2015. године извршено је ребрендирање назива у Суез С.А. Управо ова компанија веома активно сарађује са Росатомом и многим локалним предузећима у различитим државама – у Русији, Азербејџану, Латинској Америци. Истовремено, највећи акционар компаније Суез С.А. са пакетом који износи око 35% је компанија Енгие.

Године 1998. Суез  је привео крају систематску куповину акција белгијских компанија, објединивши их у посебно правно лице – холдинг Суез-Трацтебел. Назив који ништа не говори, али овај холдинг оперативно управља и поседује обе нуклеарне електране у Белгији, тргује електричном енергијом у Бенелуксу, Француској, Италији, Шпанији, Португалу, Пољској, Великој Британији, Мађарској и Немачкој. Године 2008. овај холдинг постаје структурна јединица компаније Енгие и ради под заштитним знаком Елецтрабел све до 2016. године, када добија садашњи назив Енгие Елецтрабел. У власништву овог холдинга су нуклеарне и електране на угаљ, хидроелектране, гасне и ветроелектране, топлотне и соларне електране, холдинг испоручује и дистрибуише гас у Белгији, поседује когенеративна постројења набиогориво и отпад, испоручује нуклеарно годиво и обавља операције са истрошеним нуклеарним горивом (озраченим нуклеарним горивом). И ово је тек једна ћерка-фирма компаније Енгие, којих она има на десетине.

Енгие је у конзорцијуму са компанијом Митсубисхи потписао са Турском споразум о изградњи НЕ „Синоп“ на бази реактора АТМЕА; Енгие има уговор и са Азербејџаном о развоју и реализацији система за пречишћавање воде; Енгие има сопствене научне секторе, као и предузећа за производњу у неколико земаља, а „неколико“ значи у више од 70. Данас је компанија Енгие  један од највећих произвођача електричне енергије, она поседује и управља електранама чији укупан капацитет износи 103 ГW, укључујући све гасне електране у Француској. Компанија поседује око 30 хиљада километара магистралних гасовода и преко 175 хиљада километара гасних дистрибутивних мрежа, којима се снабдева 76% становништва Француске и око 67% становништва Белгије, као и милиони корисника широм Европе. На територији Француске, преко ћерке-фирме Стиренгy, Енгие поседује 14 подземних складишта гаса укупног капацитета око 13 милијарди кубика. Удео компаније Енгие у укупном трговинском промету између Русије и Француске је  15% и то није само природни гас, већ читав спектар – од електротехничке опреме до обогаћеног урана. Према званичним извештајима, компанија Енгие запошљава око 155.000 људи, а у ћеркама-фирмама и зависним компанијама ради још око 100.000 људи. Имовина Енгие процењује се на 200 милијарди долара, а удео француске владе у деоничарском капиталу износи 23,5%.

Енгие на ТПГ тржиштима

Разуме се да компанија као што је Енгие није могла да не обрати пажњу и да не уђе у сектор као што је течни природни гас. Присуство ове компаније на том тржишту је значајно и крајње занимљиво са тачке гледишта хипотетичких санција САД протв учесника у пројекту СП-2. До лета 2018. Енгие је имала малу флоту танкера за превоз гаса, коју је у јулу 2018. продала компанији Тотал, заједно са читавим низом друге ТПГ-активе (на пример, удео од 16,6% у ТПГ постројењу које се гради у Луизијани, на обали Мексичког залива, чији је пројектовани капацитет око 25 милиона тона производа годишње). Истовремено је Енгие задржала у власништву своје регасификационе терминале на европској обали, укупног капацитета око 17 милиона тона годишње. Ово јасно показује да главна хипотеза да ће санкције САД против СП-2, уколико ипак буду уведене, бити усмерене на повећање обима извоза ТПГ произведеног у САД на европско тржиште, није утемељена. Санкције против СП-2 представљају дискриминаторске мере и против компаније Енгие, која после таквог корака тешко да ће примати танкере са прекоокеанским гасом на својим терминалима. Уосталом, европски терминали компаније Енгие нису једина могућност за Американце, постоји довољан број других на атлантској обали. Ствар је у нечем другом.

Прича о томе како је 2018. јамалски ТПГ, пролазећи кроз руке неколико посредника, стизао у САД, позната је многима. Држава Масачусетс је тада била окована дебелим минусом, гас није могла добијати преко гасовода из простог разлога јер исти не постоји, а закон Џонса о обалској пловидби спречава допремање ТПГ из Тексаса у Масачусетс, па је ова држава била принуђена да купује све што се у том тренутку нудило на спот тржишту. Ипак, поједини технички детаљи из ове приче остали су у сенци догађаја. Руски ТПГ је допремљен у САД танкером који је у том тренутку припадао компанији Енгие и био искрцан на регасификационом терминалу у Бостону. Компанија Енгие нема више танкере, али је терминал у Бостону и даље у њеном власништву, а у стратегији развоја компаније нема планова за његову продају. Нећемо коментарисати овај податак, закључак извуците сами.

У светској историји великих енергетских компанија има јако много случајних подударности које нехотице покрећу читаве ланце последица, па ни компанија Енгие у томе није изузетак. Упркос дугогодишњој сарадњи са Русијом, Енгие није заступљена на руском енергетском тржишту, она не поседује у Русији ни једну велепродајну, нити територијалну производну компанију. И овде није реч о некаквој дискриминацији. У тренутку када се у Русији 2008. приводила крају Чубајсова реформа Јединственог енергетског система Русије, одвијао се сложени процес спајања компанија ЕДФ и Суез. То није покварило односе између Русије и компаније Енгие, ова европска компанија је акционар „Северног тока“ и један од финансијера „Северног тока 2“, сматрајући да било каква диверсификација добављача гаса, ма како она била симпатична руководству ЕУ, ЕК и осталим глобалистичким структурама, не би требало да доведе до раста цена и до пада поузданости снабдевања. Руководиоци компаније не виде у руским гасоводима никакву политичку компоненту, компанија Енгие се бави бизнисом и не обраћа пажњу на разноразне интриге и егзалтираност политичког естаблишмента Евопе и Сједињених Држава

Владимир Путин и руководство Гаспрома више пута су наглашавали да је СП-2 економски, а не политички пројекат. Свако има право да се не сложи са овим ставом, али списак учесника у пројекту говори о томе да гледиште Русије подржавају они, од којих зависи енергетска безбедност и снабдевеност овог дела света, а то су највеће европске гасне компаније. Оне не улазе у политичке дискусије и расправе, не коментаришу ничије изјаве, оне једноставно послују, знајући да су на њиховој страни закони, економска оправданост и здрав разум.

Изузетак из овога нису ни још три компаније, које учествују у реализацији пројекта СП-2, причом о којима ћемо завршити серију текстова о новом гасоводу и актерима на европском гасном и енергетском тржишту.

(www.geoenergetics.rs)