понедељак, 06. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Терет тржишне трансформације
Економска политика

Терет тржишне трансформације

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Павловић   
уторак, 02. септембар 2014.

Тржишна привреда са материјалним напретком, прогресом и развојем које неумољиво подстиче а од којих заправо зависи, изискује и непрестано ширење опсега сопственог деловања. Зарад одржавања привида функционисања, неопходно је непрестано повезивање мањих тржишта у већа, те константно територијално проширење тржишног обрасца. Без те претпоставке, привреда стагнира јер крупни капитал губи мотивацију за нове инвестиције.

За неинтегрисану територију је од виталног интереса да научи на који начин се локално тржиште припаја глобалном, како би се правовремено предузеле превентивне мере социјалне заштите. Узалудно је спекулисати да ли је сама интеграција “добра” или “лоша” јер она одавно има све карактеристике неумитне временске непогоде од које већина страда, мањина профитира уколико познаје правила игре, али нико не може да је преусмери, одложи а камоли избегне.

Упркос снажно пропагираном учењу да је основни покретач социјалне активности урођена себична материјална амбиција која резултује конкурентском борбом за профит на саморегулативном тржишту, наметање једном друштву такве неприродно плитке и једностране слике о самом себи није ни једноставно, ни брзо, ни јефтино. Напротив, неопходни су огроман труд, време и средства зарад инсталирања потрошачког менталитета на широком друштвеном плану.

Активирање себичног гена изводе гломазне глобалне институције: СТО[1], ММФ[2] и СБ[3]. Најчешће се улога ових институција сасвим сужено тумачи као кредитна или зајмовна, али у сваком случају позитивна у “пружању помоћи” економски заосталим подручјима. Њихова истинска мисија је да у пракси реализују огромну културну трансформацију која потом треба мање-више безболно да породи ново тржишно друштво. Њихов ултимативни производ је фиктивни рецепт који “гарантује” материјални просперитет.

Катаклизмични културни преврат се манифестује и кроз суштинску промену законске регулативе која треба да омогући коначну појаву институције слободног тржишта. Парадоксално, тржишна економија се можда никада не би спонтано формирала, како се са оптимизмом прокламује, без критичне спољашње интервенције. За ту “помоћ”, друштво се преко кредитне политике задужује генерацијама унапред и уколико није способно да покрене неумољиви точак тржишне привреде, постаје овисно о донацијама и немоћно да без њих опстане.

У процесу транзиције је неопходно оживети три есенцијална тржишта на којима ће циркулисати фиктивна роба – земља, рад и новац. Прва у низу је земља, те је потребно утврдити законске прописе који ће подићи неосвојиву кулу приватног власништва над дојучерашњом природом која се данас претвара у робу за тржиште. Овај предуслов је есенцијалан. Често се као кључни моменат који је довео до огромне разлике у материјалном развоју између Северне и Јужне Америке наводи кобни недостатак правно институционализованог приватног власништва над земљиштем у Латинској Америци, где је територија након локалних националних ослободилачких покрета углавном остала у власништву крупних феудалаца, што је гушило приватну пословну иницијативу.

Тржиште рада од становништва захтева до јуче непознате жртве. Оно чему тржишне силе као апсолутном идеалу теже је рад без новчане надокнаде и двадесетчетворочасовно радно време. Тржиште са презиром гледа на статичност, сигурност, стабилно занимање, бенефиције и отпремнине. Прија му покретљивост, посвећеност, непрестано ангажовање. Зато упорно промовише “nomadic life style”, доживотно учење и по потреби беспоговорну промену занимања.

Људи ће убудуће радити за новац. Ово се најчешће не разуме у правом светлу. Становништво ће, дакле, радити за новац не да би било плаћено новцем, већ како би опслуживало прохтеве новца покоравајући се неумољивим ирационалним захтевима и турбулентним кретањима на тржишту новца који ће на одлучујући начин обликовати реалне судбине, без обзира да ли је и колико рад плаћен. Појачана понуда или потражња новца као робе на финансијском тржишту утичу и на варирање његове вредности, што неумитно води затварању непотребних и евентуалном отварању другачијих радних места која ће боље служити интересима слободног протока капитала.

Треба увек имати на уму да су земља (тиме и природа), рад (тиме и човек) и новац (тиме и привреда) такође роба која није производ, али којом се тргује и која се временом троши. Тренутну вредност диктирају актуелна кретања на одговарајућем тржишту.

Након Другог светског рата па до светске економске кризе у САД је на пример евидентан запањујући пораст рада за тржиште. Истовремено, по правилу, рад је све мање плаћен услед чињенице да је рад роба и да му цена пада док понуда расте. Након што мушкарац више није у стању да сам издржава породицу, тржиште рада апсорбује супругу и мајку, а када је и то недовољно, траже се додатни, краткорочни, сезонски послови, итд. Рад за слободно тржиште је увек у функцији повећања обима (уз обарање цене) рада све до наредне економске кризе коју не узрокује мањак, већ напротив – вишак (крајње неравномерно распоређеног) материјалног богатства.

Издвајајући из целокупне сложене људске активности елемент тржишног рада као ексклузивног индикатора вредности индивидуе у социјалном окружењу, а стимулишући код апстрактног појединца себичан материјални интерес као ултимативни мотив, тржишно друштво се суочава са новим парадоксом. Однос између уложеног рада и добијене најамнине одлучује о друштвеном статусу, те се атомизована индивидуа труди да са што мање рада присвоји што више материјалног богатства. Расте тенденција да се “забушава” или “превари систем” где је то могуће. Тржиште је зато до перверзије заокупљено стварањем свих могућих механизама присиле, мерења и контроле рада оличених у бескрупулозној бирократизацији, што додатно делује на растакање друштва које треба да научи да функционише у новом културном амбијенту у којем међусобно поверење временом атрофира. Проблем је што бирократска стража хвата ситне рибе, док оне крупне пролазе неопажено или цепају мрежу.

Поред угроженог материјалног опстанка друштва у транзицији, у смртној опасности су превасходно његове културне институције (у најширем смислу), немоћне да преживе нова правила игре, те се сходно тржишној реторици карактеришу као “застареле”, “превазиђене” или чак “заостале”. Сва средства и све снаге су усмерени на покретање ирационалног саморегулативног тржишта као “стабилне” основе из које треба да поникну и осавремењене институције. Привремени институционални вакуум апсорбује преостали кисеоник гушећи тако пређашњу више или мање традиционалну културу. Зјапећи културни амбис немилосрдно гута једну или две дезоријентисане генерације, а понекад се ради и о ненадокнадивим оштећењима културног ткива, па и о нестајању целих народа уколико се испостави да су неспособни да тржишну трансформацију изведу на време, адекватно и до краја.

Евентуални неуспех у инсталирању вируса себичног материјалног просперитета искључиво се приписује друштву које се трансформише, и то најширим слојевима који од приспеле “помоћи” осећају једино пад стандарда услед губитка стабилних примања, здравствене заштите и квалитетног образовања. Помоћ и није намењена подизању стандарда већ формирању саморегулативног тржишта, при чему је за осиромашене припремљен дуг који ваља враћати без обзира на успех или неуспех “вакцинације”. Добар део друштва је осиромашен управо неолибералном економском политиком која захтева формирање масе мобилне и јефтине радне снаге која наводно олакшава покретање приватне пословне иницијативе есенцијалне за материјални развој који се прокламује као неоспорни идеал.

Понекад је неопходна смена генерација у којој кључну улогу има слабљење утицаја породице, васпитања и школе, како би се из колективног сећања новог нараштаја потиснула другачија културна прошлост у којој је преовлађивао осећај стабилности, самоуверености, солидарности, колегијалности и емпатије.

Друштву у транзицији је неопходан културни простор донекле заштићен од погубног униформног уједначавања светских економских институција, а зарад отварања могућности бар делимичног ослањања на сопствене снаге и формирања клице локалног демократског дискурса.

Ни саму трансформацију није могуће ефикасно реализовати уколико је комплетно друштво изведено на брисани простор како би без заштите било изложено стерилизацији под неумољивом пресом глобалне тржишне економије.


[1] СТО – Светска трговинска организација (WTO – World Trade Organization, 1995 (1948))

[2] ММФ – Међународни монетарни фонд (IMF – International Monetary Fond, 1944)

[3] СБ – Светска банка (WB – World Bank, 1944)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер