(П)оробљена школа

Прихватањем англосаксонског модела образовања, увезли смо и кризу школе као институције. Криза школства пре тога није постојала у садашњем обиму и облику.[1] Истовремено је приметан готово трагичан недостатак свести о кризи, као и потпуно одсуство критичког промишљања проблема, те сходно томе не постоји никаква политика амортизације кризног удара, нити је акутни проблем образовања на одговарајући начин актуелизован у ширем друштвеном контексту од стране државних органа задужених да брину о образовању.      

Локалним транзиционим губитницима могу се сматрати и култура, здравство и образовање. „Победници“ су оличени у шачици тајкуна и политичком естаблишменту, који полако али сигурно губи и последњу идеју како да уновчи сопствену „победу“, те нам предстоји опробани неолиберални сценарио – гушење социјалне државе (смрт „обичног“ човека), што грубо нарушава систем државног школовања који је део тзв јавног сектора.

Након периода кризе више не треба очекивати обновљени, комплекснији  и снажнији културни идентитет. Појединци,  институције, па и комплетне културе, данас пролазе кроз непрекидну, свеобухватну и свепрожимајућу кризу идентитета која се временом не разрешава некаквим компромисом, равнотежом или релативно стабилним стањем, већ преласком у нови, критичнији стадијум кризе, у којем нерешени стари проблеми делују депласирано. „Глобална транзиција указује на свет у коме не постоји стабилан друштвени, културални или уметнички поредак, већ, пре свега, многострукост нестабилних, отворених, номадских, кризних и флексибилних догађаја.“[2] Позитивни ефекат промена се потире, те се доводи у питање и сам опстанак школе у стању константног превирања.

Све је мање времена за промишљање крајњих циљева образовања. Како изостаје и сигуран ослонац у темељним задацима културе, дојучерашњи сумњиви предлози постају „добра пракса“ пред налетом нових реформских захтева. Како је и сам прогрес депласиран, испоставља се да „унапређење“ у културном вакууму без смисла заправо није побољшање, већ тактика преживљавања у варваризованом окружењу. Изгледа да је то један од ретких ставова који прихватају сви супротстављени табори, те о томе сведоче и типичне изјаве креатора просветне политике: „Реформа не мора да буде увек корак напред.“[3].

Продаја фиктивних, недовољно промишљених и неутемељених вредности у школи не посустаје. Наравно, кључни појам је продаја[4]. Након што је поприлично истрошен арсенал „техничко-методолошког усавршавања“, „мотивационог освежавања“ и „осавремењавања наставног процеса“, иде се даље ка семинарима који „за скромну цену“ покривају широк тематски спектар који се бави преживљавањем у сложеном мултикултуралном свету, од распиривања предузетничког духа у похараним школама, преко пружања прве помоћи већ посусталим наставницима, до сналажења приликом елементарних непогода[5]. Очекујемо да будуће теме обухвате и кухињске рецепте, након што је домаћинство неправедно избачено из планова и програма.

Паралелно, настава се свом снагом упиње да прати и виртуелне новотарије, али постаје све очигледније да је „цар го“ и да сви технички „носиоци смисла“ не преносе очекивани спасоносни смисао, те су у обезглављеном образовном систему више-мање сами себи сврха и уместо „полуге“ за реализовање (непостојећих) културних циљева, постају и остају само (пре)скупо плаћене „играчке“. Испод технолошких калупа и матрица зјапи (без)идејна провалија у којој прво нестаје просвета, како би накнадно за собом повукла и остатак друштва.

Један део просветне јавности примећује да се претерало са инсталирањем „нових“ (глобалних Û комерцијалних) (анти)вредности, док се истовремено други табор жали да тих вредности још увек нема у довољној мери. У хипер-постмодерној ситуацији у којој тренутно колективно лебдимо као у бестежинском стању, обе примедбе су оправдане и веродостојне, но нема никакве сумње да су једини „меродавни“, финансијско-економски адути, у рукама другог табора. Желели ми то или не, одобравали или не, прихватали или не, деконструкција и реконструкција образовања ће се наставити, јер је то, пре свега, веома уносан посао.[6] У свеопштој вредносној пометњи, наставници нису у могућности да сопствене културолошке дилеме „сакрију“ од ђака. „Данашња деца одрастају у апсурду зато што лебде између два света и два вредносна система, од којих их ни један не усмерава ка зрелости, јер они не припадају у потпуности ниједном од њих, већ се налазе у хибридном чистилишту вредности које су у сталном сукобу.“[7]

Потпуно ван видокруга остаје непосредни васпитно педагошки рад са ученицима и „превазиђене“ дијалошко-дијалектичке методе које погодују развоју комплетне личности ученика. „Образовање је усредсређено само на „стицање знања“ – на образовну компоненту, а васпитна је потпуно изостављена у званичним документима (Стратегија развоја образовања до 2020) и у практичном раду наставника и школа.“[8] Са једне стране, такав рад није „измерљив“ па је самим тим сувишан, а са друге је неекономичан и у смислу техноглобализације делимично контрапродуктиван. Култура је одувек подразумевала пре свега жртву, одрицање зарад неговања виших вредности. Данас је васпитач васпитаван да одустане од жртве која није „мерљива“ у корист сопственог успеха који се може измерити. „Мислим да ће у школи већ у блиској будућности већи проблем бити социјални и морални односи и од самог квалитета наставника. И ту ће бити озбиљних проблема, јер се управо са идејом апсолутизованог појединца ослобађају и добре и лоше ствари.“[9]

Некоћ стабилна и јака органска повезаност између народа и његових учитеља постаје све тања. У постхуманистичком свету просветни радници нису и просветитељи. Они су пре свега радници, а из тога проистичу додатне поделе на лошије и боље плаћене раднике, на оне са дужим и краћим радним временом, на оне са једноставнијим и компликованијим задужењима итд. У време раздробљених и подељених интереса, блага учитељска рука не опипава народни пулс, па ни снажна рука народа не штити учитеље.

Комуникација, дијалог и разумевање, распршени су у облаке интересне друштвености, да би се потом трансформисали у социјалну измаглицу у којој се разазнају само бледи наговештаји облика. У свеопштем процесу интересне трибализације и социјалне варваризације по рецепту „свако за себе“, школа постаје још једна изолована институција некадашњег система, препуштена себи и својим проблемима. Нововековној држави опскрбљеној моћним средствима медијске манипулације, некадашња просветитељска улога школе више није потребна, најчешће она управо смета. „Шта је друштвено корисно, а шта није од посебног интереса, то одређују власници новца преко себи потчињених послодаваца.“[10] Просвета, попут невољеног детета, у општој галами покушава да и на себе скрене пажњу, како би обезбедила повољнији социјални статус. Ко треба да брине о школи и о општем интересу у новоствореном систему у којем свако „брине“ само о себи, отворено је питање.

Са неолибералним економским рецептима као идејом водиљом у свим сегментима друштва, не само што се не остварују „мање битни“ циљеви, већ нема ни прокламованог материјалног благостања (осим за одабраних 5 одсто). Са друге стране, „немерљиви“ и „невидљиви“ параметри говоре да је дошло до катастрофалне омашке у преосталим исходима. Најкритичнији су срозавање културе и нестајање слободе. Школа ни ту није изузетак. Баш тамо где слобода не би требало да погне главу, дешава се цветање једног новог вида неслободе. Школа није само оробљена, већ често и поробљена. Она посустаје као расадник слободних људи, и прераста у калуп који паралише слободу духа. Другачије није ни могуће, јер су и сами предавачи све мање слободни, омеђени бирократским границама. Да све буде још горе, посао у просвети је често само заклон од разорног реформског цунамија, а школа неретко и прихватилиште за неудомљене партијске кадрове.

Владајућа идеологија трансформише школу од попришта слободе у извор изговора за неслободу.

Слободан човек реагује и на недостатак слободе у сопственом окружењу, а то је управо оно што неолиберална догма не сме да дозволи. Зато слобода све ређе опстаје у школи, а једва да постоји и у другим сегментима друштва. "Но, слободу истински не воли онај који је жели за себе и своје, већ онај који је жели и за другога и друге. Слобода је постала заштитница права повлашћене мањине, заштитница капиталистичке својине и власти новца."[11] Свако за себе и ка својим материјалним циљевима. Сегментација друштва додатно је заоштрена недостатком заједничког мотива за одбрану културе, који би покренуо замајац слободе.

Без слободе или борбе за слободу, слободног и слободољубивог духа, нема ни културе, а без културе, опет, нема васпитања. Зато је школа нарочито оштећена захукталим процесом (п)оробљавања.

Претерано је очекивати да образовање постане генератор широког фронта позитивних друштвених промена, али треба подржати свако настојање да се у општој културној помрчини сачува бар искра слободољубивог духа.