Док се политичари смешкају, Срби у Хрватској окружени мржњом и несигурношћу

Једнодневна посета гђе Пусић, хрватске министрице вањских и еуропских послова, Београду и њени састанци са најистакнутијим српским политичарима завршени су, као што се и могло очекивати, уобичајеним оптимистичким изјава, које смо последњих година слушали много пута. Донет је једногласни закључак како односи Србије и Хрватске иду узлазном линијом и да ће две земље наставити да решавају сва отворена питања, градећи истовремено везе које ће бити кичма региона. Разговарано је о међусобним тужбама за геноцид, судбини несталих лица и стамбеног збрињавања повратника и закључено да је у свим овим областима постигнут “помак”.

Нису, разуме се, заобишли ни датум коме се наши водећи политичари толико надају, па је госпођа Пусић изјавила како ће Хрватска већ током идуће недеље снажно подржати Србију на њеном европском путу, што је, природно, веома охрабрило и обрадовало Државни врх Србије а и све његове ближе и даље сараднике и рођаке.

Лепо је кад политичари говоре о узлазној линији односа држава, али би, пре тога, ваљало, чути и какво је право стање у односима њихових народа. Да ли је, рецимо, нестала или бар смањена стара и добро позната нетрпељивост Хрвата коју испољавају према Србима? Према недавним истраживањима, утврђено је да је постотак оних младих Хрвата који не подносе Србе – данас већи него што је био пре 14 година, те данас само 7% младих Хрвата жели Србе и Српкиње за брачне другове, у односу на 1999, када је постотак износио 13%. Не помажу, већ, изгледа, одмажу покушаји водећих политичара наших земаља да успоставе боље односе међу становништвом, иако тврде да су они на највишем нивоу у последње време. Народ им изгледа не верује да су искрени, па се све више окреће мишљењу које слуша од гђе Руже Томашић, председнице Хрватске странке права др Анте Старчевић. Госпођа Ружа је и посланица Европског парламента, али јој то не смета да изјави како не жели да јој се ћерка уда ни за Србина ни за било ког другог странца.

И док једни и други политичари причају своје охрабрујуће приче, Срби у Хрватској живе у атмосфери говора мржње, страха и несигурности. Имовинска питања се споро решавају или одлажу, могућности запошљавања су готово никакве, а затим су ту још и стални насртаји домољуба на употребу српског језика и писма. Није тешко закључити да је ослобађајућа пресуда Хашког трибунала Готовини и Маркачу знатно охрабрила хрватске србомрсце па су организовали масовне протесте против примене закона о ћириличним уличним таблама у Вуковару. Узалуд су владајућа коалиција и бивши председник Хрватске Месић слали поруке упозорења ( бивши председник државе је и прилично закаснио са њима). Сада сетио да каже како је: “Рат против ћирилице је антицивилизацијски и антидемократски потез у служби политике. Спор око постављања двојезичних табли на улицама у Вуковару је наметнут и исконструисан”. Разуме се, Месићева закаснела порука, како се и могло очекивати, није оставила никакав утисак на домољубе.

У вези са тренутним стањем српске мањине у Хрватској сетио сам се једног чика Аце Земунца. О њему ми је пре више од 30 година причао један познаник. Ујак његове супруге био је апотекар на једном острву у близини Задра. Можда је то било острво Преко, али нисам сигуран. Апотекар се одлично слагао са мештанима, а и његови гости, па тако и мој познаник са супругом. А онда је једног јулског дана на острво стигао старији човек, који је рекао да је из Земуна и да се зове Аца.

Но убрзо по доласку приметио је необично понашање мештана. Изгледало је као да га избегавају, а кад би ушао у продавницу и назвао добар дан, нико му није одговарао сем продавца. Чика Аца је мало размислио и решио да разговара са жупником.

Није много околишио, већ је пречасноме одмах после поздрава рекао да се зове Александар и да јесте из Земуна, али да је Немац и по оцу и по мајци.

И већ сутрадан, где год би се појавио, мештани су га дочекивали са осмехом и поздрављали.

Није ми тек тако пао на памет чика Аца Земунац и његова посета жупнику. Можда би у погледу односа већине према према српској мањини у Хрватској помогло посредовање жупника. Сетимо се само како су прошле године позивали вернике да се на ноћним мисама моле за ослобађајуће пресуде генералима Готовини и Маркачу и с каквим су их одушевљењем они послушали.

У овом случају, није потребно да их зову на молитве, довољно само да им говоре како не треба мрзе Србе, већ да у њима гледају добре суседе и помажу једни другима. Уколико им такве проповеди дозволи папа Франциско и ако то жупници хоће.