Glineni golubovi Evrope

Potpuno sam prestao da obraćam pažnju na Crnu Goru. Jednostavno više nemam snage. Posle tolikih tona otrovnih strelica odapetih prema nama (a i meni samome kao delu nas), došao sam u iskušenje da predložim autorima udžbenika iz geografije da napišu da iza Mehovog krša, nema ničega. Tama nad bezdanom. Toliko su me perjanici nove crnogorske političke misli (NCPM), a pre svih Miško i Ranko, ubedili da smo mi beznadežan slučaj dežurnih krivaca, kojima nijedna kazna nije primerena. Sve sam to nekako istrpeo, i pomirio sa tim da nema nade. Iznenada, kao zrak svetla na kraju tunela, na sajtu Politike pročitah napokon jedan ohrabrujući naslov: „Crnogorski restoran ne služi Srbe“. Kakav civilizacijski iskorak! Napokon, pomislih, Srbi mirne duše mogu da idu u Crnu Goru, bez straha da će završiti na meniju u nekom crnogorskom restoranu. Ali, sve što je lepo traje kratko.

U stvari, Politikinim tekstom htelo se reći da tamo neki crnogorski etno-seljak u svom etno selu ne uslužuje Srbe. To mu je ispod časti. Štaviše, kako i dolikuje drevnim junacima, išćera` je iz lokala čak "petoro đece i obije žene". Pazite, u zemlji koja kuca na vrata EU, zemlji koja pretenduje da bude neko na turističkoj mapi Balkana, zemlji koja sebe deklariše kao etalon demokratije, e u takvoj zemlji u turističkom objektu dešava se pravi rasistički napad. I sad šta će biti sa tim etno-seljakom i nije važno. Verovatno će se u njegovom okruženju uz gusle opevati neopevano junaštvo nad jednom kaluđericom, i jednom majkom sa petoro dece.  Međutim mnogo je važno ovaj rasistički ispad shvatiti vrlo ozbiljno, jer nije dotični etno-seljak iznikao niotkuda. On je samo produkt jednog dugotrajnog procesa.

Već predugi niz godina traje nešto što mi nazivamo satanizacijom Srba. To je jedan proces u kome je vrlo: moderno, pametno, profitabilno,  intelektualno, praktično, politički ispravno, i iznad svega “IN”, svuda i na svakom mestu: napadati, gaziti, mrviti i mrcvariti Srbe jer će na taj način ovaj svet biti bolji, pravedniji, tolerantniji i šta već sve ne! Mržnja prema Srbima je postao pin-kod za mnoge bankomate ovoga sveta. Samo ubacite ID karticu i bankomat vam kaže: „Dobrodošli u Fond za lepši svet. Ukucajte PIN-kod i pritisnite ENTER“! Aktivistkinja Fonda za lepši svet ukuca traženi PIN: SRBOMRŽNjA i ukuca ENTER, i lepši svet joj se automatski otvara. I tako to traje li traje, a bankomat je uvek pun.

U vreme kada se rasizam svuda i na svakom mestu kažnjava i iskorenjuje, jedino je ovaj još uvek nekažnjiv, štaviše vrlo je poželjan.

Kod nas se to i ne shvata odgovarajuće ozbiljno. Veoma često ćete čuti ovih dana naše sugrađane koji preplanuli dođu sa plavog Jadrana: Hvara, Makarske ili Primoštena, kako su vrlo lepo proveli odmor, jer im niko nije slomio retrovizor, a ni kola im nisu sprejisana sloganom „Srbe na vrbe“, a i proslava „Oluje“ je bila vrlo dobro pripremljena. Pazite šta je postalo merilo dobrog provoda u Srbiji 21. veka. Važno je da ste vi dokazali svoju evropsku posvećenost odlaskom u Hrvatsku i da ste u Beogradu IN, pa makar posle toga na Karaburmi morali da montirate novu „šoferku“.

Niko se kod nas ovim fenomenom nije bavio na pravi način, ni u politici, ni u medijima, ni u nevladinom sektoru. A problem je ozbiljan. Ovakvo stanje Srbe određuje kao legitimnu metu bilo gde da se nađu.  Više i nije vest da se na primer, napadne neki Srbin u Beču zato što u Kijevu Hrvatska igra neku utakmicu.

Nije neobično da se s vremena na vreme neki maturant vrati u Srbiju iz Praga ili Budimpešte sa ekskurzije razbijenog nosića, zato što je autobus njegove gimnazije bio parkiran pored autobusa Varaždinske ili Mostarske gimnazije, pa su mali Hrvati malo vežbali evropejstvo.

Pre dve godine, na pravdi Boga u Ohridu je ubijen 34 godišnji Dejan Novaković iz Beograda, od strane poznatog lokalnog makedonskog nacionaliste, koji ne vidi da mu je Ohrid već 70% šiptarski, ali mu baš smeta mladić iz Beograda, i mora da ga ubije. Za taj zločin, zlikovac je osuđen na višestruko manju kaznu nego što se osudi vladika Jovan za neplaćenu struju.

U  koje god evropsko letovalište da odete, srešćete voma često mlade ljude sa svih strana koji na sebi nose majice sa simbolima zemlje iz koje dolaze: France, Scotland,  Russia, Lithuania… ali ćete se teško odlučiti da nosite majicu na kojoj će pisati Serbia. Zašto? Zato što time legitimišete sebe kao metu.

Mi povremeno imamo ministarstva za brigu o dijaspori, i slične stvari. Ali niko se ozbiljno ne bavi ovim fenomenom. Naše vlasti moraju biti svesne, da na osnovu klime koja se formira oko nas, i to uglavnom odavde, mi se u Evropi posmatramo kao neka nepripadajuća rasa. Nova vlada koju smo dobili se ovim fenomenom mora najozbiljnije pozabaviti. Država valjda i služi za to da štiti i zaštiti svoje podanike. Možda mi i ne želimo u EU, ali nas zato ne treba ubijati. I to je valjda neki evropski standard.

Konačno, da li se ikada neko iz naših NVO ili naših političara, korisnika gore opisanog bankomata koji Srbiju i naš narod tretiraju po fuj-pljus principu (a ima ih i u parlamentu), zapitao da možda, barem malkice nije svojim delovanjem doprineo da se kod lokalnog silnika iz Ohrida aktivira okidač da ubije Dejana Novakovića, ili da nesrećni etno-seljak iz Njeguša izbaci žene i decu iz svog restorana, samo zato što su Srbi? Ali baš samo iz tog razloga. Bolesnog, ali ipak razloga.