Како је судија Антонети оборио "удружени злочиначки подухват"

Четвртог и петог маја јавност у Србији пратила је директан пренос читања одлуке на 120 страна (!) према правилу 98 бис, у предмету Тужилаштво против др Војислава Шешеља. Преседан, без сумње, учиниће, верујемо, озбиљне расправе иза затворених врата многих кабинета. Званично, свако ће тумачити одлуку према сопственим интересима како у земљи, тако и у иностранству. Међутим, сви су потпуно уверени да после одлуке у којој је, на 73 стране, председавајући судија, Жан Клод Антонети, на врло занимљив начин издвојио своје мишљење, ништа неће бити исто!

Жан Клод је оборио досадашњу праксу трибунала у неколико ставки али и 6 тачака оптужнице!

Зашто?

Пре било каквог даљег објашњења, ваљало би рећи да нам није намера да овде дајемо „аутентично тумачење“, јер, узгред, то и не можемо. Нити нам је намера да баждаримо вагу према сопственим нахођењима.

Намера нам је врло једноставна, а то је: да јавности скренемо пажњу на неколико детаља (јер нам простор толико дозвољава), цитирајући, тек, делове одлуке за коју сматрамо да ће у наредном периоду променити судску праксу (и ко зна шта још) Трибунала у Хагу!

„С обзиром на анализу доказних предмета о почињавању злочина о учешћу оптуженог у таквом почињавању, путем радњи подстицања и о вези између злочина и радњи подстицања оптуженог претресно веће сматра да у овом стадијуму постоји довољно доказних предмета и у сврху члана 98 бис правилника који би омогућили разумном судији да осуди оптуженог ван сваке разумне сумње због подстицања на почињавање свих злочина наведених у девет тачака оптужнице. Из тих разлога и у складу с правилом 98 бис правилника претресно веће одбацује захтев оптуженог.“[1]

Овако је гласио закључак одлуке Претресног већа, које је већином гласова одбацило захтев за ослобађењем др В. Шешеља на основу правила 98 бис. Да подсетимо према наводима тужилаштва, председник Српске радикалне странке терети се за: злочине против човечности, као и кршења закона или обичаја ратовања.Према нумерацији из Треће измењене оптужнице Шешељ се терети за:

Тачка 1 – Прогони на политичкој, расној или верској основи као злочин против човечности.

Тачка 4 – Убиство као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 8 – Мучење, кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 9 – Окрутно поступање, кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 10 – Депортација, злочин против човечности.

Тачка 11 – Присилна премештања, нехумана дела као злочин против човечности.

Тачка 12 – Безобзирно разарање села или пустошење које није оправдано војном нуждом, као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 13 – Уништавање или хотимично наношење штете установама намењеним религији или образовању, као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 14 – Пљачка јавне или приватне имовине као кршење закона и обичаја ратовања.[2]Дакле, оптужница има укупно девет тачака.

За неке овакав исход, с обзиром на досадашњи рад Трибунала, није био неочекиван. Оно што је поприлично изненадило јесте издвојено мишљење председавајућег судије, Антонетија на 73 стране (!). Подсећајући колеге, све присутне целокупну јавност на дефиниције термина попут: „разумни судија“ „ван сваке разумне сумње“ као и на чињеницу да је и сам учествовао у писању правила 98 бис-Жан Клод је оборио досадашњу праксу трибунала у неколико ставки али и 6 тачака оптужнице!

Оно што је од изузетног значаја у Антонетјиевом издвојеном мишљењу, (и чини се да говори о целокупној квазиправној поставци рада Трибунала у Хагу) јесте анализа удруженог злочиначког подухвата.

Прво, позивајући се на праксу Европског суда за људска права, притвор у коме се налази Војислав Шешељ дуже од осам година оценио је као непримерено дуг! Затим је нагласио Антонети да је текст правила 98 бис у односу на прву верзију из 1999. он лично мењао управо у корист експедитивног суђења и закључио „ У таквој ситуацији, ја сматрам, за разлику од већине судаца вијећа, да вјеће може донијети ослобађајућу пресуду било дјеломично, било у потпуности за оптуженога.“[3]

Тако је председавајући судија, иначе импресивне радне биографије (од јавног тужиоца, преко потпредседника Вишег суда у Паризу, до правног саветника француског премијера и француског председника, као и председавајућег Апелационог суда у Паризу), образлажио зашто је издвојио мишљење (иако се сложио с већином колега да се суђење настави). Тачније, образлажући тачку по тачку оптужнице и доказних предмета тужилаштва, Антонети је закључио: „Имајући у виду укупне елементе и све доказе које су предочени до сада, били бисте ослобођени по тачкама оптужнице 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14... У погледу почињења ја бих вас прогласио кривим за тачке 1, 10 и 11 то су прогони и депортације и присилно премештање... то, наравно, не узима у обзир све оно што би сте ви могли да предочите током вашег поступка одбране,“[4] Дакле од оптужнице која има укупно девет тачака Антонети сматра да треба да остану само три тачке.

Коначно, оно што је од изузетног значаја у Антонетјиевом издвојеном мишљењу, (и чини се да говори о целокупној квазиправној поставци рада Трибунала у Хагу) јесте анализа удруженог злочиначког подухвата. Потпуно смо уверени да ће анализе детаљније тек уследити, али ево неколико само детаља из исцрпног Антонетијевог образложења које у потпуности обарају учешће Војислава Шешеља у УЗП:“ Морам подсјетити да у статуту нема ниједне ријечи о удруженом злочиначком подухвату. Штавише, генерални секретар Уједињених народа је у свом извјештају од 3. маја 1993. године пред Вијећем сигурности рекао сљедеће, цитирам у цијелости “Међутим, поставља се питање да ли нека правна особа, неко удружење или организација могу као такве бити сматране починитељем злочина, јер су њезини чланови због тог јединог разлога стављени под надлежност неког међународног суда.”Затим Анотенети истиче: ''Генерални секретар мисли да се не би требало држати тог концепта у погледу међународног суда. Криминална дјела која су наведена у статуту су дјела која су починиле физичке особе и те особе стављају се под надлежност међународног суда и то неовисно од њихове припадности било којој групи. То стоји у параграфу 51 његовог извјештаја''. Антонети се у рушењу УЗП позива и нарад Нирнбершког суда:'' Не може постојати колективна одговорност како се у своје вријеме изјаснио и Нинбершки суд (“Људи су ти, а не апстрактни ентитети, који чине злочине за чије почињење казну изриче међународно право”). Осим тога морам казати с тим у вези да, када се позива на колективну одговорност, то је нешто што иде сасвим у супротно, односно сасвим против мисије међународнога суда, а оно је да се постигне мир и да се иде у прилог помирењу на територију бивше Југославије.“[5]Више него јасно. Затим Анетонети износи какве нелогичности постоје када се упореде оптужнице против Караџића и Шешеља.Тачније, он упоређује временски оквир трајања УЗП, узимајући за пример само два предмета Караџић и Шешељ. У првом се за иста лица наводи да су учествовала у УЗП који је трајао од 1991 до 1995 године у другом УЗП траје две године краће, од 1991-1993. године (?!)

Анетонети износи какве нелогичности постоје када се упореде оптужнице против Караџића и Шешеља.

Коначно, позивајући се на Шешељево сведочење у премету Милошевић као врло важан доказни предмет Антонети закључује: „Узимајући у обзир све ове параметре један разумни судија не би могао да закључи, ван сваке разумне сумње, да је оптужени Шешељ имао исти циљ као и други учесници удруженог злочиначког подухвата, због тога што су њихови коначни циљеви били дијаметрално различити. Ја не могу због тога да закључим да је оптужени учествовао у удруженом злочиначком подухвату који је имао за циљ да насилно и злочинима натера несрбе да напусте, дефинитивно, једну трећину Хрватске, велике делове Републике Босне и Херцеговине и неке делове Војводине, да би се те регије припојиле једној новој српској држави.“ И шта сад?! Одлука, која је личила на пресуђивање и то пре извођења доказа одбране у предмету у коме се оптужени штрајком глађу бори за право на правично суђење, ударила је „шамар“ Хашком трибуналу. Или јефтиној теорији завере осмишљеној да пресуди гласно изговореној намери једног европског народа да очува међународно признату државу СФРЈ, чланицу Уједињених нација?! Држави и народу, који је своје легитимно право на очување територијалног интегритета и суверенитета, платио тако што је остао без оба. Да ли је имао право на то?! Па, зар још М. Вебер није дефинисао државу као: “Људску заједницу која присваја права на монопол над легитимном употребом физичке силе на одређеној територији“ (Вебер, у: Гертх и Милс 1948). Признаћете, да га не можемо баш писати у Србе. Већ у оне који су својим промишљањем утемељили Европу какву познајемо. Коначно, да би било потуно и савршено јасно: сваки злочин има свој потпис и као такав недвосмислено и неизоставно се мора казнити! Само да подсетимо, зар Срби и Србија нису познати по томе, да прво (покаткад исувише строго, помало и еуфорично) прочисте своје редове, често занемарујући подстрекаче споља...

Како год, чини се да ће се наредних дана често и обазриво промишљати будућност Трибунала у Хагу. На крају, шта ако се у октобру, по извештају амикус курије (како је најавио Антонети), докаже да је у предмету Шешељ тужилаштво разним притисцима на сведоке конструисало у ствари лажне наводе оптужнице?! Шта тада?!

Мислите (и) о томе....