Да ли је Србија трећи пут изгубила косовски бој?

(Сведок, 785-786)

Бориславу Стефановићу, шефу преговарачког тима Београда са Приштином, и Горану Богдановићу, министру за КиМ на прелазу Јариње у недељу војници Кфора нису дозволили да пређу прелаз!

Стефановић је требало да настави разговор са командантом Кфора Ерхардом Билером. Он је рекао да су им војници Кфора објаснили да имају наређење од претпостављених да на прелазу не пуштају високе званичнике из Србије који се претходно нису најавили и добили одобрење власти у Приштини. Толико о држави Србији на Косову и Метохији?

Некада су басне биле омиљено штиво генерацијама пре интернета. Данас их се радо сећамо кад год прилике дозволе. Ових дана осећамо се као зец у „ситуацији с медведом.“ Како иде та прича? Хм... Бићемо, ипак пристојни. Они које интересује крај приче-нека се потруде да пронађу ту, врло, поучну причу из „зачаране шуме.“

Где се налази шума? У Србији! Ко је зачарао? Ух...

Тако, полако долазимо до најновијих догађаја на Косову: за обавештене, све је потпуно јасно: треба преформулисати преговоре који воде до интеграције Косова у тзв. шиптарску творевину насталу на чистом тероризму уз подршку САД на првом месту!

И шта сада? Онако како читамо активности наше владе-ништа! Дијалогом и дипломатским средствима до решења?! Није него!

Па, зар то нисмо радили деценијама с којекаквим преговарачким тимовима?! Док су Срби преговарали, терористи су, уз подршку НАТО, направили себи то јест њима државицу! Није тако?

Да се подсетимо шта се десило одбијањем ултиматума из Рамбујеа, које (узгред) чак ни афричко племе не би прихватило када је реч о његовој територији – уследила је агресија над тадашњу суверену, е(у)вропску државу, СРЈ. Повод? Рачак! Односно, како смо касније сазнали, фалсификовани извештај шефа форензичког тима Хелен Ранта. Али ко о томе сада прича? То је исто као и у случају Ирака. Под сумњом да Ирак производи оружје за масовно уништење, које никада није ни пронађено, извршена је агресија на Ирак. Циљ? Промена режима нелојалног америчким интересима. И само то!

Ништа више од пира огољене силе која се из својих економских криза увек извлачила ратовима. Онда није ни за чудити што, док смо ми преговарали, условљени у ствари (шиптарским) монологом, на терену се агресијом мењала ситуација! Како? Па, показаће попис становништва на Косову.

Осумњичени за најтеже ратне злочине, трговину људским органима – директни су извршиоци налога својих ментора (читај: Тачијева влада). Када бисмо некоме пре двадесет година говорили да се и ово може десити – прогласили би нас лудим... у најмању руку.

Почетак двадесет првог века, за Србију (када је реч о Косову) ништа ново... Део српске власти (овде мислимо на СПС), која се и те како добро сећа Рамбујеа, проживљава исто: ултиматум пред безизлазну ситуацију. Макар, када је реч о преговорима.

Подсећања ради: преговори с „Приштином“ 20. јула одложени су на захтев Роберта Купера, посредника ЕУ, а односили су се на катастар, царински печат, дипломе, Телеком и струју. Немогућност „постизања договора“ учинила је да се пред очима српске јавности опет приказује добро припремљени филм „насиљем до циља!“

Добро, ово је за нас већ (све)виђено! Међутим, оно што нам је непознато јесте: да ли су намере, које су се сада јасно показале, „наши“ знали или су и овај пут преведени „жедни преко воде?“ Онда се поставље питање шта би нам било лакше да сазнамо? Јер, све су прилике одговор нам, свакако, неће пријати!

Прво, Ивица Дачић, сведок и актер „оних“ и „ових“ времена, ничим (макар, не јавно) изазван, поводом промоције пете класе полицајаца приправника у Центру за основну полицијску обуку у Сремској Каменици рече да „морамо да будемо спремни на сваку ситуацију с Косовом?! Зашто?

Даље, подсети човек (опет ничим бар, јавно изазван) да је председник Србије Борис Тадић пренео да је добио уверавања из САД и ЕУ да Европа неће тражити да Србија призна Косово, као и да, док трају преговори између Београда и Приштине, неће бити промене реалности на терену на Косову! (Бета, 25. јул)

Овде нам је већ постало јасно да се спрема промена ситуације на терену. Али нисмо веровали у ком смеру може да оде та промена. Док смо се окренули, РОСА је „пала“ на Јариње!

Дакле, што је много много је! При томе, као и у свакој драми постоји и наставак: Србе враћају на дијалог, ЕК проверава српско учешће у најновијим инцидентима, а Тачијеви поданици наоружани до зуба Србији цртају границе?! Мање-више догађаји су се тако послагали и прете да на дуже (али много дуже) промене слику, мале нам, Србије!

Шта ћемо, међутим, ако су „наши“ знали за овај сценарио све време, али нису имали „петљу“ да нам то саопште... па, ко вели, брже-боље се договорили да исценирају „безизлазну ситуацију“ Некако све нам помало личи на овакав расплет: прво промена у преговарачком тиму – Борко уместо Вука, онда нас пре извесног времена режимски медији обавештавају да је Вук хтео да смени Борка.

Јавност се, сва узнемирена, пита: Шта се дешава?

Онда прекид преговора; блокада на граничним прелазима за робу из Србије, и шах-мат: РОСА на граници. Међународна заједница у реакцијама млака... Млака у ситуацији када би званичне реакције требало да штите атрибуте државности?!

Чак нема ни хитне седнице СБ у ситуацији која је у њиховој надлежности а може да прерасте у озбиљан инцидент. Уместо тога, консултације иза затворених врата сталних чланица овог све више виртуелног тела – које се, у ствари, више не пита низашта!

Коначно изјава, која ће вероватно министра спољних послова Србије Вука Јеремића коштати позиције, али ћутати се више не може: „Очигледно је било неопходно да се истина о догађајима на Косову сакрије од међународне јавности. Ко је наредио слање албанских паравојних јединица? Ко је за то знао и ко је такво понашање охрабрио?...Зашто је Еулекс напустио север покрајине и тиме Србе оставио без икакве међународне полицијске заштите и да ли је унилатерална физичка акција прихватљиво и пожељно средство у превазилажењу препрека у оквиру једног дијалога?“

Браво министре! Као да сте нас питали. Ево, почињемо да Вас слушамо и питамо: Шта сада? Шта даље? Које је сада решење могуће?

Овде смо, наравно, покушали да будемо одговорни пред државним и националним интересима-премда признајемо да смо били на мукама. Зашто? Па, није најјасније да ли уопште постоје национални и државни интереси! Како? Лепо!

Стубови спољне политике које нам је председник Србије саопштио управо су темељи разградње преосталог дела Србије. Овде не мислимо на све, али ЕУ нема алтернативу и довела нас је до тога да треба да (у ствари) признамо да Србија не постоји!

Како не постоји? Питамо, да ли је Устав Србије применљив на територији КиМ? Ако јесте, онда да се одважимо да цитирамо: ...полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе Устав Републике Србије...“

Из овога било јасно шта даље... али то даље не постоји јер је Србија под окупацијом, а окупационе власти то називају другим именима. Како сада ствари стоје, неко ће у догледно време морати да коначно изговори шта је то раније иза „затворених врата“ договорено, јер како чујемо шиптарске тзв. власти су узеле оно што им припада?! Или, боље речено – оно што им је обећано. Потпуно замајавање је онда било улажење у преговоре. Без потребе направљена је драма док не пристанемо на оно на шта смо у ствари давно пристали. Макар, неки из „власти.“

Овако нама изгледа ова последња сценографија око Косова: таман, када се дошло до оног дела у преговорима који значе признавање атрибута косовске тзв. државности... десило се преузимање граничних прелаза. Ваљда ће тада бити лакше рећи: пробали смо све и нисмо успели – јачи су!

Е, ту смо вас чекали: онда више не постоје разлози за правдање за пропусте и погрешне концепције позивањем на претходни режим: они су платили због одбијања ултиматума из Рамбујеа – агресијом, Хагом. Неки су платили главом! Ови сада плаћају својим безусовним пристанцима, губитком државе. И то треба да се добро упамти!

Власт која је дозволила: прекрајање изборне воље грађана изашлих на мајске изборе 2008. године тако што је у парламент увела странку која није учествовала на изборима; дозволила Еулекс на територији Косова и коначно признала да Србије више нема – посао је обављен – јесте власт за пример у држави без територије, привреде, институција, грба и химне – макар на Косову.

Сада слободно наставите ваше дијалоге – ко зна шта још можете да дате а да вам овај пут и не траже! На крају, свако нормалан се пита шта је онда могуће решење?

С обзиром на околности и протагонисте, решење ће доћи за отприлике сто година под претпоставком да већ сада направимо српску лигу која ће нам по узору на неке сличне лиге донети државу какву смо ових дана изгубили. Слава нам!