Колинда Грабар наставља предизборну кампању, или Србија и зли Срби вечна тема хрватских политичара

Још исте вечери, када је постало јасно да је у другом кругу председничких избора освојила већину гласова, Колинда Грабар Китаровић свечано је обавестила јавност да ће наставити дело које је започео Фрањо Туђман. Ко се овде сећа деведесетих година прошлог века, вероватно ће се узнемирити, јер је “отац хрватске државе” припремио, повео и успешно завршио рат против Југославије, која се распала на крвав начин.

Нова председница можда има на уму да Туђманове завојевачке замисли треба наставити и довршити, те, рецимо, гранични прелаз на Батровцима померити ка истоку (зашто не и до некадашњег логора на Старом сајмишту крај Саве), што би несумњиво био разлог за бригу не само у Србији, Хрватској и региону, већ и у Европској унији. Није много охрабрујуће ни то што гђа Грабар Китаровић обећава својим бирачима да ће Хрватска поставити Србији посебне услове приликом одлучивања о приступању Београда Европској унији, а у што, и без њене изјаве, нико ни у Србији ни Хрватској и не сумња.

Својим одушевљеним присталицама најавила је и да ће се борити за права Хрвата у Србији, Војводини и другим земљама, а и за уређење спорне границе са Србијом на Дунаву. Иако је својом изјавом прогласила Војводину за државу, могла се очекивати оштра реакција наших државних органа, али је она изостала. Доброћудно су се сложили да је то био само “намерни лапсус” - како га је назвао премијер - председнице, на који неће реаговати, док су у исто време неки домаћи, а неименовани извори умиривали овдашњу јавност причом како је све то госпођа Грабар Китаровић изговорила у жару предизборне и изборне утакмице, а да ће касније “спустити лопту”.

Колико су оманули у својим претпоставкама, постало је јасно веома брзо. Већ после два дана, показало се да председница Хрватске не само да нема намеру да “спусти лопту”,већ наставља “игру ђоном”, обзнањујући хрватском пучанству, а и свету (ваљда на на основу неког свог научног истраживања) следеће: “Сватко тко живи у Хрватској је Хрват и, мада може бити и православне вјероисповести и Србин по националности, он је ипак Хрват, јер је хрватски држављанин” (Да ли тај Колиндин закон важи и за друге националности које живе у Хрватској или је предвиђен само за Србе ваљало би испитати).

То је већ подстакло наше званичнике да се жале. Коме? Разуме се, нашим медијима: “Можете ли уопште да замислите како би Уједињене нације и Европска унија реаговале да се у Србији говори о Хрватима као католичким Србима!” И пошто то никоме уопште није тешко да замисли, све се свело на калимеровску кукњаву: “Неправда, па то ти је!"

Неуморна председница, као што се и може очекивати, не прекида своју кампању, већ је шири по свету. Пише генералном секретару Уједињених нација, Бан Ки Муну. Обавештава га о своме мишљењу да је крајње време да се заврши случај Шешељ. Много се одужио. И тражи од Бан Ки Муна да предузме све потребне кораке како би се Војислав Шешељ вратио у притворну јединицу Хашког суда. И не само то. Пошто је предвиђено да ће му се пресуда изрећи до краја ове године, гђа Грабар Китаровић – у страху да би оптужени војвода могао да умре пре изрицања пресуде, захтева да му Хашки суд изрекне усмену пресуду, како је не би избегао својом смрћу, као што је био случај са Слободаном Милошевићем, и његови злочини остали некажњени. Жртве заслужују да се злочинац што пре нађе у Хагу закључила је хрватска председница.

Занимљиво је шта ће јој одговорити Бан Ки Мун а и како ће је ословити, пошто још није инаугурисана. А што се тиче односа Србије и Хрватске, они ће, извесно, уз овакву председницу и њене ставове, и убудуће бити у “непрекидном успону”, баш као и у последње две деценије.