Логор “Виктор Бубањ” - истрага некажњених злочина

(Нови Репортер, 22. 11. 2011)

Недавно хапшење Бесима Мудеризовића и Рамиза Авдовића прва су хапшења осумњичених за злочине над Србима заточенима током рата у сарајевској касарни “Виктор Бубањ”. У кругу те касарне од пре неколико година смештене су просторије Суда и Тужилаштва БиХ. Сама касарна се, заправо, тако звала до почетка рата, а затим је преименована у “Рамиз Салчин”, по имену погинулог вође локалног огранка СДА. Мудеризовић је у прве две године био управник, док Авдовића терете да је као један од команданата страже учествовао у злостављању заточеника.

Лабораторија за тихо умирање

Председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић каже да се имена Мудеризовића и Авдовића налазе у бројним пријавама које су подношене Тужилаштву БиХ за злочине над сарајевским Србима. Дукић, међутим, оцењује да је Тужилаштво БиХ наредило хапшење само извршилаца злочина, али не и налогодаваца из политичког врха. “Кроз логор ‘Виктор Бубањ’ је током рата прошло близу 5 000 Срба, од којих су само десет одсто били војници. Према информацијама којима ми располажемо, ту је убијено 70 Срба, а до сада је пронађено само 40 тела. Војници нису ни суђени, а цивили јесу и то на казне од 10 година затвора до смртне казне, а све, наводно, због избегавања војне обавезе, држања оружја, давања сигнала лампама, упаљачима и слично, што ништа није било тачно. Све су то биле измишљотине, али Срби су били ти који су морали бити привођени у `Виктор Бубањ`”, каже Дукић који је и сам у том логору био заточен два месеца 1994. године. Међународни комитет Црвеног крста заточенике тог логора регистровао је тек крајем фебруара 1993. године.

О злочинима у “Виктор Бубњу”, који су почињени и пре и после регистрације МКЦК, поједини логораши су написали књиге у којима су до детаља објаснили како и на који начин се поступало са њима. Страхиња Живак у “Виктор Бубњу” и Централном затвору провео је две и по године пре него што је изашао у новембру 1994. године. “Одведен сам са болничког кревета у априлу 1992. године и спроведен сам у ЦЗ. Био сам у ЦЗ-у четири дана, а онда сам депортован у “Виктор Бубањ”, где сам био у истрази осам месеци. Након тих силних испитавања, на основу изнуђеног исказа, без сведока, без аргумената, наводно по њиховим сазнањима, импутирали су да сам, као потпредседник локалног СДС-а, имао утицаја да делим БиХ, да стварам некакву посебну државу. Суђење ми је заказано после осам месеци истраге где сам лежао на бетону, где је било 16 људи у шест квадрата, у ранама које су цуриле, без здравствене заштите, а за време суђења нисам имао никакве правне заштите. Осуђен сам на казну од 15 година”, навео је Живак. У књизи “Живим да сведочим” сведочио је о монструозним иживљавањима, силовањима и убиствима српских затвореника. ”У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану девојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста. Полицајци су увече пили и после 22 часа одводили жене. Препричавали су каква је која у 'оним стварима'“, наводи Живак.

Он описује да у већини ћелија није било кревета ни душека и да су логораши држани у нехигијенским условима и без воде за умивање. “Храњени смо корицом хлеба дневно, а посебна “посластица” кувара Јулијана Вентиле била је да логорашима даје воду са детерџентом за суђе, од чега су добијали пролив”, написао је Живак. Кроз “Виктор Бубањ”, који Живак назива лабораторијом за тихо умирање, прошли су и Сретко Дамјановић, Борислав Херак и Нада Томић из Вогошће који су ухапшени 1992. године пошто су залутали на територију под контролом Армије РБиХ. ” Одвели су нас у логор ‘Виктор Бубањ’ где је био Рамиз Авдовић. Он је у ћелији мени и Нади Томић наредио да дигнемо руке уза зид и лично нас тукао по бубрезима. За све што се у тој касарни дешавало знали су Рамиз Авдовић и управник Химзо Долан”, сведочио је Дамјановић који је из логора изашао као тежак инвалид.“ Четрнаест дана су ме водили на батињање и тражили да признам да сам починио злочине. На мени су се иживљавали многи батинаши, тако да од болова нисам могао да се померим. Посећивали су ме Фахрија Каркин, Сенад Крехо и други. На све начине су настојали да изнуде моје признање за непостојеће ратне злочине”, изјавио је Дамјановић. Против тог човека вођен је један од најсрамнијих процеса у Сарајеву, у којем је осуђен за геноцид, да би се 1997. године “испоставило” да су његове “жртве” живи људи и да је Дамјановић осуђен невин. Али, нико никада за то није одговарао, а његови истражиоци, тужиоци и судије постали су данас у Сарајеву “угледни” правници.

Добрила Љубоја, која живи у Палама, 29 дана била је подвргнута тортури и разним врстама мучења у “Виктор Бубњу”. “Двадесет и девет дугих дана, проведених у одајама овог мучилишта, обележили су и упропастили мој живот. И данас, после свега, из сна ме бреца вриска и вапаји недужних и беспомоћних људи који су, само због тога што су Срби, прошли свакојака понижавања”, каже Добрила. „Ухапшена сам на улици у мају 1992. године, када сам кренула да у трговини купим неке намирнице и одмах одведена у логор. Пресрео ме на улици Един Милишић и рекао да треба да одем до полиције и дам изјаву о сину Веселину. Нисам ни дошла до полиције. Одведена сам право у логор ‘Виктор Бубањ’, а тај Един био је до рата друг мог покојног Веска”, испричала је Добрила. У истрази су јој, како каже, стављали на терет то што њени Паљани с брда туку недужни муслимански народ. “Таквим и сличним небулозним оптужбама теретили су и мене и друге заточенице, а било нас је више од педесет у једној просторији. Било је и малолетница које су стражари силовали и тукли, а онда онако испребијане и крваве враћали у ћелију… Теже од батина падала су ми понижења. А тукли су нас сваки дан. Свим и свачим: кундацима, цокулама, бејзбол палицама, па чак и необрађеном даском, дебелом скоро десет центиметара. Ево, ја која сам провела у ‘Виктор Бубњу’ непун месец, данас трошим више лекова него хлеба. Страховито су ми ослабили бубрези”, сведочила је Добрила Љубоја.

После 29 дана, Добрилу и још 14 девојака повезли су у комбију у хотел “Загреб”, који је био нека врста јавне куће у којем су силоване заточенице. ”Имала сам срећу да ме на путу према Мариндвору из комбија извукао син моје пријатељице, који је данас у иностранству и чије име док сам жива нећу јавно изговорити. Убацио ме у ауто и пребацио до фра Стјепана на Ступу, који је позвао нашег свештеника Мому у Блажуј. Он је организовао моје извлачење на српску територију. Нисам могла да верујем да сам слободна”, објашњава Добрила. У логору је био заточен и њен тетак Милан Нишић којег су довели из његовог стана. “Поливали су га воденим шмрком. Када је добио грозницу, пребачен је у болницу ‘Кошево’ и тамо му се губи сваки траг”, прича Добрила.

Посебно је потресно сведочење двадесетогодишње сарајевске Српкиње која је више пута силована у логору “Виктор Бубањ” и која тврди да је присуствовала злостављањима, па чак и убиствима логораша. Због тешких траума које носи из логора, од истражних органа је затражила мере заштите, па, из тог разлога, не наводимо ни иницијале ове жене.

“Весна Суботић доведена је 1992. године у логор, а када је један војник покушао да је силује, она је разбила флашу од воде и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су убили испаливши јој три метка из пиштоља у груди. То сам лично видела, јер се све дешавало у нашој ћелији. Ја и још пет младих Српкиња биле смо непрекидно силоване у логору. У мучењу је учестовало двадесетак војника Армије РБиХ. Ту, пред нама логорашима, почетком септембра 1992. стрељана су четири заробљена српска војника. Нас су изводили на лажна стрељања. Пуцали су нам преко главе, а онда су нас враћали у ћелије уз ’обећање’ да ће нас убити сутра… Кад сам остала у другом стању, командир логора тражио је да потпишем изјаву да су ме Срби силовали, па ће ми дозволити да абортирам. Али, то нисам смела да учиним, јер сам чула да је раније једна девојка пристала и да је одведена наводно у клинику ’Језеро’ одакле се није вратила”, сведочила је ова жена, ухапшена са 20 година у мају 1992. године у породичном стану у Сарајеву.

Осумњичени злочинци слободно шетају по Сарајеву

О злостављању и убиствима у “Виктор Бубњу” постоје и сведочења тзв. “инсајдера” и она су већ годинама позната јавности, али ни то Одељењу Тужилаштва БиХ за ратне злочине до сада није много значило. Марко Микеревић, који је током рата био мобилисан као судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву, у књизи „Сарајевски казани смрти“ тврди да су за злочине у овом логору знале најистакнутије личности тадашње бошњачке политике. У својој књизи, која је изашла из штампе још у новембру 2004. године, Микеревић је тешко оптужио Амора Машовића да је од управника и стражара логора тражио искључиво мртва тела логораша да би их потом размењивао са српском страном за заробљене муслиманске борце. Машовић је ове оптужбе јавно одбацивао, али није познато да ли су га истражиоци Тужилаштва БиХ икада саслушали поводом тих оптужби. Такође према Микеревићевом сведочењу, у овај логор често су долазили и Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Мустафа Церић, Расим Делић, Сефер Халиловић, Драган Викић… “Виктор Бубањ”, у чијем је једном делу био смештен и Окружни војни суд, често су посећивали и Исмет Бајрамовић Ћело, Мехмед Куртаљ, Јусуф - Јука Празина, Бакир Изетбеговићи, Бакир Алиспахић. “Приликом сваке њихове посете уследило је одвођења логораша, да би касније то повремено чинили и за време рада суда”, навео је Микеревић и подсетио да је почетком 1993. године због трзавица с водећим људима суда, смењен управник затвора Бесим Мудеризовић, а уместо њега постављен Химзо Долан, бивши заставник ЈНА, који је до тада био командир војне полиције у Рајловцу.

О самој структури “Виктор Бубња”, као и о томе ко је све у њему био за шта надлежан недавно је писао Идриз Каменица, који је био председник Окружног војног суда од 27. октобра 1993. године до краја рата у Сарајеву, у друштву са Исметом Мехићем, који је био окружни војни тужилац, Сенадом Крехом који је једно време био и председник Окружног војног суда, те са судијом тог суда Даворином Јукићем, који је данас судија Суда БиХ.

“У кругу касарне ’Рамиз Салчин’ били су смештени Окружни војни суд и Окружно војно тужилаштво и 101. моторизована бригада АРБиХ. Уз Окружни војни суд формиран је и Окружни војни затвор који је био под непосредном управом председника Окружног војног суда. Како те просторије нису биле довољне да задовоље све потребе Окружног затвора у Сарајеву, изузет је у згради пети спрат, где су били смештени притвореници по решењима Окружног војног суда. Тај пети спрат је чинио саставни део Окружног војног затвора. Ово је потребно да се зна, јер је Централни затвор био незваничан назив за Окружни затвор у Сарајеву, који је у оквиру своје надлежности и у ратним условима наставио да функционише”, описао је Каменица. Према његовој изјави, особље које је опслуживало Окружни (“Централни”) затвор није имало никаква права, ни одговорности над заточеницима који су били затворени по решењима Окружног војног суда. “О сваком притвореном лицу постоји одлука о притварању, постоје докази какав је исход поступака према истом био и како се исти завршио”, наводи Каменица, тврдећи да су процесуирани сви који су неко злодело починили. Али, у то данас не верују чак ни неки од бранилаца осумњичених за злочине у “Виктор Бубњу”/”Рамизу Салчину”.

Тако, на пример, бранилац Рамиза Авдовића, адвокат Мирза Ковач истиче да особе које су злостављале Србе данас слободно шетају по Сарајеву. “Јако је ружно да тужилац води истрагу против више од 25 осумњичених, а ухапсе обичног стражара, док се по Сарајеву шетају особе чија сам имена прочитао у доказном материјалу које су грађане српске националности затварале, тукле, батинале и убијале. Зна се ко је то радио. Изнад Авдовића био је Исмет Ћело Бајрамовић, те командант Војне полиције Керим Лучаревић који као први осумњичени хода по граду, а који је командовао и све знао. У доказном материјалу наводе се и Фахрудин Алић, звани ‘Пуковник’, као и имена стражара који су заиста батинали и тукли затворенике”, рекао је Ковач. Он додаје да никако не разуме зашто тужилац Џевад Муратбеговић није издао налог за хапшење Лучаревића. “Неки сведоци навели су да су људи који су имали одређене функције, долазили у затвор, ударали их ногама и малтретирали. Тужилац не спомиње ни Председништво, ни Команду, ни Лучаревића, ни оне који су имали приватне затворе, као што су ‘Сунце’, ‘Отока’ и друге на Алипашином пољу, из којих су одводили и доводили затворенике из касарне ‘Виктор Бубањ’. Где су ти људи? Да ли он мисли затворити случај са неколико стражара ? Шта ћемо са главним? Да ли он не сме покренути истрагу против њих, ја не знам”, закључује Ковач.

Он посебно истиче да је потребно истражити ко је дозволио да се у Централном затвору формира злогласни “пети спрат”. “То је могао учинити само Керим Лучаревић у договору са политичким врхом. Тај затвор је егзистирао до септембра 1992. године када је, нисам сигуран да ли одлуком Председништва или команданта Штаба АРБиХ Сефера Халиловића, формиран Војни суд и сви затвореници прешли су у његову надлежност”, закључује Ковач.

Сада остаје да се види да ли ће у Тужилаштву БиХ коначно смоћи снаге да ову обимну истрагу доведу до краја и подигну оптужнице против одговорних за тешке злочине почињене у кругу у којем тужиоци и судије данас раде. У том простору данас не постоји чак ни мала спомен-плоча која би подсетила да су ту мучени и убијани људи, јер челни људи Суда и Тужилаштва БиХ не допуштају да на том месту буде постављена. Као да и они – који би требало пресудно да допринесу да правда буде задовољена – желе да се злочини почињени на том месту што пре забораве.