Тешки дани за Србе у Хрватској

После више месеци беса, ломљења табли са ћирилицом  и сукоба са полицијом, “Стожер (штаб) за обрану хрватског Вуковара” променио је тактику и решио да помоћу референдума грађана  Хрватске спречи постављање двојезичних табли у Вуковару. У граду “посебног пијетета”, као што је он,   такве табле могле би се поставити само ако у њему живи више од 50%  Срба, а што је постотак који  српска мањина  не може да достигне.

Уколико такав референдум буде расписан, упозоравају Хрватску из Брисела, суочиће се са великим проблемом у ЕУ. Стањем у најновијој чланици Европске уније поново  ће се позабавити госпођа Вивијен Рединг, правник из Луксембурга, иначе европски комесар за правосуђе. Упозорење је сасвим на месту, јер је Закон о поштовању права мањина био један од услова које је Хрватска морала да испуни како би уопште била кандидат за чланство у ЕУ, а сада стижу наговештаји да би тај закон могао да буде измењен.

Поменути “Стожер за обрану Вуковара”, првоборац против српског писма, као да се много не потреса због овог упозорења, вероватно очекујући да ће и у другим деловима Хрватске наићи на подршку за одржавање референдума о ћирилици. Од власти градова широм Хрватске затражио је дозволу за постављање штандова на јавним површинама, где би се прикупљали потписи петиције за “референдум о ћирилици”.

Каква је била реакција из других градова, засад, није познато, али јесте одлука градског већа у  Поречу. Ево једног дела тог одговора: Стожеру за обрану хрватског Вуковара: “Статутом града припадницима италијанске аутохтоне националне  мањине обезбеђује се потпуна афирмација њиховог индивидуалног и колективног идентитета без обзира на њихов удео у укупном становништву...Сматрамо да је инструмент референдума контрапродуктиван у уређивању међунационалних односа, нарочито када постаје средство наметања воље већине у односу на права једне националне мањинске скупине која је, по дефиницији, у слабијем и подређеном положају”.

Видећемо како ће реаговати и остали градови Хрватске у којима живе  припадници националних мањина. С обзиром на то да се све ово дешава у  земљи са изразито приврженом католичком паством, а којој је и њен духовни вођ кардинал Бозанић наговестио на чијој је страни (док се  папа Франциско не оглашава по том питању), остаје бојазан да ће се хистерија са ћирилицом, и поред упозорења из Брисела, наставити, а српско писмо нестати са улица  Вуковара. 

И док та борба траје, почињу друкчији и опаснији испади против српске мањине. Стара изрека да “једна невоља никад не долази сама”  поново се показује као тачна. У јеку напора вуковарских домољуба и бранитеља да се ослободе мрског им српског писма, на максимирском стадиону игра се одлучујућа утакмица за одлазак на Светско фудбалско првенство у Бразилу 2014. године Хрватска-Исланд. Репрезентација Хрватске побеђује и стадион је  у трансу. По завршетку утакмице, хрватски репрезентативац Шимунић (иначе, познати костоломац противничких играча) узима микрофон и почиње да узвикује познату усташку паролу: “За дом...”,  што  тридесетак хиљада навијача  одушевљено и једногласно довршава речју: “Спремни!”

 Пролази само неколико дана, а у Хрватској  се догађа нови “Максимир”: На фудбалској утакмици између Хајдука и Осијека у Сплиту, док  једна страна трибина сложно почиње узвик: “За дом...”, друга га прихвата и довршава: “Спремни!”, а трећа урла: “Ајмо, ајмо, усташе”... Истина,  још нико не помиње Србе и врбе,  али зато четврта трибина пева “ Бој се бије, бој се бије!” Против кога?  

Напослетку, и да се забораве и Шимунић и неколико десетина хиљада гледалаца на стадионима у Загребу и Сплиту, шта да се мисли о оним стотинама хиљада посетилаца фејсбука који подржавају очигледно повампирење усташтва? Неће бити да су сви ови нови “Еуропљани” само пропустили неке важне лекције из историје.

Огорчени протести домољуба због примене Закона о националним мањинама,  добијају, очито,  забрињавајући наставак.

Према попису из 1910. године, у Хрватској је живело 644.955 Срба или 24,6% укупног броја становника. Статистички подаци говоре да се овај постотак знатно смањивао после сваког рата. Године 1931. у Хрватској је било 18,5% Срба, 1991. 12,2%, а  по  подацима из 2011- свега 4,4%, дносно, 186.633 Србина.

Колико ли ће их још  - и без рата - остати за неки следећи попис?