Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Zločin u Srebrenici - još jedna godišnjica i nastavak propagandnog rata
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Zločin u Srebrenici - još jedna godišnjica i nastavak propagandnog rata

PDF Štampa El. pošta
Mirjana Radojičić   
utorak, 18. jul 2017.

I ovogodišnja, dvadeset druga po redu godišnjica masakra koji su snage bosanskih Srba počinile u leto '95 nad stanovništvom jednog, danas već svetski poznatog istočnobosanskog gradića, komemoracijski uzev, protekla je u znaku loše beskonačnosti bespoštedne medijske eksploatacije i beskrupulozne političke instrumentalizacije tog masovnog ljudskog stradanja, najvećeg od svih koja su se zbila u ratovima za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe. Ni više od dve decenije od tih tragičnih događaja njihova redovna obeleževanja, naime, ne prestaju da budu medijski tretirana kao dragocena prilika da se, uglavnom iz grla predstavnika bošnjačke političke elite, ali i muslimanskih saveznika u zadnjim regionalnim ratovima, upute političke poruke koje u tim zločinačkim dešavanjima imaju svoje daleko i svakim danom i njihovim žrtama sve manje značajno ishodište. Protokom vremena sve značajnije, njihovo odredište su političke institucije srpskog naroda u BiH i Srbiji, odnosno njihovi predstavnici kao, zamišljeni i/ili stvarni, akteri političkog života bosanskohercegovačkog državnog provizorijuma koji više od dve decenije očekuje svoj konačan i jasan ustavno-pravni dizajn.

Da bi mit o genocidnom karakteru zločina počinjenog u Srebrenici, ali i kriminalizacija svekolikog srpskog učešća u ratu na prostoru današnje BiH, trebalo da budu ona, još od okončanja sukoba očajnički tražena politička armatura te nesolidne i trošne državne građevine, onaj permanentno se ponavljajući politički narativ koji će demotivisati i dekuražirati srpski politički faktor u njoj da je kao takvu i definitivno razgradi i otpremi u ropotarnicu istorije, bilo je evidentno već krajem minulog veka. Ipak, ni u jednoj dosadašnjoj prilici ta namera, čini se, nije obznanjena na tako odrešit i nedvosmislen način na koji je to učinjeno na ovogodišnjem obeležavanju godišnjice jednog davnašnjeg i nemilog ratnog događaja. "Oni nastavljaju sa negiranjem genocida, nastavljaju da svakodnevno prijete otcjepljenjem dijela Bosne i Hercegovine", upozorio je sa srebreničkog mezarja lider bosanskih muslimana Bakir Izetbegović. I nastavio: "Poručujemo im da u tome neće uspjeti. Nikada nećemo dozvoliti da Srebrenica, ali ni Tomašica, Brčko, Zvornik, i sva druga mjesta užasnih zločina nad nevinim bosanskim ljudima, budu išta drugo do li Bosna i Hercegovina." Na retorički sličan način, sa istog mesta se oglasio i donedavni gradonačelnik Srebrenice Ćamil Duraković. Tako bi u političkoj imaginaciji biološkog i ideološkog potomka autora Islamske deklaracije i njegovih bosanskohercegovačkih političkih sledbenika zločin trebalo da bude ono spasonosno "vezivno tkivo" jednog političkog organizma predodređenog za nestanak u trenutku kada je i začet, onaj  presudni "gradivni elemenat" jedne neodržive političke tvorevine koju kao svoju  nacionalnu "kuću" ne želi, niti je ikada želelo, više od polovine njenih stanovnika.

Kao takva, ona bi, dakle, trebalo istorijski da pretraje samo zarad političkog kaprica relativno većinskog dela njenih "ukućana", koji je pre dve i po decenije jednu mnogo veću i komforniju zajedničku "kuću" u kojoj je živeo sa  sunarodnicima istih onih koje želi kao sustanare u ovoj današnjoj, procenio teskobnom i neudobnom, i referendumskim putem zauvek otišao iz nje. A višegodišnji i krvavi međuetnički sukob kojem je time širom otvorio vrata i u kojem je sam ponajvećma stradao, i četvrt veka po njegovom okončanju ne prestaje da rabi kao izvor moralnog legitimiteta svojih bezizglednih državno-unitarističkih i državno-centralističkih ambicija, istih onih koje su do rata i u njemu počinjenih masovnih zlodela i dovele. I to će, reklo bi se, činiti tim intenzivnije što se kolosalni mitski konstrukt o ekskluzivnosti i genocidnoj kakvoći njegove žrtve podnete u tom ratu bude brže krunio i osipao.

A da se kruni i osipa bilo je očevidno i na ovogodišnjem najmasovnijem parapolitičkom skupu s one strane Drine, sudeći bar po broju i političkom rangu prisutnih mu gostiju. Za organizatore bolno znakovita bila je i činjenica da mu po prvi put za više proteklih godina, iz razumljivih razloga, nije prisustvovao nijedan zvaničnik iz redova srpskog naroda, niti iz neke od država regiona.  "Nećemo biti ušutkani, nećemo se predati, i nećemo odustati", poručuje stoga iz mitskih Potočara i glasnije nego prethodnih godina Duraković, najavljujući tim rečima nova poglavlja propagandnog rata koji se u proteklih dve i po decenije na prostorima BiH vodi istom žestinom koja je investirana i u onaj oružani koji je sredinom devedesetih svaki njen pedalj krvlju natopio.

Tu zloslutnu poruku, ne treba smetnuti s uma, "preživjela žrtva srebreničkog genocida", kako sam sebe uglavnom javno imenuje, upućuje sa mesta koje je, kako je njegov stariji brat po veri i politički saborac istom prilikom istakao, "bilo poprište užasne tragedije, zatim pozornica nijeme tuge, a u budućnosti bi trebalo da postane mjestom pomirenja". Jer, pomirenje je, zaključuje Izetbegović mlađi ponad humki svojih istovernika, "potrebno svima, i nama i generacijama koje dolaze". Ali, avaj, stazama koje su popločali on i privrženici njegove političke tehnologije upravljanja jednim složenim i teško traumatizovanim postkonfliktnim društvom, do njega se, zasigurno, stići neće. Ni u daljoj, a nekmoli bližoj budućnosti.

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner