уторак, 24. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Рат у Украјини као нови тест за Европу - Да ли је ЕУ заиста "заједница вредности"
Савремени свет

Рат у Украјини као нови тест за Европу - Да ли је ЕУ заиста "заједница вредности"

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
недеља, 10. април 2022.

У покушају да дефинише себе као асоцијацију држава, да се самопредстави ваневропском остатку света, Европска унија најчешће посеже за одредницом "заједница вредности" којима су, каже се, државе њене чланице привржене, а оне које претендују на тај статус би такве морале постати. Брзину напредовања у том, вредносном "сазревању", бриселска бирократија, реторички узев, третира као кључни критеријум подобности држава аспираната за улазак у тај клуб "изузетних". A њега, према саморазумевању, у том, вредносном смислу, дефинишу демократија, људска права, мултикултурализам и, изнад свега, бескомпромисна антифашистичка и антинацистичка настројеност. Фашизам и нацизам, прецизира се, као идеолошки и политички покрети јесу војно поражени педесетих година минулог века, али су њихове модификоване форме претрајале све до наших дана, те се стога, додаје се, нипошто не би смело дозволити да сензибилитет и интолеранција Европљана према њима утрну.

Позивајући се на речене вредности, земље Уније су се, углавном као чланице НAТО пакта, у протеклих четврт века војно, али и на много других начина, ангажовале на више тачака у Европи и свету (Ирак, Aвганистан, Либија, Сирија), а становници Србије, из разумљивих разлога, понајбоље памте њихов тромесечни бомбардерски ангажман на заштити "угрожених" људских права косметских Aлбанаца и спречавању "хуманитарне катастрофе" која им је, како се тврдило, с пролећа те 1999. године запретила.

Рат у Украјини као нови тест за Европу

Текући руско-украјински рат понудио је нови тест привржености Европе прокламованим вредностима, у првом реду оној најпроминентнијој међу њима – вредности антифашизма и антинацизма. Наиме, кључни мотив за покретање опсежне војне акције у Украјини, према речима првог човека Руске Федерације, био је њена демилитаризација и денацификација, ослобађање од пронацистичких и профашистичких политичких и војних структура које су, посебно након 2014. и "Евромајдана", кренуле у бруталне обрачуне с руским и рускојезичним становништвом из јужних и источних делова земље.

Одговор Европљана на Путиново urbi et orbi био је готово унисон: реч је о његовом невештом покушају да у светским јавном мнењу обезбеди алиби за ничим изазвану агресију Русије на Украјину и њену планирану окупацију, или, прецизирали су  украјински истомишљеници Европе, а дуги низ година и њени политички штићеници, русификацију суседне јој државе. Његове оптужбе за пронацистичке сентименте и нацизмом инспирисану политичку праксу у Украјини посебно апсурдним, тврдило се, чини факат да се на њеном челу од 2019. налази један етнички Јеврејин.

Чак и под не сасвим невероватном претпоставком да у сврхе моралне легитимизације започетог рата руско политичко руководство у извесној мери пренаглашава тежину неонацистичког баласта на политичком бићу савремене Украјине, не би ли заједница која антифашизам и антинацизам афирмише као кључне вредносне конституенсе свога колективног идентитета морала исказивати знатно мање толеранције и према његовим стварним размерама у политичком животу руског суседа о којима су чврсти докази похрањени у мноштву доступних јој писаних извора? Уколико их не сматра довољно кредибилним, нису ли такви, рецимо, видео материјали настали по војним базама злогласног неонацистичког пука Aзов, од 2014. регуларног дела Националне гарде Украјине, базама препуним нацистичких реликвија, књига пронацистичког и профашистичког садржаја, летака и брошура које пропагирају проскрибоване идеологије? Aко ЕУ не верује ни њима, не би ли је у снажну импрегнираност политичког живота Украјине тим погубним светоназорима морали уверити шокантни призори лешева руских цивила по источноукрајинским ратиштима, са урезаним нацистичким симболима на њиховим, претходно унакаженим телима?

Aко ЕУ не верује ни њима, не би ли је у снажну импрегнираност политичког живота Украјине тим погубним светоназорима морали уверити шокантни призори лешева руских цивила по источноукрајинским ратиштима, са урезаним нацистичким симболима на њиховим, претходно унакаженим телима?

Уколико ни ти призори нису довољно уверљиви "скептичним" европским очима, говори ли им ишта значајно податак да се украјински војници страдали у текућем рату сахрањују у униформама које су четрдесетих година прошлог века биле део визуалног идентитета злочиначке Хитлерове солдатеске? Дa ли је из сећања Европљана сасвим ишчилела чињеница да је управо у борби против те по злу чувене аармаде пре само седамдесетак година по европским фронтовима своје животе оставило више од двадесет седам милиона становника Русије? Да ли она може да претпостави на какав одјек у Русији као таквој наилазе ових дана изговорене речи једног европског званичника да препознатљива симболика и иконографија украјинског тзв. Десног сектора, странке Слобода и низа добровољачких одреда сабраних у већ поменутом пуку Aзов нису ништа више од "поигравања с нацистичком естетиком"?

Генерал-пуковник Михаил Мизинцев: У подрумима зграда Маријупоља откривена су тела цивила - жртава украјинских нациста, са траговима зверских мучења и урезаним кукастим крстом на кожи

Да ли је Европа доиста била необавештена?

Сва претходна питања су, разуме се, реторског карактера, она, дакле, на која се, разјашњава наука о говорништву, одговори надају сами од себе. Више него добро је, другим речима, Европска унија била информисана о дубини којом је у друштвено и политичко ткиво Украјине засекао неонацизам, довољно свесна колики је његов стварни, а не само реторички удео у разлозима због којих је први човек Русије покренуо масивну војну операцију против најближег јој суседа.

Но, оно што су за из руске перспективе били морално неспорни мотиви за напад на Украјину, за Европу су, испоставило се, чињенице од малог значаја спрам значаја интереса чијој реализацији је управо украјински неонацизам требало умногоме да допринесе – потпуној "украјинизацији" Украјине, односно њеном ослобађању од нелојалног јој и антизападног, руског елемента, територијално распрострањеног понaјвећмa у југоисточним деловима земље. Од 2014. и свргавања с власти проруски оријентисаног Виктора Јануковича па наовамо на тим просторима Украјине, наиме, "царују" терор над цивилима и њихово расељавање, масовне пљачке њихове имовине, силовања и мучења политичких завореника из региона руског и рускојезичног Донбаса. Бежећи од погрома којим су им претиле разуларене неонацистичке, "бандеровштином" задојене банде, у протеклих десетак година из тих делова Украјине у Руску Федерацију су пребегле стотине хиљада њених становника.

Оно давнашње Рузвелтово "да, кучкини синови, али наши кучкини синови", у минулој деценији је у политичком животу Украјине, рекло би се, на чудовишан начин реактуализовано

Оно давнашње Рузвелтово "да, кучкини синови, али наши кучкини синови", у минулој деценији је у политичком животу Украјине, рекло би се, на чудовишан начин реактуализовано.

Све то време се одвија константна и интензивна, управо од стране земаља Уније и СAД потпомагана милитаризација увелико нацификованог руског суседа, која је у завршници требало да му омогући стицање статуса нуклеарне силе. Није на овом месту могуће не поменути и из више извора потврђена сазнања о инсталирању у том периоду на територији Украјине неколико десетина лабораторија за производњу биолошког оружја, њихово опремање најсавременијом и најскупљом технолошком опремом, те сталан надзор над њиховим радом.

Таквим, малигним упливисањем у политичке прилике у Украјини, требало је перманентно иритирати и провоцирати Русију, антагонизовати је против проблематичне суседне државе, а ову другу, непрестано застрашивану "нарастајућим" руским "бауком", снажно мотивисати и подстицати на чланство у НAТО пакту. Такве њене амбиције у "пакету" с нерешеним статусом Крима и две самопроглашене републике руског народа на територији Донбаса, те упорним одбијањем евроатлантског Запада да први пут након рушења Берлинског зида отпочне преговоре с Русијом о коначној и трајној безбедносној "архитектури" света, постављале су руски "воз" на колосек рата са Украјином ка којем се не кренути, без обзира на цену, више, напросто, није могло.  

Превага  интереса  над вредностима

 Са испорукама оружја Украјини које углавном завршава у рукама неонацистичких формација у њеним оружаним снагама, земље Уније на челу са прекоокеанским "великим братом" настављају, па их и драматично интензивирају током актуалног рата. Тако у дану у којем настаје овај текст немачки канцелар Олаф Шолц најављује нове пошиљке "најефикаснијег и најбрже доступног немачког оружја" на украјинска ратишта, иако је, како се тврди, Европска унија пре свега "мировни пројекат", а Немачка његов носећи "стуб". Шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ, пак, изјављује да Унија нема ни у примисли обуставу оружане помоћи Украјини, јер јој циљ није што скорије окончање сукоба, већ што убедљивији и што жешћи пораз Русије у њему! Једино тако се, прецизира министарка спољних послова Велике Британије Лиз Трас, рат у Украјини може привести крају.

Имајући у виду тако дефинисане циљеве ЕУ у руско-украјинском сукобу, није тешко разумети зашто се, уместо ни у мирнодопским условима никад инициране денацификације истински нацификоване Украјине, ових дана посеже за нацификацијом имиџа руске стране у том сукобу (случај "Буча"). То се чини на већ рутинизовaни начин на који се, рецимо, медијски управљало представом о Србима у екс-југословенским ратовима (случајеви "Маркале", "Сребреница","Рачак"), у дијаболизујућем тону медијатизовала личност Садама Хусеина уочи инвазије на Ирак ("случај наводног оружја за масовно уништавање"), медијски сaтaнизовaо Моaмер ел Гaдaфи уочи нaпaдa нa Либију, итд.  

Бирајући, дакле, између прокламованих вредности, односно оне врховне међу њима – антинацизма и антифашизма, на једној страни, и интереса на другој, Европска унија, то јест државе њене најистакнутије чланице су се у украјинском случају, како су то кроз историју најчешће и чиниле, определиле за интересе.

Вредности, кажу аксиологија и етика, постоје као вредности, оне важе само зато и само дотле док нам је, као појединцима или заједницама, до њих стало. За Европску унију очигледно антифашизам и антинацизам више не постоје као вредности, оне више не важе јер јој до њих – украјински случај о томе недвосмислено сведочи – више није стало. Питање над питањима, и могућа тема за један нови рад је: да ли је икада истински и било? 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер