петак, 21. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Рат у Украјини и свет у сенци апокалипсе
Савремени свет

Рат у Украјини и свет у сенци апокалипсе

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
среда, 08. март 2023.

 Иако није оружје то које убија, већ онај који га узме у руке, не би он то засигурно учинио да му присутна или само ментална слика пиштоља није викала гласно ноћу и дању, можда данима и данима, месецима и годинама: "Убиј, убиј". И можда, додајући: "Покажи им ко си!".

Рафаел Санчес Ферлосио


Нису превише чести тренуци у политичкој историји света у којима се бескрупулозна, брутална и предаторска природа међународне политике и међународних односа на тако јасан и недвосмислен начин оспољава и потврђује како се то збива данас у околностима сада већ једногодишњег рата између Русије и Украјине. Све оно што се у мање драматичним временима као већ освојено знање о грани политичког активизма чији кључни субјекти су државе може учинити непоузданим, оповргљивим или бар подложним озбиљној сумњи, у тренуцима колосалних светско-политичких преокрета "засија" у свој својој истинитости и непорецивости. Све претензије међународне идеал-политике и мислилаца који су током векова покушавали да јој, насупрот поукама међународно-политичке историје, поставе филозофске и антрополошке темеље, топе се као грудва снега на Сунцу пред запањујућим сликама међународне реал-политике какве су оне које се ових дана смењују пред нашим очима.

Међународно право, међународни морал, па чак и минималистички "дизајниранe" начелност и  принципијелност у међународној политици, узмичу у таквим временима пред рушилачком снагом државног интереса, жеље за надмоћи над противником, и спремности да се зарад реченог употребе сва расположива, и дозвољива и недозвољива средства, уколико је о тој дихотомији тада уопште смислено говорити. Лажи, преваре, уцене, претње, савези једних крвожедно усмерених против оних других само зато што, како ових дана неочекивано искрено изјави генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, "угрожавају светски поредак који су успоставиле западне земље", исцртавају данас лик међународне политике онако како то само катастрофични догађаји који најављују смене политичко-историјских епоха могу да учине. Да ли се, поставља се питање, ова таква смена, а сумње нема дa смо једне такве невољни и невесели савременици, и по чему разликује од претходних и ако да – по чему?

Лажи, преваре, уцене, претње, савези једних крвожедно усмерених против оних других само зато што, како ових дана неочекивано искрено изјави генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, "угрожавају светски поредак који су успоставиле западне земље"

Најпре, њу наговештавa и пут јој трасира највећи оружани сукоб на простору Европе од окончања Другог светског рата наовамо који је по својим фактичким карактеристикама већ на самим почецима задобио обрисе глобалног конфликта. С једне стране његовог фронта је Руска Федерација, а с друге, како недавно разјасни амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил, сви остали, или бар, прецизирали бисмо ми, Украјина и војно, економски и политички још увек врло снажан евроатлантски део данашњег света који се руском противнику промптно понудио за ратног савезника. Али, авај, упркос континуираним испорукама оружја тој, савезничкој страни у текућем рату, које су испразниле западноевропска и америчка складишта смртоносног стрељива, украјинске позиције на ратиштима би се само уз позамашну дозу цинизма могле окарактерисати као обећавајуће.

Но, што су мањи изгледи, а мањи су сваким даном, посебно након најновијих вести с бахмутског бојишта, да њихов злосрећни словенски штићеник победи у том рату, то су гласнији покличи његових спонзора да "Украјина победити мора"; у супротном "руски медвед" ће, тврди се, освајачки поход наставити и изван граница најближег му суседа. Русија, пак, са своје стране рова, без много разлога да буде задовољна досадашњим учинцима рата, поручује да она изгубити не сме – то би, прецизирају њени званичници, значило и дефинитиван нестанак ње као државе у садашњим границама – нити изгубити може с обзиром на то да јој на располагању стоји и оно ултимативно и још увек неупотребљено, "оружје свих оружја" – нуклеарно.

Сигурним корацима ка апокалипси

Тако, уместо преговорима о окончању рата и скором потписивању мировног споразума – најновије такве кинеске иницијативе саботирали су високи европски и амерички званичници Олаф Шолц, Жозеп Борељ и Ентони Блинкен – сведочимо константним и злокобним позивима на још више оружја, још више рата, и још више изгледа да он буде окончан руским притиском на фамозно "црвено дугме" из холивудских филмова с краја осамдесетих у којима је третирана тема могућег нуклеарног сукоба великих сила. Ти изгледи засигурно експоненцијално расту недавном одлуком Русије да суспендује своје учешће у споразуму о ограничавању стратешког нуклеарног наоружања, потписаном 2010. са САД ("Нови СТАРТ"). Истине ради, руска војна доктрина усвојена исте године прецизира да се нуклеарно оружје може користити само “ако су границе земље директно угрожене”, што у пракси значи страну копнену инвазију или иницијални напад других земаља њиховим нуклеарним арсеналом. Руски војни аналитичари разјашњавају да се оваква стратегија заснива на моделу тзв.“ескалације за де-ескалацију”. Иако би, теоретски узев, Русија у том случају лансирала само пар бојевих глава, највероватније на интерконтиненталним балистичким ракетама, а одмах након тога тражила преговоре о крају сукоба, нема никаквих поузданих гаранција да би тако доиста и било.

Но, што су мањи изгледи, а мањи су сваким даном, посебно након најновијих вести с бахмутског бојишта, да њихов злосрећни словенски штићеник победи у том рату, то су гласнији покличи његових спонзора да "Украјина победити мора"; у супротном "руски медвед" ће, тврди се, освајачки поход наставити и изван граница најближег му суседа

Упркос томе што су историјске аналогије непоуздано методско средство у друштвеним наукама, немогуће је не присетити се на овом месту Другог светског рата и начина на који се завршио – нуклеарним нападима на два јапанска града, Хирошиму и Нагасаки. Иaко  је капитуалација Јапана, према проценама респективних војних аналитичара, била питање месеци, а можда и седмица, па отуд потребе да на то буде подстaкнут и то коришћењем најразорнијег од свих расположивих оружја није било, оно је ипак употребљено. Истраживачи се не разилазе ни у погледу мотива с којима су САД то учиниле – демонстрације сопствене војне моћи и супериорности ради. Не би ли се, дакле, нешто слично могло збити и у завршници aктуaлног руско-украјинског сукоба, посебно с обзиром на чињеницу да, за разлику од констелације снага с краја Другог светског рата, у њему ниједна од сукобљених страна не наговештава спремност на прекид непријатељстава?

Шта на све ово кажу филозофија и етика? 

Било како било, трагични догађаји на истоку европског континента поново су "на велика врата" у јавни простор увели тематику нуклеарног наоружања, промена које је оно унело у статус човека на Земљи, и људског заборава тих промена. Наиме, откако је током Другог светског рата атомска бомба направљена, јула 1945. испробана, а само месец дана доцније употребљена у завршном америчком обрачуну с Јапаном, човек у дубини душе зна да живи у сенци аутоапокалипсе, али то, упозорава Светозар Стојановић, "безбрижним, лежерним, лакомисленим, лакоделатним животом потискује и чини мало да то стање промени". Другим речима, тада стеченој апокалиптичкој диспозицији човека инхерентна  је, сматра Стојановић, његова монументална ''способност'' за самозаваравање и мање-више пасивно очекивање ''судбине''.

Чак и под фантастичном претпоставком свеопштег и потпуног разоружања, човечанство, упозорава он, никад неће заборавити како се праве апокалиптичка средства. Могућност и вероватноћа аутонихилације човечанства постаје, дакле, наддетерминација свих наддетерминација у историји

Знаменити филозоф је склон да тај социјално-психолошки феномен тумачи у кључу огромне несразмере између кратковидости и далековидости, ретроспективности и проспективности људске интелигенције, и још више, "потенцијално фаталног јаза између, с једне стране наше инструменталне, и с друге стране наше социјалне интелигенције и уопште социјабилности". Чак и под фантастичном претпоставком свеопштег и потпуног разоружања, човечанство, упозорава он, никад неће заборавити како се праве апокалиптичка средства. Могућност и вероватноћа аутонихилације човечанства постаје, дакле, наддетерминација свих наддетерминација у историји. Све будуће друштвене формације, па и информатичка у коју улази најразвијенији део света, пише Стојановић средином деведесетих, осуђене су да буду потенцијално апокалиптичке. Могући приговор да претерује са апокалиптичким потенцијалом савремене војне технике и технологије у крајњој линији, сматрао је он, није релевантан, "јер ако би то и било тачно данас, сигурно неће бити истина после педесетак, стотину или не знам колико година, а шта је то дугорочно, филозофски глeдaно".

Због свега претходног, славни праксисовац се залаже за "антиапокалиптички обрт у нашем сензибилитету, мишљењу, делању, надању...". Целокупан досадашњи морал и морална филозофија, наша схватања доброг и исправног, како секуларна тако и религиозна, развијена су, опомињао је он, у заједницама које нису ни биле у стању да доведу у питање опстанак рода, па према томе ни да себе практично виде у таквој ситуацији. "А ми сада морамо да пледирамо за суперкатегорички императив којим се брига за опстанак човечанства налаже као дужност над дужностима, односно за религиозне људе као прва и најважнија Божија заповест", закључује Стојановић.

Да ли ће се по окончању руско-украјинског сукоба, а у једном тренутку он се нa неки нaчин окончати мора, испоставити да човечанство није на време чуло и разумело речи великог мислиоца?

(Ауторка је филозоф међународне политике и међународних односа)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер