Иако мислимо да знамо у каквој друштвеној клими живимо, ипак смо затечени количином мржње и беса која је истог секунда када је објављено да је изабран 46. патријарх СПЦ, покуљала као гној  по свим друштвеним мрежама и разноликим медијима

Вучић не негира да ће применити члан 15 Вашингтонског споразума којим се обавезао да се неће противити чланству Косова у УН. Србија би самим уласком Косова у УН de iure признала Косово и без успостављања формалних дипломатских односа

Једини излаз из ове безмало безизлазне ситуације био би да америчке елите схвате пропаст либералне демократије тј. да разумеју промену епоха и нови свет у настајању

 Од Срба се дакле тражи да срцем прихвате не тек било коју заставу, већ ону која је установљена против њихове воље и то са намером да буде дисконтинуитет у односу на дотадашњи идентитет Црне Горе. Заставу која је на известан начин негација њих самих! 

Новинар није центар новинарства, он не би смео да постоји сам за себе, он је мост који спаја вест са онима који траже вест. Уколико сви, и његови гости и његови читаоци/гледаоци буду ту само да би играли око њега и због њега, новинарство као професија губи смисао. А ако неког занима нешто друго, постоје професије колумниста, новинарски аналитичар, есејиста, критичар...

Сам Ћосић то никада није изрекао као некакву оцену карактера српског народа – што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају – већ се поменуте речи налазе у његовом роману Деобе објављеном први пут 1961. године!

А ако хоћемо „нормално друштво“, морамо почети од личне и професионалне безбедности сваког појединца –пролазника на улици, професора на факултету, политичара у скупштини, НВО-активисте који се залаже за политику коју не подносимо, криминалца у затвору који је починио тешко кривично дело, или — уметника који излаже цртеже који нам се не допадају

Сада је Заједница српских општина постала монета за поткусуривање, како Приштине, тако и бриселске администрације као услов за свеобухватни мировни споразум Београда и Приштине

Напади Вучићевих медија показују и да су пословне везе између одлазећег Мила Ђукановића и Вучића трајније природе. Ђукановић без сумње има довољно доказа који би могли  Вучића да компромитују у српској и црногорској јавности

„Мини Шенген“ је поновно замајавање Србије. Јасну корист од њега могу да имају јужни сусед Србије променљивог имена и Албанија. Њихови становници би могли да се слободно крећу и купују по Србији због слободног кретања капитала