Од Срба се дакле тражи да срцем прихвате не тек било коју заставу, већ ону која је установљена против њихове воље и то са намером да буде дисконтинуитет у односу на дотадашњи идентитет Црне Горе. Заставу која је на известан начин негација њих самих! 

Новинар није центар новинарства, он не би смео да постоји сам за себе, он је мост који спаја вест са онима који траже вест. Уколико сви, и његови гости и његови читаоци/гледаоци буду ту само да би играли око њега и због њега, новинарство као професија губи смисао. А ако неког занима нешто друго, постоје професије колумниста, новинарски аналитичар, есејиста, критичар...

Сам Ћосић то никада није изрекао као некакву оцену карактера српског народа – што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају – већ се поменуте речи налазе у његовом роману Деобе објављеном први пут 1961. године!

А ако хоћемо „нормално друштво“, морамо почети од личне и професионалне безбедности сваког појединца –пролазника на улици, професора на факултету, политичара у скупштини, НВО-активисте који се залаже за политику коју не подносимо, криминалца у затвору који је починио тешко кривично дело, или — уметника који излаже цртеже који нам се не допадају

Сада је Заједница српских општина постала монета за поткусуривање, како Приштине, тако и бриселске администрације као услов за свеобухватни мировни споразум Београда и Приштине

Напади Вучићевих медија показују и да су пословне везе између одлазећег Мила Ђукановића и Вучића трајније природе. Ђукановић без сумње има довољно доказа који би могли  Вучића да компромитују у српској и црногорској јавности

„Мини Шенген“ је поновно замајавање Србије. Јасну корист од њега могу да имају јужни сусед Србије променљивог имена и Албанија. Њихови становници би могли да се слободно крећу и купују по Србији због слободног кретања капитала

Приштина се обавезала да годину дана неће аплицирати за чланство у медјународним организацијама. То само по себи не би било лоше, да се Београд није обавезао да престане са кампањом отпризнавања и лобирањем код земаља које још увек нису признале “Косово” да то и у будућности не учине. 

Српски језик ће се вероватно вратити на преко 50% и тада ће бити још много теже правдати како да се језик којим говори натполовична већина становника не учи у школама. А број Срба и Црногораца ће се вероватно приближити.

Ништа није правно спорно у вези са ношењем униформе, али није јасно зашто власт упорно крши право. Стиче се утисак да власт не чита и не познаје прописе које је донела – што је за сваку критику.