Чекање се понекад и исплати - грађани се не могу кажњавати на основу уредби које више не важе

Не тако мали број грађана је прекршио тзв. полицијски час за време ванредног стања проглашеног због пандемије корона вируса. Разлози су били многобројни. Једни су то чинили из разлога што уопште нису знали када је време полицијског часа. Понекад је то било оправдано јер су се прописи свакодневно мењали, допуњавали и важили од дана објављивања у Службеном гласнику. Други су то чинили из разлога што су државни званичници давали различита саопштења путем медија о томе да се под одређеним условима не крши полицијски час (на пример: „пољопривредници који су на тракторима“). Свакако да је било и оних који су неоправдано кршили полицијски час.

Наиме, за време ванредног стања прекршајни поступци су били хитни па је било отежано окривљеним лицима да укажу да су доносиоци прописа о полицијском часу „погрешили“. Да укажу да је пропис о полицијском часу неуставан, да се ретроактивно на њих примењује, да су се налазили у заблуди, итд. Од када је ванредно стање укинуто, постоји могућност да се укаже да није свако кршење полицијског часа било за кажњавање од стране судије за прекршаје. Може да се укаже да грађани нису могли да се казне на основу Наредбе о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије, јер је полицијски час могао да се пропише само уредбом Владе уз супотпис председника Републике, што је касније и учињено (Уредбом о мерама за време ванредног стања, 9. априла). Лакше из разлога јер је реч о наредби која је престала да важи, коју управо зато што је наредба није могла да потврди Народна скупштина. Са друге стране, уредба којом је касније прописан полицијски час је потврђена од стране Народне скупштине, али је престала да важи.

За очекивати је да нису сви прекршајни поступци могли да се окончају за време ванредног стања, посебно ако се узме у обзира да рокови за жалбу нису текли. Сада се поставља питање – да ли се грађани Србије могу прекршајно кажњавати на основу прописа који више не важе (како наредбе тако и уредбе)? Наиме, правило је да се на учиниоца прекршаја примењује онај пропис који је важио у време када је прекршај учињен. Изузетно, ако је пропис промењен, на учиниоца се примењује онај који је за њега најповољнији. Јасно је да су прописи о полицијском часу неповољнији по учиниоца, осим тога они су престали да важе. За разлику од Кривичног законика који уређује важење временски одређених закона, Закон о прекршајима о томе ништа не прописује. У овом случају не може се аналогно примењивати Кривични законик, нити се прописи могу тумачити на штету грађана.

Треба прихватити да се окривљена лица не могу прекршајно кажњавати на основу прописа (наредбе и уредбе) које више не важе. То су сва она лица против којих је прекршајни поступак покренут али није донета правноснажна пресуда. То се свакако односи и на она лица против којих прекршајни поступак још увек није покренут. Иако је овакво решење „неправедно“ и то пре свега према онима који су већ прекршајно кажњени и који су евидентирани као недисциплиновани грађани, оно је у складу са Уставом РС (чл. 34 ст. 2) и Законом о прекршајима (чл. 6).

(аутор је доктор правних наука, асистент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду)