Ципрас је био у праву - револуционарног набоја није било

Резултати избора у Грчкој су показали да је Ципрас тачно проценио да после одржаног референдума и немачког ултиматума, који је уследио као одговор на референдум, у Грчкој нема револуционарног набоја неопходног за улазак у битку. Битку која је извесно као предуслов имала излазак из еврозоне. Не желе Грци, у 2015. години, излазак из еврозоне.

Да револуционарног набоја није било, види се по следећим чињеницама:

а) Сириза је заједно са отцепљеним крилом Народно јединство освојила за проценат више гласова него на претходним изборима, дакле, бирачко тело се није прелило конкурентима;

б) отцепљено крило је освојило мало мање од 3% гласова, према томе, нису ни постојали разочарани Ципрасом, како је то изгледало медијски:

в) апстиненција је била око 8% , а у том проценту гласачи Сиризе су чак мање апстинирали. Другим речима, један број грађана је, равномерно у односу на све листе, остао код куће, што је разумљиво с обзиром на учесталост изјашњавања, али нема пада излазности гласача Сиризе, што би се догодило да је било револуционарног набоја који је Ципрасовом политиком изневерен, а на политичкој сцени нема друге опције за коју би гласали,

г) све групације лево од Сиризе су освојиле укупно око 10% гласова, што такође показује да нема код грађана воље за темељним отклоном који подразумева излазак из еврозоне. У тој групацији је најјача Комунистичка партија, али је и она испод 6%.

д) Златна зора је на другом крају политичког спектра такође остварила слаб резултат са мање од 7% гласова (занимљиво је да у Грчкој ипак има знатно више изворних комуниста него фашиста), што такође потврђује да није ни било набоја.

Ципрас је правилно поступио што није прихватио борбу онда када му је противник намеће. Он је стабилизовао позицију Сиризе и сада мирно чека ферментацију у истом правцу друштава у Шпанији (за два месеца), Француској, Немачкој и Италији (2017) и Британији (2019). И бира своје време да све поново стави под знак питања.

Иначе, фронт против финансијске олигархије се толико шири да су лабуристи огромном већином схватили да је повратак на власт могућ само политиком сличној оној коју води Сириза. Исти процес се сада одвија у Демокртској партији САД.

Сви ови процеси битно доприносе да се удаљавамо од могућности трећег светског рата. Наравно, од одлучујућег значаја су војни капацитети и могућности Русије и Кине, али и све већа неспремност грађана запада да се воде ратови, управо због свести да је све то у интересу (а и то краткорочном) само финансијске олигархије и никога више.

Хитлер је имао убедљиво најјачу војску на свету пред Други светски рат. САД уопште немају најјачу војску на свету. Крупан капитал је 1938. успео да убеди десетине милиона грађана широм Европе да је рат нужан и да ће донети добробит. И људи су гинули у милионима за њихове интересе. Садашњу финансијску олигархију не подржава нико у западним друштвима. А сила која им стоји на располагању је спремна да убија и то само оне који не могу да узврате, али не и да гине.

Код нас постоји у једном делу јавног мњења нерасположење према Ципрасу, које иначе мисли о ММФ и неолибералном концепту све најгоре (с пуним правом) и истовремено претеривање у погледу опасности да се данас налазимо у веома сличној позицији као тридесетих година прошлог века.

Обе тезе су погрешне. Не може се тврдити да је Ципрас погрешио, али се може тврдити да све то неће изаћи на добро за Грчку, као што се може тврдити да се приближавамо трећем светском рату, али не зато што је стање слично, него упркос битним разликама између 1938. и 2015.године. Другим речима, може се тврдити да ће се светски токови одвијати ирационално, како се нису раније одвијали, али нам онда било каква анализа не помаже.

Моје мишљење је да ствари иду у добром правцу. Неће бити светског рата, сукоб са финансијском олиграхијом водићемо са неколико влада садашњих држава чланица ЕУ које им се супротстављају и све јачим БРИКС-ом, а сви капацитети садашњих владалаца, негде умишљених, а негде стварних - као у Србији, биће у осетном опадању у наредних пет-шест година.

Лакоћа са којом износим своје тврдње једним делом се заснива на томе што неће бити прилике да ме исмевате, ако се испостави да нисам био у праву.