Пет месеци до победе

Двадест година од завршетка НАТО агресије навршава се 10. јуна следеће године.

Отуда уопште није чудно што се притисци множе и тензије подижу око тзв. преговора Приштине и Београда. Мени се чини да је све што смо до сада видели ништа, у односу на хистерију која следи у наредних пет месеци.

А онда ће, као и у случају двдесетогодишњице „Сребренице“ и покушаја усвајања резолуције у СБ УН о „геноциду“ када тај датум прође, све пасти у трећи план интересовања агресора. Сећате се како је уочи седнице СБ изгледало да је питање усвајања британске резолуције представљено као „бити ил не бити“ и да ће се „време мерити“ од тог тренутка? И шта се догодило. Ништа. Није им прошло и преселили су се на друге меридијане и друге жртве својих напада.

У другој половини 2019. године имаћемо сасвим нову констелацију политичких снага у ЕУ након избора за европски парламент који су у мају. САД ће и формало ућу у предизборну годину (не могу ни да замислим како ће то изгледати, зато што они нису ни изашли из бесомучне дневне кампање ни у претходних две године, као да се избори уопште нису ни завршили 2016.). Британија готово извесно улази у фазу промене и власти и политке, Немачка улази у интензивну фазу тражења нове политике после Меркелове, Француска са Макроном остаје у спирали унутрашње потпуне политичке блокаде итд. Укратко, КиМ уопште неће бити тема, а структуре које су покушале да нам отму део државе ће бити у дефанзиви, заокупљене својим проблемима. А у том вртлогу су само огромне међународне теме (Иран, Сврна Кореја, Кина, Русија итд.) једино што има употребну политичку вредност у унутрашњим сукобима.

То за све нас значи да увек и у свакој прилици треба инсистирати на томе да, нарочито у наредних пет месеци, треба бити хладнокрван, не драматизовати притиске који су неизбежни, остати чврст у уверењу да од државе, суверенитета, националне вретикале коју КиМ симболизује, отелотворује и утемељује, нема одступања и објашњавати да веома брзо долази време када ће наш став проширити свој утицај у међународним односима. Да би се то догодило на великој сцени, унутар Србије став да не дамо Косово и Метохију, мора бити апсолутно доминантан. За то нам нису потребне ни паре, ни руско наоружање, ни нарочита храброст. Само елементарно поштење и здрав разум.

Нашим непријатељима цури пешчани сат. Њима, а не нама.

Али не само њима. Време истиче и свима који су обећали, ако су обећали, да ће спровести стране интересе и обезбедити солицу у УН за тзв. Косово. Сасвим је сигурно да велике силе неће просто гледати како им се приближава пораз, макар га они и медијски покрили и/или ублажили. Такав исход, да тзв. Косово није члан УН до двдесетогодишњице од бомбардовања, самом том чињеницом, шаље поруку да се против великих може бити успешан. И то је оно што је за агресоре неприхватљиво. Њихов одговор на то је увек „смањење штете“. А то значи елиминацију, или физичку елиминацију, онога ко им је обећао да ће спровести њихову намеру, па то није урадио. У том случају они на ширем плану не би претрпели пораз. Недавно, њихова аргуметација би била следећа: тачно је да нисмо успели да „завршимо“ оно што смо пре двадесет година започели (започели су и раније, али говорим на симболичкој равни која је у политици веома важна, а нарочито је важна за велике силе), али сви ви по целом свету који сте нам нешто обећали, па нисте урадили, погледајте на примеру оних који су нам у Србији обећали, па то нису урадили, како се то завршило - по њих саме.

Отуда су све анализе наше политичке сцене које се заснивају на односу власти према опозицији преуске у разматрању одлучујућих политичких процеса. Сасвим је могуће да кључне промене настану сасвим мимо тих токова.

Нарочито би  била опасна ситуација, ако би се испоставило да су они који су обећали столицу за тзв.Косово у УН уједно формирали око себе неформалну „преторијанску гарду“ од људи „ од раније познатих полицији“. Не знам да ли је то тако, али у том случају би стране обавештајне службе, пре свих МИ6 и ЦИА, имале могућност широког избора људи који наоружани имају приступ водећим људима државе, да заврбују за своје злочиначке намере некога од њих, или више њих. Не би то било први пут у Србији.

Елиминација може доћи и преко међунардних процесуирања, уколико би се испоставило да постоји корупција и криминал који прелазе границе Србије, а повезани су са самим врхом устројства власти у Србији. То није исто што и врх власти у Србији, али једнако доноси одлуке као да јесте формализована власт.

Ако би дакле то био случај, опет би за нас грађане то била победа. Били би кажњени они који су наше интересе подредили претераним страним интересима (нема државе која не трпи извесне стране интересе) и недопустивим криминалним интересима (ако је то случај). Наш отпор уништавању Србије учинио би такве издајнике сувишним за саме налогодавце и тиме бисмо послали поруку свим могућим будућим политичарима да се пре обећања странцима добро замисле, јер се могу разбити о народну вољу. Ако то није случај, онда би дошло до јединства укупног плитичког система Србије према агресорима и то би опет била наша победа.

Пред нама је пет месеци интензивне одбране целовитости Србије и ако у томе истрајемо  утемељићемо пут ка ослобођењу од стега у којима се сада налазимо.