Вучићева борба против криминала - просудите сами!

Председник Вучић је изнео читав низ погрешних и нетачних ставова најављујући нови-нови-нови талас борбе против криминала. У тексту ћу говорити само о мањем броју разлога због којих су ти ставови неутемељени, а оставићу сасвим по страни манир у коме председник Вучић све представља као „моја борба“.

1. Казна доживотног затвора

Пошто су му стручњаци скренули пажњу у првим коментарима да је према ставу Европског суда за људска права у Стразбуру неприхватљиво да постоји казна доживотног затвора без права осуђеног да икада буде пуштен на слободу, Вучић је наредног дана „појаснио“ да ће се то односити само на најтеже случајеве.

Председник је сасвим неискусан правник и склон импровизацијама које право не трпи, па је превидео да је Суд за људска права расправљао управо случај у коме је законодавац прописао да за поједини облик доживотне казне затвора осуђени нема права да икада изађе на слободу.

Реч је о Великој Британији, која је прописивала три врсте казни доживотног затвора. У две је и сама дозвољавала условни отпуст, наравно увек је реч само о могућности у свим системима, а за најтеже случајеве такве могућности није било. Дакле, Суд је управо разматрао случај за који се Вучић данас залаже да буде уведен у Србији и стао на становиште да такво законодавство није прихватљиво.

Суд је заузео став да се као најдужи рок може прописати 25 година затворске казне, после ког рока осуђени мора имати право да тражи да буде пуштен на слободу. Да ту одлуку мора донети суд, а не део извршне власти и да критеријуми морају бити у складу са науком (пенологијом), а не произвољни.

Одлуке Европског суда за људска права су двоструко обавезујуће за Србију. Једном зато што је и Србија чланица Савета Европе и мора да поштује одлуке органа тог Савета, а други пут зато што су одлуке тог суда по Уставу Србије обавезујуће приликом тумачења људских права и слобода у Србији.

Одатле следи да је предлог Вучића правно неутемељен и супротан Уставу Србије и званичној политици Србије ка европским интеграцијама.

Узгред речено, када суд изрекне казну затвора од 40 година, осуђени у Србији данас, пре најављене борбе против криминала, може да тражи да буде пуштен на условни отпуст тек после 27 година.

2.  Ублажавање казни за нарко-дилере

Вучић инсистира на томе да судови ублажавају казне нарко-дилерима и да то није прихватљиво.

Чињенице су сасвим супротне. Не постоји уопште пресуда којом је нарко-дилеру ублажена казна, просто зато што то по постојећим прописима није могуће. Дакле, не само да није тачно да судови то често раде, него не раде уопште, а не раде уопште зато што су прописи већ претходно измењени тако да ублажавање није могуће за оне на које јавност мисли када се каже „нарко-дилер“.

„Што се правите блесави, кад сви знате ко је навећи нарко дилер у Србији“ - Александар Вучић (Јун 2014. године). Виши суд у Београду ослободио је Драгослава Космајца оптужби за злоупотребу положаја (10. април 2018.)

Код оних који су и сами зависници и дилују дрогу, важно је разумети да је реч о распрострањеној болести зависности. Болести. Па као што не мислимо да онога који има грип треба да стрпамо у затвор, тако и код зависника, који дилују да би у суштини обезбедили дрогу за сопствене потребе, треба спроводити лечење, а казне користити пре свега као мотив да том лечењу приступе. Ублажавање казне у тим случајевима је потпуно оправдано.

Укратко, све што је Вучић износио претходних дана на ову тему је правно сасвим неосновано. И никако не може допринети борби против нарко-картела који јесу огороман проблем за наше друштво

Укратко, све што је Вучић износио претходних дана на ову тему је правно сасвим неосновано. И никако не може допринети борби против нарко-картела који јесу огороман проблем за наше друштво.

3. Навођење имена наводних мафијаша

Када неко ко је високо рангиран у власти, а нарочито председник државе, који је уједно и председник највеће владајуће партије, у јавности наведе, пре или током судског поступка, име неког лица и означи га као „мафијаша“ или „главног криминалца“, онда он тиме постиже супротно од онога што јавност мисли. Ослобађа га судске осуде. У тим случајевима, чак и ако би суд у Србији донео осуђујућу пресуду, таква одлука би пала пред међународним судом, зато што је окривљеном негирано право на правично суђење и грубо повређена претпоставка невиности.

То смо већ видели на случају захтева Србије за изручење Харадинаја из Француске. Изјаве и Вучића и министарке правде како је реч о зликовцу биле су основ за одлуку француског суда да не изручи Харадинаја. Сасвим у складу са правилима конвенције која регулише то питање. Ако је уопште постојала могућност да Харадинај буде изручен, та могућност је била искључена оног тренутка кад се Вучић дохватио микорофона и камера и означио Харадинаја као непојамног зликовца.

Харадинај је после тога постао не само слободан, него и премијер тзв. Косова и за Вучића сасвим легитимни саговорник.

Не улазећи у то који су разлози за такво поступање председника, правно је сасвим извесно да тиме Вучић објективно помаже могућим учиниоцима најтежих кривичних дела

Не знам шта је намера Вучића, али последица је да је особу коју је у јавним наступима означио као главног криминалца када је реч о промету дроге, управо ослободио од могућности да буде успешно процесуиран. Нарвно, под претпоставком да су ти наводи које износи  тачни.

Не улазећи у то који су разлози за такво поступање председника, правно је сасвим извесно да тиме Вучић објективно помаже могућим учиниоцима најтежих кривичних дела. Не сумњам да му то подиже политички рејтинг, али по цену знатног отежавања борбе пртив организованог криминала.

Оно што нам је као друштву потребно јесте да се у разматрање проблема укључе стручњаци, пре свега Врховни касациони суд и професори права и да те активности на системски начин организује извршна власт, у смислу потребне логистике и вођења  најшире расправе у којој би извршна власт слушала и учила шта треба радити.

Да ли бисмо  у том случају успели да решимо најважније проблеме, не знам, али да бисмо избегли Вучићеве грешке и нестручности, то је извесно.