“Изоловани“ инциденти (ни)су претња добросус(ј)едским односима

У Србију је 18. јула допутовао хрватски председник Иво Јосиповић. На основу медијских извештаја можемо да закључимо како се ова посета одвија у изразито позитивној атмосфери. Све је на први поглед идеално. Двојица државника су расправљала о питањима која оптерећују односе између две земље као што је судбина прогнаних, статус Косова итд. Хрватски председник је изјавио, између осталог, како се Хрватска неће мешати у спор око Косова, вероватно зато што је то за Хрватску већ затворено питање након признавања независности јужне српске покрајине. Поред тога, било је речи и о тужби, као и контратужби за геноцид пред Међународним судом правде. Председник Србије је отворено изјавио да се нада вансудском поравнању, док је Јосиповић стидљиво изјавио како је могуће да се та питања реше и ван судским путем. Наравно, Јосиповић и Тадић нису заборавили да “изразе подршку европским интеграцијама” Хрватске и Србије. На крају двојица државника су чак покушала да се усиљено нашале на рачун свог спортског или шпорташког умећа, што је оставило горак укус нарочито након недавних напада на Србе у Хрватској и добро нам познате пароле “Србе на врбе” која је осванула уочи тениског дуела две репрезентације у Дејвис купу, о чему наравно, није било ни једне једине речи током сусрета двојице председника.

Тадић је изјавио како је “за стварање атмосфере помирења у региону потребно да сви кривци за ратне злочине одговарају, да се одгонетне судбина несталих и да се ексхумирају гробнице и у Србији и у Хрватској”, међутим, Тадић је “заборавио“ да каже на који ће начин напади на Србе у Хрватској допринети “атмосфери помирења.”[1]

“Врата су отворена, сви који желе да се врате то могу да учине. У Хрватској нема никога ко би желео из политичких, или неких других, разлога да спречи повратак”, изјавио је Јосиповић.

Да видимо шта с друге стране изјављују поједини грађани Хрватске на порталу Indeks.hr.: “Лично подржавам премлаћивање српских туриста, нека не долазе и готово, јер не волимо их и никада их нећемо волети.” “Слободарска Далмација не опрашта.” “Марш на Аду Циганлију летовати, бандо четничка! Поздрав Водицама из Загреба!”

Ко после овога може поверовати Јосиповићевим речима, осим можда председника Тадића. Све ово довољно говори да део Хрвата не само да не жели туристе из Србије већ отворено и даље испољава мржњу према Србима.

Ето толико о добросуседским односима, а колико је заиста напредовала демократија у Хрватској говоре и напади на српску породицу у месту Водице, као и чињеница да је број српских фирми и компанија којима су у Хрватској отворена врата за пословање заиста мизеран, што наравно није случај са хрватским фирмама које послују у Србији. Свакако не би требало имати ништа против разумне економске сарадње која ће унапредити односе између две земље, али овде није реч о економској сарадњи, већ о продаји готово већине значајних српских компанија у случају када су у Хрватској српске фирме и туристи очигледно непожељни.

„Срби безбедни, инциденти могући“, биле су речи којима се хрватски званичник обратио јавности након напада на српску породицу у Водицама крај Шибеника[2], што је само један од неколико пријављених инцидената који су се догодили у последње време и то у јеку туристичке сезоне.

Наравно, јавност у Хрватској је ипак подељена јер немали број грађана осуђује овакве нападе а међу њима је и социолог Жарко Пуховски који је за Прес изјавио да је инцидент који се догодио у Водицама, када је без повода претучен младић из Београда, “свињарија” једне групе хулигана која мора имати оштру јавну осуду у Хрватској: “Можете то назвати хулиганством, насилничким понашањем, како год хоћете. Ја то зовем свињаријом! Али оно што мене више брине је чињеница да су телевизијски коментатори, који су преносили тениски меч између Србије и Хрватске, са симпатијама коментарисали простачко понашање публике према српским тенисерима. Њихова дужност је била да кажу да је то недопустиво понашање, а не да хвале публику која се понаша скандалозно.“[3]

Овога је свесна и водитељка Центра за развој демокрације Семина Лончар која је указала и на паролу мржње којом је у Сплиту дочекана тениска репрезентација Србије: “Ја мислим да ти инциденти, иако изгледају да су спорадични и да се ради само о инцидентима, нису ни спорадични, а нити се ради само о инцидентима“.

Лончарова сматра да су националистички испади и поруке попут “Србе на врбе, никад заборавит, никад опростити” срамота за Сплит и Хрватску, али да је веома мали број званичних организација осудио тако нешто: ”Осим Вијећа српске мањине у Сплиту и Центра за развој демокрације, мислим да се ниједна удруга у Сплиту о томе није очитовала. Полиција јесте уклонила транспарент и покренула крим истрагу да утврди тко га је написао и поставио.”[4]

Иако се већина хрватских грађана противи оваквим испадима, битно је поменути да је Лончарова, нажалост, потпуно у праву јер се заиста не ради о тамо неким “изолованим инцидентима”, како то желе да прикажу хрватски, а и поједини српски медији, чиме се минимизира и на прећутан начин одобрава насиље према Србима које ће се без сумње сигурно наставити.

Тако је, према званичним медијима у Србији, посета хрватског председника Иве Јосиповића протекла у тобоже “обостраном разумевању“ у светлу напада на српске туристе, којима РТС није посветио ниједну реченицу, као да поступа по одређеној политичкој директиви с врха у циљу смиривања страсти, али би тачно било рећи да наш политички врх свесно затвара очи пред неумитном чињеницом да је мржња према Србима дубоко укорењена у свести Хрвата и да ће проћи још много времена пре него што почнемо да говоримо о каквим-таквим добросуседским односима.

У сваком случају, можемо да очекујемо још оваквих “изолованих инцидената“, што је сасвим довољно да сваког потенцијалног српског туристу наведе на питање: да ли је хрватско приморје, упркос агресивној пропаганди, заиста вредно ризика?