Јуриш на њихову страну

      Зашто се не испрсе они на власти и не кажу отворено да пре 2025. године не можемо у Европу? Нама су за Европу сада врата затворена, али постоје и други путеви, а онда када ЕУ буде хтела да нам отвори капију ми ћемо ући, али као целовита и поносна Србија.

Томислав Николић, као заменик председника СРС-а

На крају драме, Радован Трећи јуриша на њихову страну и поручује да "док и ја не пређем на вашу страну, ови овде ће пружати отпор". Та слика и тај текст били су ми у глави док сам читао извештаје о срдачним разговорима Олија Рена, европског комесара за проширење и Томислава Николића, председника СНС-а и новопеченог заговорника тезе да ЕУ нема алтернативу. Можда за Србију ЕУ стварно нема алтернативу, али остаје горак укус кад нам то каже човек који је, колико јуче, досеткама говорио о Србији као руској губернији, а Европску унију видео као скупоцени персијски тепих с рупом.

Наравно да лупинг грађанина Т. Николића није једини, а можда ни највећи на нашој политичкој (не)сцени – ту се увек може потегнути светли пример Вука Драшковића – али свакако плени својом претераношћу. Другим речима, да је председник СНС-а последњи у "возу који нас води у Европу", па да некако прогутамо овај salto mor(t)ale. Јер, ако је у јануару 2008. изјавио да навија "да Тадић 28. јануара потпише споразум о Стабилизацији и придруживању са ЕУ, а да ја у року од једног дана докажем да је тај споразум губитак Косова и Метохије", како онда окарактерисати чињеницу да се управо Николић препоручио за радосног весника приче о одмрзавању тог Споразума, обогаћеног гаранцијама да "Брисел не поставља Србији признање Косова као услов за наставак процеса европских интеграција" ("Политика" од 3. јула 2009)? Додуше, велика је разлика између наставка интеграција и тога да признање Косова неће бити постављено каo услов за сам улазак у Европску унију!

Ако је позиција Томислава Николића релативно јасна – наставља с мантром која му је донела одличан резултат на локалним изборима – мало је теже схватити зашто је уопште позван у Брисел: наиме, г. Николић је дуго служио као идеалан алиби зашто гласати за оне друге & зашто смо у ЕУ виђени тек око 2025! Бриселско издавање сертификата о подобности као да се не односи само на Николића и СНС: или Европска унија показује стварну жељу да нас прими или нам је економија у таквој невољи да се мора пуцати из свих оружја не би ли се постојећа власт (и влада) одржала. У том смислу, не треба заборавити на предизборно обећање Бориса Тадића да ће се борити да и Томислав Николић добије визу; у томе је председник успео, сада нек погледа мало и на остатак дома свог.

Шалу из последње реченице на страну, није ли наивно веровање да ће просечан српски гласач прогутати (поједностављено речено) визе уместо хлеба и Томислава Николића у европском руху? Изгледа да није – тешко памтимо, лако заборављамо, сужене су нам могућности, а и овде се брзо смркава. Ипак, и упркос томе какви јесмо, мислим да вреди подсетити г. Николића да горе помињани комад "Радован Трећи" носи поднаслов болна комедија о самоиздаји.