Ko je zaslužan za liberalizaciju viznog režima

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo da odgovorimo na pitanje šta je konkretno dovelo do ovog preokreta u odnosu EU prema Srbiji i njenim građanima? Šta se to desilo, što je navelo evropske birokrate da nam najzad daju nešto konkretno? Izručivali smo i predsednike i generale, vršili sumnjive privatizacije, potpisivali štetne međunarodne sporazume i sve to nije bilo dovoljno za viznu liberalizaciju. I onda, u periodu kada se naizgled nije desilo ništa, u periodu kada nismo načinili niti jedan ustupak... odjednom smo zaslužili veliku nagradu. Shodno tome, da u međunarodnoj politici nema prijatelja i da je svaki potez iznuđen opštim geopolitičkim pomeranjima, šta se to desilo, što je promenilo stav evropske birokratije prema nama?

Jedna od najprepoznatljivihih i najčešće korištenih polisa u međunarodnoj politici jeste polisa ”štapa i šargarepe”. Dakle, seljak sedne na magare, uperi štap na kome visi šargarepa u pravcu u kome želi da ide i siroto magare ide u tom pravcu ne bi li nekada uspelo da zagrize šargarepu. Na isti način u međunarodnoj politici, oni veliki sednu na leđa onim malima i umesto šargarepe na štap stave neko veliko obećanje i na osnovu njega nateraju onog malog da ide u pravcu u kome oni žele.

Razumno je pitati koliko dugo magare mora da trči za šargarepom pre nego što je dobije? Odgovor zavisi isključivo od magareta. Glupo magare šargarepu neće dobiti nikada. Jer zašto bi seljak nahranio magare dokle god ga ono, onako gladno, nosi gde god poželi. Ali ako magare stane ili ne daj Bože krene na drugu stranu, seljak će ga svakako, makar malo nahraniti šargarepom i time mu vratiti entuzijazam da nastavi da juri za šargarepom.

Isto je i sa evropskim integracijama. Dokle god ”Evropa nema alternativu”, Evropska unija nema razloga da nam pokloni bilo šta, jer bez razmišljanja idemo putem koji nam ona određuje. Tek kada ostanemo bez entuzijazma, ne daj Bože ugledamo neku drugu alternativu i krenemo na neku drugu stranu, Evropska unija ima razloga da nam da nešto što bi vratilo entuzijazam za evropske integracije i vratilo nas na put kojim Evropskoj uniji odgovara da idemo.

Dakle, ako se vratimo na pređašnje pitanje ”Šta se to desilo, što je navelo evropske birokrate da promene odnos prema Srbiji?” – odgovor je jednostavan. U Srbiji je došlo do velikog pada entuzijazma prema evropskim integracijama i, pre svega, otvaranja prema Rusiji. Ovo otvaranje je počelo potpisivanjem naftnog sporazuma, a kulminiralo posetom predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva. Ovo stvaranje alternative nečemu što do skoro ”nije imalo alternativu” i skretanje na istok, dovelo je do opravdanog straha od rasta ruskog i pada zapadnog uticaja i kulminiralo nagradom za našu odanost evropskim integracijama. Nagradom koju nismo dobili zbog konkretnih koraka u evropskim integracijama već zbog okretanja Ruskoj Federaciji.

Shodno tome, ko je zaslužan za liberalizaciju viznog režima? Svakako ne oni koji su pretili da ”Evropa nema alternativu”, zatvorili srpsko tržište za ruske investicije i bili spremni da potpisuju nepovoljne međunarodne ugovore da bi udovoljili birokratiji u Briselu. Zaslužni su oni koji već godinama pričaju da Srbija ”mora biti kuća sa dvoja vrata, gde će jedna voditi na istok, a druga na zapad”. Zaslužni su oni koji su odbili da budu sluge evropskoj birokratiji već ozbiljan politički partner i Evropskoj uniji i Ruskoj Federaciji.

Trenutak u kome smo dobili liberalizaciju viznog režima dokazuje da bi takvi političari odveli Srbiju u Evropsku uniju brže od evro-fanatika koji su bili spremni da u nedogled jure za ovom političkom šargarepom.