Крај мира у Дежели

Словенија је прва држава са простора бивше Југославије која је постала чланица Европске уније, због чега су Словенци бескрупулозно и први напустили бившу државу, чиме су отворили Пандорину кутију балканских сукоба. Две деценије касније, у земљи у коју са завишћу гледају народи Балкана заглављени у својим банана-државицама, изненада се распламсало незадовољство, којим обични грађани Словеније показују шта су заправо добили од Европе.

Словенија је 2004. била одличан пример брзе интеграције у ЕУ - прозвана је европским добрим ђаком и ушла у зону евра, али је уместо алпске Швајцарске изненада почела превише да личи на Грчку. Криза је оголила систем који је непрестаним задуживањем до скоро 17 милијарди евра наизглед одлично функционисао. Да би избегла банкрот због буџетског дефицита који ће до краја године порасти на 1,7 милијарди евра, Љубљана сад мора да спроведе реформе пензионог и здравственог система, јавног сектора и санацију банака, а у том циљу влада је недавно донела одлуку и да мрежу аутопутева да под концесију.

Према прогнозама, број незапослених у земљи од око 2 милиона становника идућој години порашће са садашњих 110.000 на око 120.000, док висок стандард становништва опада. У исто време, политичка класа је утонула у корупцију, због чега је oпште незадовољство економским и социјалним стањем прокључало крајем новембра у Марибору. Коруптивни уговори градоначелника Франца Канглера, који је уз помоћ Јаншине странке СДС изабран у парламент и добио посланички имунитет, извели су грађане на улицу. Безобзирност политичара изазвала је жестоке демонстрације и у осталим великим градовима које су изненадиле изливима беса, насиљем и бруталношћу полиције. Протести нису прекинути ни после избора новог председника Борута Пахора, који је изабран уз излазност од само 42 посто, а демонстрације широм Словеније се описују "као побуна и општенародни устанак", и то у држави за коју смо сви мислили да је уласком у ЕУ решила готово све своје проблеме и обезбедила дуготрајну стабилност и благостање.

У паници да се немири не прошире, премијер Јанез Јанша изашао је са идејом “друге републике”, нудећи грађанима и политичким странкама бројне уступке, чак и хитну промену устава, која би омогућила промене које грађани траже на улици, али под условом да се постигне општи консензус о прихватању и спровођењу реформи. Позив на национални споразум није међутим наишао на одзив озлојеђених грађана, и пред Владом је сада тежак задатак да против воље већине становника спроведе реформе које су у Грчкој, Португалији и Шпанији већ изазвале огромне тензије. Тај задатак ће додатно бити отежан тиме што ће инвестиције на које ће Влада моћи у наредном периоду да рачуна бити углавном новац из европских фондова, а Словенија ће морати да троши само оно што произведе, јер јој је кредитни рејтинг снижен.

Некада најразвијенија република бивше Југославије са стандардом који у време златног доба СФРЈ могао упоређивати и са неким западни земљама, и „узоран европски ђак” постала је тако још једна „лоша вест” и за Европску унију и еврозону. Ако се стање не промени, Словенија ће већ почетком следеће године морати да затражи помоћ, а није искључено да ће Словенци поново на биралишта. Пример Грчке показује међутим да када се у еврозону уђе, из ње се не излази, већ следи строго стезање каиша и покорност међународним финансијерима. Судбина Грчке такође показује да грађански протести, ма колико били масовни и жестоки, не могу земљу извући из канџи евробирократа и међународног капитала. „Дојче банка“ је већ бацила око на огромне резерве природног гаса пронађене јужно од Крита. Словенци немају гас, али ће своје чланство у ЕУ и толико жељено бекство са Балкана свакако морати да плате, пре или касније. Грађанима Словеније се ипак у једном мора одати признање – за разлику од нас Срба, још увек имају снаге да се буне.